У сновима, Соња Ђорђевић (проф.српског језика)

Побегла сам после његових удараца у ноћ.

Стадо мекано дише.

Бришем крв  надланицом.

Што ти је живот суров!? Боли ме свака кост на телу, а убоји ће се видети сутра. Више ме и није стид да идем премлаћена. Не могу ни да плачем. Со ми обгори изубијана и изгребана места и отекнем још више. Могу само сузе да задржавам на врховима трепавица.

Лелуја ноћ искривљена у кривом огледалу мојих суза.

Губе се обриси куће која ми постала најгори душманин.

Већег од тог немам.

Колико ли је дана прошло од мог несрећног доласка и преласка тог прага? Од оног наивног седања свекрви у крило и њеног смешка?

Схватила сам, касније, тај давнашњи смешак. Смешак змије је био то, а не мајке. Но, она не беше најгора ствар. Она би се и могла подносити да се мој Славко не премете наопако. Од онако добродушног створа од њега се начини опадник и пијанац.

Не прође ни недеља од свадбе кад ми загоре погача јер ме свекрва послала да погледам није ли се Рунда окотила. Док сам се вратила, она, проклетиња, ухвати корицу и загоре. Могла се јести, али се видело да није румена и лепа као што сам дотад месила.

„Мало ти, снајка, ова погача куса?“, задиркивао ме девер.

„Ма, мајка, ме послала да видим није ли се Рунда окотила и ја, док дођох, оно би што би!“, простодушно одговорих на задиркивања.

Славко погледа мајку, насмеја се кратко и умудри.

Увече ме је позвао да дођем до сењака.

Умила сам се и испрала, па се са разглагољеном утробом и босиоком под пазухом упутих ка сењаку. Уздрхтала ми снага. Насмејах се кришом јер ме се сетио и усред великих послова.

Моје крупне очи су тражиле по мраку његову сенку.

„Стигох, Славе!“ Јавила сам се да се нађемо.

„За то стижеш на време, да не загорим и ја ко погача од јутрос, је л’ те!?“

Нешто је у његовом гласу било пресечено. Испод речи је извиривао други тон, мени до тада непознат.

„Ма, каква да је била, појела се. Сутра ћу бољу испећи.“

„И има да је испечеш. И кад год ти загори, има нову да месиш све док не буде мекана и рујна као душица.“

Мој изговор пресече један крупан шамар.

Он сакри очи у које се, као громом погођена, загледах.

Нешто се, као ножем, међу нама пресече, расцепи, раскиде, у трептај ока постасмо други људи.

„Да ти се то више не понавља! Ја сам у кућу домаћицу мислио да доводим, а не аљкавицу!“

Е, тад је почело.

Ваљда тад осети људску крв, тачније моју крв на рукама и услади му се. Пробуди се у њему вук, крволок, и ево га пије ми крв већ годинама.

Док сам изубијана, али још више запрепашћена, седела на трави и плакала своје прве сузе испред овог поганог дома, иза суседног пласта сена плануше нечије очи. Док сам поглед избистрила, нестале су.

Сазнала сам после, мајка га подговорила да буде мушко и да ме научи ко је главни.

Још ме учи, сад скоро сваке ноћи.

Питају после како се жени преметне памет.

Тако се жени преметне памет – шаком, мотком и ногама у стомак и крста. Дом ти постане –  недом, муж – немуж, родбина – душмани.

Жена осети да је сама на свету. Сама. Да јој је судбина уклета и проклета и да никакве гатке неће вратити срећу на њен свет.

Из црнила израсте жена. Сасуши се нешто у њој и преначини у чудо. Чудо њој, па онда свету. Убије се жена од батина, убоја и суза, па се изроди друга жена. Иста, а другачија. Сви мисле она иста живи, кад, испод њене коже, заживи друга једна, много препреденија и чуварнија. Граби као алава све што може да уграби јер је схватила какав је смрадеж читав тај живот, а какав су тек смрадеж сви њени снови. Жена почиње да чува своје, чува себе и пази се.

И онда, поред неког стога сена жена почиње да личи на своју нану.

Ако има среће да је још жива, сусретну им се погледи.

