Пред једним уметничким делом

Данима сам покушавала да “ескивирам“ одлазак на отварање изложбе слика маминог школског друга. Разлог није био само тај што се радило о савременом, апстрактном сликарству, које ја никако не могу да схватим, већ и то што сам тамо требала да идем са родитељима и млађим братом. Какав блам! Данима сам смишљала баш добре разлоге – посету зубару, па онда журка најбољег друга, а резервни план је био изненада најављен контролни из физике. Ништа од мојих изговора није помогло, јер моја мама одлично зна нашег зубара, журке се не одржавају у сред недеље, а ако физику нисам научила до тада, сигурно нећу ни те вечери.

И, ево, ме на отварању изложбе. Све је баш како сам и замишљала. Сви виђенији људи из нашег места су ту, песници, сликари, лекари… моја учитељица, наравно. И док родитељи причају са својим бројним познаницима, а мој брат скакуће између званица, ја се смртно досађујем. Никада ми неће бити јасно шта људи виде у тим мрљама. А тек кад неки заљубљеник у модернизам почне да објашњава шта уметник хође да каже, просто полудим. Стално мислим – па што не наслика то што хоће да поручи, па да не морамо ми да дечифрујемо!

Као што неки људи имају две леве ноге за фудбал, тако ја имам две леве руке за сликарство. Ипак, могу да кажем кад видим слику, која на нешто личи да ми се то свиђа или не. Али ове мрље, које сам сада гледала нису ми личиле ни на шта. И баш када ми се учинило да су родитељи коначно решили да кренемо кући, једна слика ми је привукла пажњу. Било је то платно огромних димензија у  углу галерије. Стала сам испред њега и остала без даха. Посматрајући те мрље топлих боја, одједном сам осетила чудну топлину. Било ми је лепо. Изгледало је као да се те  јарко жуте, ватрено црвенео, индиго плавео мрље увијају, грле једна другу не сметајући једна другој, а при том нека чудна позитивна енергија избија из те испреплетаности.

Нисам ни чула родитеље, који су ме већ неколико пута звали. Чинилчо се као да ме је њихов позив призвао из неког другог света. Нисам успела да им објасним шта је са мном, нити сам обратила пажњу на мамин прекорни поглед што се учтиво не представим њеном школском другу. Он ми то није ни замерио, јер је схватио да сам остала без даха пред једним уметничким делом. И данас се сећам да ми је рекао да свако дело тражи свог посматрача, као и да свака импресија тражи свог уметника. Било му је драго што је његово дело тако брзо пронашло свог посматрача.

Advertisements

3 thoughts on “Пред једним уметничким делом

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s