ЛИКОВИ У„ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ“

У свим времнима, чак и кад учестају глад, ратови или болести, људи причају. У причању налазе лек својим мукама. Причајући о себи и својим јадима, или о другима, човек са ових простора исказује оно што га тишти. Истовремено, заборављајући сурову стварност, макар у причи, замишља другачију будућност. И како сам Андрућ рече: „Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo… Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti.“

У Андрићевом роману опаког имена нису описане ни физичке патње, ни мучења каква би после таквог наслова очекивао читалац. Иако је својом причом писац дао веран приказ једног доба Отоманске империје, већ од првих реченица је јасно да „проклете авлије“ постоје у свим временима и свим људима. И сваки од ликова „Проклете авлије“ својеврсно је огледало оригиналног духа, карактера, културе, личног идентитета.

Кључно место у причању приче о „проклетој авлији“ заузима фра Петар. Иако он причу не прича директно, без њега не би ни било приче, јер се кроз његове речи прелевају догађаји из џомбастог дворишта са неколко квргавих дрвета, у оквирну причу непознатог младића. Кроз причу о другима, фра Петар открива и своје особине. Он се најпре показао као добар познавалац људског духа. Човек развијених посматрачких способности, фра Петар је неко ко добро разазнаје људске карактере. Препознаје Хаимову болесну сумњичавост, Ћамилову рањивост, али и хвалисавост, лаковерност или наивност осталих „пролазника“ авлије. Обдарен посебним даром слушања и искреног саосећања, овај тихи  човек врло брзо задобија поверење људи око себе. Уверен је да се добро добрим враћа, јер онај ко мисли добро, добро и чини. Зато он никога не осућује, већ само слуша њихову причу, јер зна да је понекад човеку битније причање од саме приче. Својом стрпљивошћу, мирноћом, саосећањем он постаје симбол величине искреног пријатељства.

Као што без Петра не би било приче о „проклетој авлији“, тако без Карађоза не би било ње саме. Он је „управник ове чудне и страшне установе“ Проклете авлије. Када се сва сазнања о њму склопе у једну целину, некако се уместо одвратности јавља сажаљење. Од контраста између имена и надимка, па до контраста у породичном и пословном животу, све је код њега у дуалности и супротности. Име Латифага значу леп, нежан, пријатан, а надимак Карађоз већ првим слоговима доноси таму. Он је неприкосновени владар овог пакленог простора, а ипак породична кућа му је испуњена миром, спокојем, децом.

Чудан је био и његов пут кроз младост. Од  и бистрог детета, које је волело књиг, музику и игру, преко друштва коцкара, пропалица, пијанаца и лопова, дошао је до статуса заклетог непријатеља света тих истих сада већ бивших пријатеља: „Радио је са страшћу, са необјашњивом мржњом, али и са вештином, са познавањем те средине какво је само он могао да има.“

Он је двострука личност: на једној страни јесвирепост и зло, уживање у мучењу и психолошком малтретирању затвореника до потпуног душевног слома, а на другој стрдни су његови поступци „неурачунљиво благи и пуни сажаљења и обазривости“. Он осуђеницима прилази изненада,, притисне их својим чудним питањима и још чуднијим грдњама, али никада у човеку не убија наду.

Добро је познавао готово сваког затвореника, његову прошлост и кривицу, знао је „како дише Авлија“. Његова филозофија је: у Авлији „нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво (…) Ко овде дође ор је крив, или се макар очешао о кривца. (…) овде невиног човека нема (…)

И сам његов портрет оличење је места, чији је заповедник постао- поспани изглед, лице без осмеха, разроке очи, као сечиво оштар поглед. Овај чудни човек не само изгледом, већ и необичним и непредвидивим понашањем врло брзо је стакао статус страха и трепета у „авлији“.

На таквог Карађоза се навикла Авлија и његово управљање Авлијом „на свој начин“ била је општепозната чињеница. Људи су се помирили с тим и Карађоз је постао ,део њиховог проклетства“. Истамболско подземље, сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоз својим: „он је био њихо ‘крмак’, ‘стеница и крвопија’, ‘пас и пасји син’, али њихов“.

Ипак, појаве се ретки тренуци, који у душу чику низаповедника проклете авлије. Онда када покаже сажаљење над страдалником и доброту, открива се у Карађозу несрећан човек који је цео свој живот дао Проклетој авлији, можда раније од других увидевши да „авлија“ постоји у свим временима, сурово непроменљива и и аветињски стварна.

А онда, када помислимо да заиста у том свету нема невиних, појави се у сутону, скоро као сенка нејасан и тајанствен младић, чија прича никог не оставља равнодушним. Његова прича, као и прича о њему централни су делови приповедања у „проклетој авлији“. Ћамил је централни лик романа и носилац главне романескне приче и судбине.

Ћамил је несрећан човек и по своме пореклу (син Турчина и Гркиње), по љубави коју памти његова младост (он, Турчин, образован, богат и леп, заљубио се у Гркињу, али та љубав, баш због верских разлика; није могла да се оствари) и по судбини (као човек од књиге и науке, прстао је сумњив властима које га хаисе).

После пораза у љубави, Ћамил се посветио књизи и науци, а нарочито историји на чијим је страницама пронашао причу о несрећној судбини Џем-султана, брата султана Бајазита II. Средство у рукама моћника, млади Џем је постао роб на слободи, и несрећник којим се и најближи поигравају. Преосетљив и нежан Ћамил се поистоветио са принцом, јер је и овај био човек од књиге и песник. На жалост ова духовна веза коштаће га главе.

Као човек књиге и науке, Ћамил је живео тихо и повучено, отуђено од околине, усамљен. Као син Гркиње и Турчина родно место доживљавао је као затвор испуњен неразумевањем и осудом. Како се усамљеност у свим временима, па и данас сматра особењаштвом, Ћамил је  врло рано постао сумњив, а књиге су само још више повећале сумњичавост окружења, јер човек с књигом је „сумњиво лице“.

 Када се упознао са фра-Петром, кога је брзо проценио као поштена, разумна и добра човека, Ћамил је у њему нашао дуго чеканог пријатеља коме може да исприча своју муку. Пет-шест дана тихога разговора са фра-Петром има за Ћамила одређени значај, који и сам Петар почиње да увиђа. Ћамил не прича зато што осећа потребу за причањем, из страсти за причањем, као што то чини Хаим, који је због брбљања и доспео дотле. Он прича о Џем-султану да би својом причом обезбедио живот свом омиљеном султану, јер докле год живи прича о њему, живеће и његов принц. Докле год се прича прича, заборав је побеђен.

Па тако и сам фра Петар, док прича о свом боравку у стамболском затвору, предаје у незаборав причу о занимљивим пролазницима „проклете авлије“ Прича и причање тако у „Проклетој авлији“ постају водеће теме стварајући утисак да је пишчева намера била да се причи и иричању ода дужно признање, баш онако како је он учинио својом беседом када је примао Нобелову награду – као највећем и најзначајнијем дару који је природа дала човеку.

Advertisements

2 thoughts on “ЛИКОВИ У„ПРОКЛЕТОЈ АВЛИЈИ“

    • Наравно, зато ово и радим, а они који неће ни мрвицу напора да уложе, тј. да преправе објављено, јер и њихови наставници и професори читају објаве на нету, нека плате!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s