Два кладенца исте воде прелију се и препознају по пореклу. Оба су настала над истим тегобама.

И онда им приче више нису потребне. Две припаднице истог несрећног племена онда ћуте. Речи су сувишне. Боли се намиришу и препознају.

Немо сапатништво их споји у једну тишину која траје над њима и остаје да их прекрива и кад једна од њих напусти овај пусти свет.

И онда се жена сећа.

Пустог се свог живота сећа.

Сопствене несреће своје.

Сиромаштва.

Рада.

Прекора.

Надања.

Све у почетку, дуго, изгледа као једна велика пустош.

Ниједне боје, ниједног знака, ниједног путоказа.

Мрак који и није мрак, дубљи од сваке таме у којој се боравило. Живи мрак састављен од крви и боли.

У том мраку изједу је целу.

Остане само као један поглед-прозор кроз који неко гледа свет.

И онда се, у једном моменту, кроз вапај живљења пробије шум.

Шум потока.

Ројење пчела.

Ветар који таласа недозрело жито.

Све ромори над сломљеним телом и разломљеном душом.

У сломљеном животу мелем почиње да капље тако што се свету прво врати звук.

Тако сам се и ја подигла –  кроз звук.

Звук једног давно заборављеног гласа, једне давно згажене и у срамоту бачене ноћи.

„Приђи ближе, ћери нанина. Приђи. Далек те пут чека. Далек је то пут од родног огњишта до зулумћаревог шатора. Дођи да те погледам и запамтим такву, уплашену, али нетакнуту грлицу.“

И приђох.

Сусретох се са наниним погледом.

Први пут у дну њених зеница угледах тврди камен живљења. Неразломљен, али утврђен кроз поразе живота.

Први пут угледах и задрхтах.

Шта ли то мене чека? Ако ме чека овакав камен у погледу, можда је скок са литице у реку и понајбоље и понајкраће решење земаљских мука?!

„Нано, моја нано! Куд да побегнем? Шта да радим, нано? Не могу ја то. Не могу.“

Прибијена уз топло крило, напајано мирисом који познајем од првог свог сећања, плакала сам своје горке, наивне и мучне сузе. Њена рука је почивала на мојој глави, као много пута до тада, и обећавала заштиту од свих видљивих и невидљивих сила.

„Кћери моја, невоља је много на овом свету. Сва ти је мудрост како их прихватиш, а не како се са њима носиш. Они који хоће да упрте несрећу на рамена, да се с њом рву, брзо истроше сву снагу, а несрећу људски створ нити може савладати нити може оборити. Несрећу бедан човек може само прихватити и у том прихватању истрајати здраве памети и бистрa ока.“

„Како, нано, да је прихватим, а шта ће свет рећи?“

„Млада си, моја кћери, кад свет спомињеш. Свет нит части нит помаже. Ко год је са светом мислио, на свет се ослањао, од света је и страдао. Не може се људима угодити никада. Човек ти је ала, али човек зна и шта је невоља. Човек невољу препознаје. Иако је често срећан што је ту невољу препознао, што се од ње извукао, што је неком другом досуђена, зна да за неким углом чучи нека, пак, друга невоља да га мори и мучи. Онај који невољу познаје мање се радује туђој. Такав ти човек треба за овај мучни живот. А онај ко је несрећу гледао, тај ће од несреће и невоље погубљено живо биће разумети. Они који те пригрле тада, њима остани верна. Него, нешто друго треба да те научим.“

Њен се поглед изгуби у ватрици која је напајала огњиште. Остасмо тако дуго, дуго, обе као окамењене.

„Тежак је задатак који ми је остављен. Мислила сам да ће сећање бити само моје, али, ево, живот се поигра и са тобом“, са тешким уздахом изрече ове речи.

„Нано!“, подигох главу као опарена.

Сусретоше нам се погледи и прочиташе се у лету. Њене огрубеле руке додирнуше моју румен.

