Феномен лепоте у „Ујка Вањи“

Феномен лепоте од давнина заокупља пажњу уметника. Лепота је вековима инспирација песника, сликара, музичара. Она фасцинира и обичног човека, а и генијалца. И има моћ да својом наклоношћу трансформише смртнике у божанства, мада и генијалце често претвара у глупаке. У култури мас-медија, којом владају силиконске лепотице, лепота се све више гледа, него што се осећа.

 Феномен лепоте централни је мотив Чеховљеве драме „Ујка Вања“. Све што се дешава на сцени, сва сазнања и радње изазвана су присуством лепоте. Сви актери драме у сусрету с појавом Јелене постају заточеници њене лепоте. Чак и она коју ту лепоту носи постаје заточеник сопственог дара.

Серебрјаков, интелектуалац, који је читав живот посвети уметности, очаран изгледом младе Јелене, пренебрегао је знатну разлику у годинама и дозволио себи брак са њом, који више личи на савез. Астров, идеалиста и хуманиста, човек, који иако живи на селу, покушава својим деловањем да се уздигне из блата којим је позивом усмерен, заљубљује се у лепу Јелену очаран њеном лепотом. И Војницки, млади човек који је читав живот поштено радио за туђ интерес, очаран је младом Јеленом. Дакле, сваки мушкарац, који се нашао у близини Јеленине лепоте остао је њоме зачаран. У сусрету са Јеленом, сваки од актера постаје свестан промашености сопственог живота. И Серебрјаков, и Астров, и Војницки онда у жудњи за Јеленом сматрају да ће поседовањем ње надоместити промашеност свог живљења. Али, коб лепоте и јесте у томе што човек не само да не може да је дефинише и сам је опонаша, него не може ни да је поседује. А њено присуство, свакако, не може надоместити живот посвећен уметности, хуманизму или раду за туђе интересе.

Лепота не утиче само на животе мушкараца. Јеленину лепоту примећују и жене, најпре Соња, која не види супарницу у души Јелениној, већ страхује од осећања која у Астрову може да изазове Јеленин телесни лик. Јелена је лепа, али њена духовна празнина је евидентна. Природа ју је обдарила лепотом, али ју је тиме и казнила, јер одушевљење њеном лепотом редовно престигне њу саму. Свима је довољно то што је лепа и нико се и не труди да упозна њу саму. А, иако и сама нађе да није срећна, плашљива је и не може да промени тај живот украсне лутке. Додуше, нико од оних који је окружују и не пружа јој ништа више од оног што јој пружа муж. Она не добија љубав. Чак јој и Астров нуди само страст. Тако, лепота уместо да је дар постаје клетва.

Када на сцену стави Јелену и Соњу заједно, писац као да нас изазива питањем: шта је феномен лепоте – лепота душе или лепота лица? И каква је то морална лепота човека који због спољашње лепоте може да одбаци чисту душу и истинску љубав? И на крају, да ли је истинска лепота приказ лика или склад душе и тела? Можда је најтачнији одговор Андрић дао: „Има жена које су неугледне и опоре на очи, као сеоски хлебац, али крију у себи велику и здраву сласт за онога ко се не да збунити спољашњошћу него гледа и осећа дубље и стварније.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s