ПОДСВЕСТ (из збирке “Откуцаји душе“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009.)

 У мрачном углу собе склупчано тело једва се назире. Само кратки уздисаји одају жену. Светлост тек укључених уличних светиљкисасвим је разоткри.

Гараве коврџе лагано затреперише, а замагљен поглед са телефона скрену на сат. Витке црне казаљке застале су на броју девет само трен, а онда наставише даље, али њена агонија траје и даље: “Боже, што ли га нема? Да је ручак почео у три, па до шест би се завршио и да је …“

Звук аутомобила прекиде ову математику узнемиреног женског срца, али само на трен: “Оде. Није он“, разочарање врло кратко изгура напетост. “Да му се нешто није десило? Не, сигурно би до сада јавили нешто телефоном.“

Поглед поново крену ка немој справи, коју је све више обухватао мрак. Није желела да укључи светло. Тама јој је више одговарала. Глава јој пуца од бола, а мисли само севају уносећи немир у душу: “А да није…“ Једна мисао згрчи јој читаво тело. Паралиса га: “Не, не…није он као…није!“

Бол. Осети неку громаду у грли. Чупа јој срце, сабија мозак. Ломи. Храни подсвест гоњена сећањем и стрепњом…

 

&&&&&&&&&&&&

Мушкарац седи за столом погледа упртог у празнину. Одлучност на лицу и у зеленом погледу. Као да не примећује жену у углу собе. низ ситних уздисаја. Кратка црна коса прошарана седим власима трепери од њеног дрхтања.

Љубав се дави у сузама. Напетост и уздисаји замењују верност и веровање. На развалинама породичног огњишта несигурно лелујају само две крхотине – његово одлучно “Нисам!“ и њено напаћено “Не могу више овако“.

Неочекивани трептај у њиховим очима. Љубав изазвана покретом гаравих коврџа. Уплакан поглед ништа не разуме.

– Ћеро, иди у собу – молба у гласу мушкарца.

– Не, нека чује какав јој је отац – пауза и подругљивост упућена мушкарцу – њен тата!

Мржња у погледу и у ваздуху. Нови повод за свађу. Дете више није важно. Гарави федери настају нечујно, као што су се и пјавили. Лако као трептај. У њеној свести остаје сећање и стрепња.

 

&&&&&&&&&&&&

Нагло устаде и укључи лампу растерујући ружне мисли.Готово у истом тренутку звоно одјекну читавом кућом. Потрча ка вратима испуњена надом. Скоро паде оклузнувши се на некакав папир, који је вирио испод тепиха баш испред улазних врата. Подиже га и не погледавши, отвори врата готово се сударајући са задиханом комшиницом.

– О, тако је добро што си коначно стигла. Цело вече чекам да видим светло. Изгледа да вам телефон не ради, а Момчило те тражи читаво поподне. Звао и код нас неколико пута… – комшиница је говорила ужурбано у жељи да што пре све објасни, а она је чула само почетак и крај – Он је у болници. Твој свекар је имао инфаркт. Тамо те сви чекају…

Поглед паде на папир. Опомена за неплаћен телефонски рачун.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s