„Не бој се, кћери. Нећеш бити ни прва ни последња у овој несрећној земљи. Много нас је које носимо жигове срама у својим душама. Душе жена ове земље натопљене су страшним сећањима. Изгледа да под овом небеском капом не може жена другачије. Њено светлило мора да се укаља туђом шапом. Уместо главама  мушкараца, ропство се плаћа женама, кад се нема другог богатства.“

„А што баш ја, нано?“

Она мало поћута, као да пребира по сећањима, па се прели у речи:

„Живот је испуњен даровима и отимањима. Постоје многи дарови које ће ти живот ставити у руке. Дар ти је, ћери моја, кад га од срца одвојиш и пружиш. Све друго што људи зову даривањем је пуста лажииграчка. А оно што се отима, никада не може бити даровано.“

„Ех, нано, што га мрзим проклетника“, борила се моја младост са тешком науком живота. „Како га нека куга не помори у ове дане?! Чекам да га запис удави по ноћи, ал’, узалуд, ништа се не дешава!“

„Смири се“, помази ме по образима, па ми се загледа у очи. „Неке се несреће не лече враџбинама. Неки се путеви морају проћи. Урезани су у твоју путинку живота, нема им заобилажења!“

„Што не дође бар десет дана касније кад већ прође славље!“ Гризла сам се од сопствене немоћи.

„Много је жеља које ће ти живот удавити ко кучиће првородне“, благи подсмех нагризе ове речи. „Има времена, научићеш. Сад ти је стављено прво кушање.“

„Осећам се као да ћу умрети кад се приближим шатору! Премреће срце у мени и нестаће ме, а тако ми се живи, нано!“

„Кад ти се тако живи, преживећеш! Носићеш ожиљак, али бићеш жива“, нагло ми обрли лице рукама и загледа ми се у очи као да жели тамо утиснути сваку своју следећу реч. „Само ти, грлице моја, воли живот! Живот је редак дар у овим нашим долинама. Никад га не одбацуј! Никада!“

„Ех, нано, што ми не допусти да са Славетом побегнем у далеки свет!“

„Ма где ћеш бежати, кћери?! Да одеш, нико од овог дома не би више био у животу! Можеш ли на леђа да набациш такав терет? Премери улоге. Шта је једна срамота наспрам десет смрти? Шта је? У овој земљи шта је срам на жени зарад живота породице?“

„Ах, кад ти тако кажеш, изгледа да немам шта да рачунам. Морам да се дам злотвору. Црко да бог да!“

„Не куни невољника, уклеће га живот. Реко’ ти да је живот у овим крајевима редак дар. Он увек има цену. И то какву цену!“

„Како ја то да преживим? Шта ће остати од мене кад прође та ноћ?“

„Ето је она опет! Читав се живот бојим од те твоје памети! Ниједна се моја праунука не припита о животу, а ти непрестано.  Проклетиња је жене велика памет, упамти то, а теби је Господ даде и шаком и капом. Све свали у ту твоју главицу, васколик свет и питања већа но што је овај део његовог одела под звездама.“

„Е, сад ми ни моја памет ништа не може помоћи!“, огромни јецаји потресаху моје тело опхрвано рекама немоћи које из  ноћи у ноћ струје односећи замисао за замисао у велико не живота.

„Кад се нађеш пред злотвором, не гледај ни у ког! Покорна буди, најпокорнија на свету. Не отимај се и не брани. Послушај ме!“  Чврсто стеже моју побуну њена рука. „Као јагње изведено на клање, тако и ти, покорно прихвати ту ноћ. Имаћеш читав живот за заборављање!“

„Очи ћу му ископати!“, скочих као опарена и устумарах по собичку.  „Очи па да не види овај бели свет, а са мном нека чине онда шта пожеле!

„Не бусај се храброшћу, млада си још. Послушај мене, старија сам. Свет сам преметала и одозго и одоздо. Знам шта ти говорим. Не брани се. Не отимај се. Пусти их. Има у животу и горих казни од мушке похоте.“

„Куку, како, бре, нано, кад ме мушко додирнуло није!“, поново пресавих колена и загледах се у њено наборано лице.

Ватрица је пуцкетала и осветљавала сенке које су судбоносни плес играле по нашим телима.

