Глава шећера, Милован Глишић

Милован Глишић (1847-1908), приповедач, драмски писац и преводилац, оснивач је српске реалистичке приповетке са мотивима са села, мада је Јанко Веселиновић описивао село, али га је идеализовао. М. Глишић сеоски живот описивао кроз хумор и сатиром изражавао свој критички став, па се зато његово име везује за настанак српске реалистичке приповетке код Срба.

Мотив за ову приповетку Глишић је нашао у скупштинским излагањима посланика из сељачких редова, који су обелоданили истинит догађај са главом шећера. Инспирисан овом причом Глишић је нашао добар повод да проговори о терету који подносе село и сељаци, мада је о уласку капитала у прост свет села, о пропадању села, јављању зеленашења, могао да изнесе инспирисан и личним искуством (његова породица пострадала од зеленаша, па је зато он морао да се издржава служећи по богатим београдским кућама).

„Глава шећера“ је истовремено анегдотски снимак једног лукавог поступка, али и процеса раслојавања села, историја пропадања сељака Радана и богаћења капетана Максима Сармашевића, слика удруженог деловања бирократске власти и сеоских зеленаша, па тиме продире у слојевитост тадашњих односа. Цела приповетка је у распону двеју крајности: једна је како сељаци говоре о казнама на небу, у вечности, које ће стићи каишаре и зеленаше, а говоре то ради своје утехе, ради властитог олакшања, јер правде на земљи нема, а друга је она хучна и бучна слава сеоског ћате Давида Узловића, са скупом паразита и насилника. Између та два крајња руба своје приповетке Глишић је сместио ликове и догађаје, једну невеселу фабулу и једну потресну оптужбу.

Фабула има две линије, два круга који се међусобно преплићу: први фабуларни ток прати низ вешто режираних махинација среског капетана Сармашевића, а други фабуларни ток прати судбину сељака Радана Радановића. Писац излаже корупцију, подмитљивост, као део свакодневног живота у Србији у којој је савршено организована спрега власти (капетан Сармашевић и Ђука пандур), зеленаша (Узловић), попова, кметова и учитеља (наводне интелигенције тога доба), јасно оличена у организованој препродаји главе шећера.

На почетку приповетке кроз ироничан однос према „научничићима“ који би да се баве селом, народним животом и народним веровањим, а исти народ не познају, писац осуда одрођивање и однарођавање. Затим следи епизода у механи где се прича о дуговима, среброљупцима, црном попу…Све те приче израз су народних веровања и празноверица, али су у функцији припреме за сцене које ће се догодити Радану (појава црног детета и симболика његове пропасти).

Друга епизода је посвећена капетану Максиму Сармашевићу, али даје тачну слику тог времена – представници власти били су предмет критика и сатире због свог осионог и подмитљивог понашања. Капетан је све оно што о њему пише Глишић, а ли како је то казивање пропраћено иронијом, јасно је да се ту ради само о спољашњој масци лика. Оно суштинско, морално избиоја на површину у сцени обиласка среза када капетан уз помоћ Ђуке пандура препродаје главу шећера „својим“ сељацима. Из сваке слике, из сваке реплике упечатљиво је насликана поквареност и незајажљивост представника власти од највиших до најнижих по рангу.

Два фабуларна тока преплићу се у моментима сусрета Радана Радановића и Максима Сармашевића, у сцени похлепе над имовином сиромашног сељака и појаве добоша којим се оглашава банкрот и попис имовине сељака, те убиство зеленаша.

У портрету капетана Сармашевића иронија се расцветала до раскоши, зазвучала је финијим акцентима привида једне стварности. Под углађеном спољашношћу капетановом, под привидом уљуђеног понашања – што би требало да представља напредак – крије се опак и грамзив дух бирократе. Тај дух ће пронаћи нов начин глобљења сељака, Ту је иронија прешла у сатиру, горку и продорну, а писац је остварио импресивне тренутке своје прозе.

Оно што је најбоље као приповедачка особина ове прозе, то је често упечатљива пластика ликова. Они стварају атмосферу, они носе радњу, они обележавају односе. Неки од њих и данас држе пун звук занимљивости и веродостојности. Такви су нарочито капетан Максим Сармашевић, сељак Радан, Давид Узловић. Убедљивошћу њихових слика Милован Глишић је претходник оних писаца који ће као социјални хроничари или историчари обележавати друго време, али ликовима који већ имају своје узоре.

Језик је једна од оних особина које се не могу мимоићи кад је реч о прози Милована Глишића. Он је, заиста, врстан познавалац језика, изворног, језгровитог по духу и правилног у облицима.

После Глишића доћи ће многи већи уметници, српска приповетка разудиће своје токове и у ширину, и у дубину, оствариће бриљантне резултате, али у њеним скромним почецима, у њеним првим покушајима да нађе свој пут и своје границе, удео Милована Глишића је видан и несумњив.

Advertisements

3 thoughts on “Глава шећера, Милован Глишић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s