Хамлет, Шекспир

Живот често није оно што желимо, о чему сањамо и чему се надамо. Понекад није ни лак, ни леп. Најчешће је оно што се стицајем околности и вољом других људи збива. Врло често у њему нема ни радости, ни задовољствам већ је обавијен неким чудним велом напора, брига и разочарења. Дани се онда невидљивом судбинском нити привежу једни за друге и испуне живот неспокојем. Али, човеку је дата и могућност да искочи из укалупљене свакодневице обавеза и дужности. После свих напора и непријатности, човеку је дато уточиште, његова породица. Ту, уз љубав родитеља, брижност браће и сестара, уз наклоност рођака, свака напаћена душа проналази сунце спасења. Уткане у љубав, разумевање и подршку најближих, све животне недаће постају подношљивије, а у човекови свест увлачи се сазнање да је равнотежа, ипак, основни закон универзума.

А, шта се дешава када је та равнотежа нарушена? Шта учинити када је уточиште разорено? Како поднети губитак када светлости више нема? Како утеху добити од оног ко више није део спасоносног круга? Да ли може пронаћи пут светлости човек, који је једном бачен у тмину животне неправде?

Најпознатији Шекспиров јунак вешћу о очевој смрти управо упловљава у такву тамну луку. У тренуцима незамисливог бола због губитка оца, кога је много волео, Хамлета погађају нова сазнања – мајка се преудала за стрица, а добија и гласове о униству оца. Ове изненадне вести Хамлета још више увлаче у таму животних неизвесности. Још не ожаливши оца, он мора да жали и за мајком, која има могућност да створи нову породицу, а он је, иако њен син, ипак део претходног живота. Меланхолија влада њиме, а мисли му  заокупља очев лик.

И као да сва ова догађања нису довољна за растројство духа Хамлетовог, које они око њега називају лудилом, истина допире до њега у покушају победе правде. Дух очев говори му о издајству жене и брата. Паклена сазнања нижу се са сваким новим открићем, па после очеве смрти и преудаје мајке за стрица, у његову душу увлачи се сумња о умешаности прељубника у убиство. У тим тренуцима, овај младић губи веру и у људе, и у љубав.

Освету жели, планира је, непоколебљив је у намери да освети вољеног оца, али одлуку о делању још не доноси. Стално у магновењу, Хамлет није неодлучан у реализацији своје одлуке. Он је млад човек, интелектуалац, осетљив и нежан, жељан љубави, а упућен на освету и крв. Мало пре овог времена био је обасјан љубављу оца и мајке, а сада их је обоје изгубио. Подршке нема, а издајство му заокупља мисли. Чак и мисао о освети је нешто што прља његову невину младалачку мисао. Све јасније је свестан потребе да се освети издајницима,али људско, хумано, оно у њему што га чини самосвојним, опире се томе.

Хамлет поставља питање, које може себи да постави сваку човек када се нађе на животној раскрсници, поготову онда када га само један корак дели од одлуке која ће животну клацкалицу уронити у блато освете. да ли искорачити са ивице спасоносног круга и само за милиметар закорачити у таму нељудскости? Да ли је смрт довољна казна за нечовека, када је убиству цена нељудскот сопственог лика? Да ли је човек одраз свог колебања или је одраз својих избора?

Хамлет осећа велики притисак и потребу да се освета реализује. ипак, његов лике је сав изаткан од противречности. Он је истовремено и храбар и плах, хоће да се освети стрицу, а ипак му је већи кривац мајка. Он не може схватити како је тако брзо могла заборавити мужа и, чак, удати се за његовог брата, ако га је тако силно волела. Те његове оптужбе она осећа, па је синовљева пребацивања, али и целокупна збрка на двору доводи до смрти.

У Хамлетова осећања и оптужбе нити је хтео да се упушта, нити интересују његовог стрица. Човеку, који је вођен похлепом убио брата, а затим се оженио његовом удовицом, никаква тешкоћа није да убије и нећака, када схвати да хамлет зна за његов злочин. Својим понашањем он је обезбедио себи сигурно место у деветом кругу пакла, чак и ако је физичка смерт одложена.

Хамлетова смрт није неизбежан завршетак свих збрканих дешавања. Он умире у двобоју од ране која га је могла и заобићи, као што га је заобишао и отров из пехара. Смрт Хамлетова представља избор између живота обичног човека-осветника и великог јунака-бесмртника. Да се нагодио са стрицем, он је могао живети у његовој милости, или да га је убио, могао је мирно владати. Могао је много шта, али онакав какав је, имао је само један избор – пут бесмртности кроз смрт.

Савест и морал овог нежног и осетљивог интелектуалца највећа су лепота и врхунско оличење људскости у свету нечовештва, неморала и злочина. Величина Хамлетовог лика, која као божанство надвишава сав овај свет, није ни у чињењу, ни у нечињењу, већ у коришћењу могућности избора.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s