„Зато сам ти и на мајку кивна! Заинатила се да те очува до просидбе чисту. А лепо сам јој рекла да су времена зла и многи злотвори тумарају нашим шумама, па  би боље било да си се подала ономе ког ти је срце изабрало, него да ти неко други бира. Мало би се пуцало, мало би се кривила уста, али сви би легли на земљу! Сви по овој земљици ходамо и сви се у очи гледамо. Само је Господ светац, а ми смо сви грешници. Сви до једнога. Да ме је послушала, сада би била жена и турска би те алавост мање морила.“

„Ех, црна ја! Срам ће ме појести, нано! Доста, аман!“, пових главу, чврсто стежући песнице.“

„Разговарамо се као две жене: ти ћеш тек стазом коју сам ја већ премерила. Послушај ме! Девичанство је мушка работа. Они су ти који не могу другачије да овладају женом него су јој нашли тачку, и то између ногу, па се у ту слаботињу уздају више него у своју мушку снагу. Пих! Мушко ти је само причина и залудња. Ретко ти неко од њих испадне од камените сорте. Такви брзо на мачу заврше. Слаботиња ти остаје да се коти и продужава. Кршни и вијорити се брзо сломе и у гроб баце. Они окове не прихватају, а времена су таква да, само онај ко окове са трпљењем носи, може да преживи.“

Охрабрена њеним речима, стидљиво се изјадах:

„Мајка не да да са Славетом легнем пре свадбе. И он ми је нешто петљао око плота пре неки дан, ал’ га је она летвом терала до Миладинове ливаде.“

„Твоја мајка је жена која за свет живи. Мале памети. Зато ти, ипак, послушај мене.“

Срце ми бије.

Неко дели моје мисли.

Примирила сам се.

Неко, а тако стар, мисли да моје крилате замисли нису глупости и да се некако може до слободе.

Трепћем очарана, као да сам надомак неког великог чуда, а неко је пристао да ми чита из непознате књиге тајне речи што имају лековито дејство.

Нана, пак, настави своју поуку:

„Буди покорна. Не гледај у злотвора. Они ће се понапијати јер су то најамвојници. Неће те трезан чекати. А кад се, кћери, мушко понапије, док трепнеш, заврши с тобом. Што се мање отимаш и горопадиш, то ће њему бити мање занимљиво! Они су ратници, ловци, навикли су на  сукобе, да плен лове, а оне које се одмах подају, без борбе, не занимају их много.“

И била је у праву. У много чему је била у праву.

Ушла сам уздрхтале утробе.

Осећам грубе руке које ме вуку и лелек мајке и сестара што ми још одзвања у ушима.

Мој Славко стегнутих вилица извирује иза стога сена.

Мрак је.

Прилаз шатору осветљен је бакљама.

Раскалашан смех и смрад коњски.

Гурају ме кроз отвор на шатору.

Саплићем се и падам, умазавши пртену хаљину у коју су ме обукли.

Бег тражи бело, рекли су кроз вучји смех његови најамници.

Тешка коса шиба ме о груди.

Гледам у ћилимима застрту собу. Поглед ми је прикован за њих.

Дрхти ми утроба од немог беса, од женске немоћи, од божије неправде, али немам коме да вичем. Немам кога да зовем.

Сва имена, Божија, анђеоска, светачка, људска, хајдучка, предачка, сва су зазвана, али одзива нема.

Нема Илије да спали безбожника у моменту кад хришћанска нога ступа у грешну Содому свог живота.

Нама Огњене Марије да спали вихором, ко што је нана причала да чини нама ако радимо на празник.

Нема имена под земаљском капом, а ни на тим небесима што желе да помогну мени, грешној.

Куда са толиким теретом на маленом девојачком телу?

У ноћима од када сам сазнала истину, промукло је моје биће од позивања у помоћ.

И воду сам прескакала, и жишке обарала и чинила што је баба с окрај села рекла да морам како би чини „ухватиле“ за злотвора. Записе сам носила и пуштала низ реку.

И мрзела сам, мрзела сам толико да сам свет овај могла да уништим мржњом. Али, ништа се десило није.

И чекала сам свако јутро да чадора нестане, али он је, клетник, поносито вијорио на зеленој ливади! Ваљда да га видим и умрем од муке.

Грцала сам крај оваца, уроњена у топло животињско крзно, док су се сви претварали да мисле о нечему другом, да се то не дешава, да се то неће десити. Само су мајка и сестре, вид’ла сам, гутале неме сузе.

Нана чак ни то.

Гледала ме дуго погледом који зна.

Једино она.

Ваљда јој године то дозвољавају – да нема стида.

Гледала сам тамно небо без одговора за једно ломно биће.

Од чега ли треба жена да је створена па да преживи такву срамоту, питала сам се. А мој злочинац веселио се пакленом буком у подножју брда, на пропланку на којем сам брала прво цвеће верујући у велике руке живота.

Ја сам, скривена од свих, гледала у то гротло пакла и сећала се слика које сам виђала у цркви – паклени огањ у којем гори човек. Нажалост, у овом пакленом огњу ћу горети ја. Ја сам тај човек који ће бити спаљен, чија ће душа нестати већ првог уторника. Или то само душе мушкараца могу да моле за спас, а душе жена ће ионако бити жртвоване без изузетака?

Какав је то онда свет?

Можда и ја треба да сазнам тајну која је свезана и живи у нанином погледу кад год јој приђем?!

Тајна свих жена – лежи ли у жртвовању?

Рекао је нешто оним злотворима на том њиховом нечастивом језику.

Грубо су ме превукли до његовог дивана, каљајући ону сиротињску одору на мени.

Осетила сам неко задовољство. Запрљана ћу српским блатом да мажем његове турске простирке. Бар ће та земља  на хаљини мирисати на нешто моје, што се не може одузети и неће нестати и после ове ноћи проведене. Узимам дах да унесем у себе мирис земље, као заштиту, као гатку против урока, против боли, против смрти.

Гласан смех.

Руке.

Много руку које ме додирују, штипају ми месо, заврћу тунику.

Откривена сам пред странцима.

Ех, да ми је да умрем од стида!

Да земљица буде добра, њу сам увек с молитвом обрађивала, да бар она буде добра, па да се отвори и прогута ме.

Али, ја стојим. Ја стојим тако дуго.

Извијам се на њихово наваљивање, потезање, али стојим.

Једина моја побуна су сузе.

Чини ми се да сам ја побегла негде украј и да само гледам у неку љуштуру што личи на мене. Као нека празнина сам, омаја, која се лелуја у овој ноћи.

Узео ме је брзо, без увода. Грубо ме пребацивши на астал.

Ивице су кидале моју кожу док је он, чини ми се, кидао моју утробу.

Размишљала сам о томе како сам у песмама слушала да јунацима деру кожу с тела.

Хтела сам да и ја будем јунак, да се тако осећам, али нисам могла.

Ја сам само жена коју жртвују, коју силују туђе руке, туђи удови, туђа тела.

Хтела сам и да се браним, али овако пресавијена нити сам могла да видим лица која наваљују на моје сломљено тело, нити сам могла да заријем нокте, нити бар да рукама скупљеним у песнице ударам.

Била сам као кокошка пресавијена на пању – држиш јој главу и крила и подижеш секиру да је засечеш.

И онда крв, свуда крв.

Чију то ја крв видим, своју или кокошију?

Ког то кољу на овом пању-жртвенику?

Зар мене?!

Мути ми се у глави.

Повраћам неку киселину усред тог метежа гласова, зноја, дахтања, грубости.

Чим је притисак на мој врат престао, склизнула сам са ивице стола у крв и мрак са жељом да је то смрт која ме топло пригрљује.

Смрт – топла смрт за овакве као што сам ја. Црна. Хитра. Спасоносна.

Неке су жене грубо изрониле из таме да би орибале моје тело. Пекла ме је кожа од убоја и подеротина. Чини ми се да су ме угурали у дрвено корито.

Хтела сам да им кажем да не могу да орибају ово што се мени десило.

Не могу, више никада.

Хтела сам и да плачем, али нисам могла.

Тело ми је млитавело и имало неки свој живот, мени стран.

Ја сам скупљена лежала у  свом кутку у души и раширених очију гледала шта се то са нечијим телом чини.

Плаветно, подеротинама ишарано тело нестајало је негде испод воде. Свет се замутио, раширио у лелујаве и неразговетне мрље.

Било је добро не постојати. Било је добро испод воде где су гласови заглушени, а живот спреман на предају.

Леп одлазак.

Бољи од мрака.

Пробуђена сам. Успаничено гледам око себе.

Где сам ово ја? Каква је ово Божија казна и по којој сам муци одређена да ходам?

Све се лагано враћа.

Срце ми бије у грудима.

Грло ми је суво.

У грлу ми се стегло.

Не смем да се покренем.

Сетила сам се да сам у шатору.

Кроз једну од подеротина смеје се месец. Расеца овај живот на пре и после ове ноћи.

Боли ме сваки делић тела.

Покушавам да видим где она звер спава.

Престравила ме мисао да ће се ово можда понављати небројено пута док мене потпуно не нестане. Мучна мисао изазива мучнину у мом желуцу.

Хоћу да повраћам, али не могу. Остаје само киселина која се пење до грла и пече ме још више.

Натерала сам своје тело да ме коначно послуша. Померила сам уз бол сваког мишића лагано главу. Тражим оног зверског човека који је скривио овај пакао.

Месец је расецао део постеље на којој сам.

Поред мене лежи неко. Видим.

Блага светлост веје над његовим уснулим лицем.

Посматрам га први пут. Први пут стварно.

Ниједне боре.

Лице зрело, а младо.

Дуге црне трепавице играју се у сенкама над образима.

Црна, зифт црна коса.

Kако тихо дише, скоро да се не чује!?

Гледам га.

Ти! Ти си ме згазио! Ти!

Ти ли си та звер што ми је живот изубијала? Ти ли си се дрзнуо да ми откидаш утробу зато што си силник и може ти се? Сад бисмо били један на један…И да могу да се померим, ко што не могу, сад би ти нож виркао у срце. Роптао би у крви, крвниче црни!

Узео си ми најлепши дар. Зарио си своје зубе у моју утробу. Згазио си мој мирни живот. Убио си у мени девојку.

Крвниче! Злотвору! Гаде!

Кад би речи јадних могле да убију, био би мртав!

Како може овако мирно да дише?

Где је за овакве она Мора из наниних прича? Можда и она заобилази овако црне душе?

Не знам шта ми би, али неки луди порив ме проже целу. Пружила сам руку да додирнем злотвора, да видим има ли у њему живота или је то нечасник који има обличје човека.

Пружена рука остала је немоћно да расеца ваздух између нас.

Лагано је пала на моју хаљину.

Требало је почети поново.

Порив да додирнем то тело што лежи крај мене јачи је од страха да се звер пробуди.

Из трећег пута сам успела. Лагано сам се окренула у страну. Боље га сагледала из овог угла. Нисам више осећала страх. Додирнула сам врхом кажипрста његов образ. Прст ми се згрчио, а тело охладило и претрнуло. Поново сам, очарана, ваљда људи тако губе живот додирујући медведа, додирнула његов образ.

Мушкарац поред мене спава.

Први пут мушкарац спава поред мене.Туђин мушкарац.

Нешто је у мени остарело за трен.

Девојке је нестало занавек.

Отишла је у сећање.

Нешто зрело је изронило из воде тренутка.

Није ме било страх више.

Није.

Зашто?

То себи нисам могла да објасним.

Додирнула сам га опет.

Померио се.

Страх се помешао са лудошћу.

Тргао се. Нагло је отворио очи, као сваки ратник коме је живот увек у опасности.

И он, као и ја, није знао где се налази. Шатор је његов, али земља је туђа.

Онда ме је погледао. Ваљда и он први пут. И нада мном је вејала месечина.

Прекривени смо сенкама и сенима, странци чије тајне прекрива благи сноп месечине. Ваљда је месечина крива и за сенке и за оно што под њима израста.

Сањиво је склопио очи поново. Мало се расвестио, отресао тажак мамурлук и дуго ме испитивачки гледао, зачуђен, ваљда, што га  тако мирно посматрам.

Посегао је за мном.

Знала сам да од бола не могу да измичем пред његовим додиром, а и нана је рекла да се не браним. Лакше је. Већ преклано јање у мени, примало је своју жртву без роптања.

Његова рука је нашла шта је тражила. Спустио је руку наниже.

Све је било успорено, ваљда, зато што није било никог ко би га убрзавао. Остали су преваљени спавали око шатора.

Свесна сам била до врхова палчева на ногама да први пут око мушкарца разгледа моје тело.

Погледи нам се срећу.

Нешто шапуће на свом језику.

Није више тако демонски страшан.

Ваљда, што се преточио у једва чујни шапат.

Болео ме је тај човек на мени.

Болео ме је.

Али не дуго.

Дубоки прстенови мога тела били су испуњени његовим присуством.

Одједном су и румен и дрскост исијавали из мене.

Сваки нагли трзај његовог тела, осетила сам, у једном моменту, припадао је мени. Припадао је мени, хтела сам да вриснем.

Свесна сам била јединствености овог тренутка.

Никада чистије свести нисам била.

Постојимо овај човек и ја као једно тело.

Постала сам за трен господарица нечега, можда тако мизерног као што је тело мушкарца, али била сам од ништег унапређена у господарицу.

Пре него што се превалио преко мене, грлено је извио неке речи.

Миловале су ме те речи. Миловала сам и ја те речи. После.

Мој први мушкарац.

Можда ми је сада драг зато што се сећање на њега углачало у бајку мог живота.

Никад нисам ником била посебна. Ништа што ме издваја од свих жена које знам. Нисам никад залудела било ког мушкарца, као неке од комшиница чије полушаљиве приче знам. Још гурнута у грубу, страшну и сурову причу са мужем злотвором. Гледале су ме ко несрећницу.

Године бола су углачале ту једну ноћ насилну, рушилачку и црну у светлу, тајну и скоро свету.

У тој једној ноћи чула сам речи које никада за живота нећу чути.

Не заносим се да ме је тај незнанац понео дубоко у срцу. Заборавио је ту ноћ чим је скупио ивице свог шатора и понео себе у далеки свет да се никада више не врати на ову ливаду, овом крају.

Али у јами свог живота, у сиромаштини овог сеоцета, ја сам једне ноћи била достојна, макар и узгред, у тренуцима страсти, тих речи. Ја сам била достојна да их носим.

Стидела сам се свега у почетку. А понела сам их у достојанству свог бића неку годину касније кад су почели да ме боле и стари и нови убоји на телу.

Србин ми је постао непријатељ.

Србин-мушкарац, његове песнице и ритање у стомак и леђа.

И убијено дете у утроби, тек зачето, а мржњом изритано.

У пустелији ризнице живота српска нога прекину нити рађања за мене.

Обележише ме засвагда – неродиља.

Празан свет постаде још празнији.

Носила сам једном сир на малу пијацу за зидинама. Док сам нудила сир, млада господарица је својој стрини препричавала, ваљда, радосне тренутке са својим агом.

Привуче ми пажњу пар речи које отворише врата мог сећања.

У мој живот се усели дрхтај и немир.

Тресао се усахао живот у мени као устајали вунени прекривач у пролеће. Но стид ми не дозволи да се њој обратим.

Пазила сам како она благо порумени кад год помене ту реч старијој жени.

Ту румен ја препознајем. Обливала ме је у првим неспретним сусретима са својим мужем.

Али моја румен је брзо згасла.

Једне ноћи за сењаком.

Од тада за сењаком пљујем крв и плачем и гледам у месец и месечином чистим један давни пад у пролећу живота. Њоме се напајам и од ње живим, од сенки градим свет. Свој свет и своју тајну.

Дуго ми је требало да дознам шта оне невешто запамћене речи значе:

„Драга моја, грлице, ја сам те обешчастио!“

Речи извињења. Речи утехе.

Advertisements

One thought on “У сновима, Соња Ђорђевић (проф.српског језика)

  1. Соња је једна од малобројних колегиница која има одличан приступ деци, креативну методику и дар који јој у вечној потки причања обезбеђује видно место.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s