СЕСТРА (из збирке Откуцаји душе, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009.)

Ниска соба обично испуњена мирисом запршке и дрвета, што весело пуцкета у кубету, сада је била испуњена хладноћом и мржњом. Мушкарац седи у чело стола погледа прикованог за пламен жишка, који лелуја у кандилу испред пожутеле породичне иконе. Као да не обраћа пажњу на жену, која му грли колена и кваси чакшире склупчана поред његових ногу.

– Проклет да си, како можеш… – потпуно промукао глас уплакане жене губи се у јецајима.

– Рекао сам и то је готово! Спакуј је и сутра ће Никола да је одведе код тетке – мушкарац је био одлучан. Лице на коме се ни један мишић не покреће личи на камен.

– Арам да ти је! – промукло узвикну жена, али се њен бес одби о врaта која управо лупнуше за мушкарцем. Само пар секунди касније зачу се куцање. Кроз одшкринута врата своју седу главу промоли онижи пуначак човек:

– Снајка, е л’ слободно? – смех у гласу натера жену на још плача.

– Јао, Боже, шта сам ти згрешила! Е, бре, Жико, браћа сте, ал` немате ништа слично!

– Шта је, бре, било сад? Шта се десило? – забринуто прискочи мушкарац да жену придигне са пода.

– Ништа – изнемогло прошапута жена као да се предаје – Решио човек да да дете! Своју крв да да другима – поново поче јецање. – Боже, како ћу ја то да преживим! Па, зар сад кад треба да је удајем, да се радујем свадби, унуцима…зар сад да ми је одваја од срца!

– Чекај, бре, снајка, шта је сад урадео? – забринут је и мушкарац свестан да је његов брат спреман на све и свашта.

– Решио да Mирјану да Ангелини! – једва успе жена да изговори и поново поче да запомаже. Жика се тек сад нађе у чуду.

– Како, бре, да гу да Ангелини? Ваљда да гу прати да помогне Ангелине око славе, сад ће св. Ранђел?

– Не, решио човек да да своју ћерку сестри и зету. Каже, они су богати, тамо ће јој буде боље. Диска је службеник, његови су одувек богати, ће јој нађе и неку добру прилику за удају, мираз ће јој бољи да, боље ће се уда…- жена опет поче да запомаже.

– Па ни ви нисте нека сиротиња! Шта вама фали? Је л` држи ту крчму, па има и за вас да се живи! – Жика се тек сада нађе у чуду.

– Има, ал` је ортачка. Ту је и Рака, он има три сина, њему треба више. Мени, каже, не треба да зетовима кућим куће. Коме треба, тај нека ради, тако каже, па онда оде горе у крчму и налоче се, ко да сам ја крива. Њива рађа како сејеш да је боље семе било и ја би родила сина…

– Добро, бре, не живимо у петнаести век! Па, пре ће га погледају ћерке, него и десет снајке! Сад ћу га избијем!

– Нема вајда од тога. Тако је решио и тако ће буде!

Жика бесан улете у крчму, баш пред Дикин сто:

– Добро, бре, шта се ти то глупираш! Коме ће шаљеш дете, девојку? –развика се бесно Жика

– Не зевај! Тако сам решио и тако ће да буде – тихо проговори мушкарац који је својом громадном фигурим заузео скоро читав један угао невелике крчме-Ангелини треба помоћ и ја сам тако решио. Биће јој добро тамо – за трен ока преврну чокањче осећајући како му љутина ракије пече грло, па онда и утробу. Пријатна топлина разли му се трбухом, али не допре до срца, јер он настави одлучно – Нареди твом Николи да сутра рано упрегне волове и да Мирјану одведе код Ангелине и Диске. Биће њој добро с њима. Чуваће је као да је њихова. Кад јој Бог није дао, даћу јој ја!- чудна сета само за трен се појави на Дикином лицу.

“Морам сестри да помогнем. У делићу секунде прођоше му кроз главе познате слике: Ангелинине босе ноге газе снег, а он у вуненим чарапама; Ангелина га храни краденим млеком од ујна Анкине козе; Ангелина га покрива док спавају у стогу; Ангелина га вуче кроз блато; Ангелина извлачи хлеб испод кецеље, који сама није појела, а цео дан је надничила… Како су се само спотицали од немила до недрага кад су после рата остали без родитења и нико их није хтео. Чак ни Жикин отац, мој вајни стриц, није хтео да нас прими, а он ће сад да ми соли памет шта ћу ја да радим. Није ни чудо што не може да роди, кад знам шта је све урадила за мене.“

“Проклет да си, проклет да си…!“, још су му у глави одзваљале женине речи док је товарила Николи на кола сандук са стварима. А тек Мирин поглед. Ништа није рекла, ништа није питала, само је села поред Николе и …Боже, шта сам то урадио? Дадох своје дете! Јао, Боже!“

Хтео је да виче углас, али се врати у крчму, за свој сто, и наискап преврну чокањ надајући се да ће љутина разбити ову кнедлу што му од јутра стоји у грлу. Биће јој добро, биће јој добро…понављао је по стоти пут у себи правећи замишљени филм; Мирче новој одећи пије чај са тетком, Мирче у друштву господе, Мирче код кројача, Мирче с тетком у куповини, код фризера, кројача…

“Биће јој добро, биће јој добро…“

                                          «»»»»»»»»»»»»»»»»»»

  Праменови зоре тек су се пробијали кроз натмурено зимско јутро, а сеоским путем већ клопара кочија. Поранио газда-Дика у цркву. Свануо св. Ранђел тмуран са по којом пахуљицом на силу откинутом од набубрелих облака, хладан и сив, али он не мари:

“Да ми поп-Милојко пресече колач, па идем да доведем Мирјану на славу. Да је се насити мајка. Кад види како је тетка лепо обукла и кад види да су јој руке сад беле и кремом натопљене, неће се више секирати. А можда се и прошевина спрема. Кад ју одведе, рече му Диска како има неки наочит момак на школи у Београду. Његови нису богати, ал` он ће буде официр, а то ти је државна плата. Ко музе на државна јасла, никад не прескаче оброк!“

Задубљен у размишљање ни не примети како свештеник обави резање колача и пожеле му добро здравље и сваку благодет породици. Чим изађе из цркве, ускочи у запрегу, а снажни коњи јурнуше познатим путем ка граду.

– Види, види, спавају људи на светак до подне! Нигде никог. Ни момка нема да ми отвори капију. Море, зете, много си ти допустио овим џебалебарошима! – мрмљао је Дика отварајући сам капију. Уђе у двориште. Нигде никог. – Мора да их ова хладноћа све утерала у кућу. Додуше, нос отпада од зиме! – и сам Дика се стресе и крену ка задњем делу дворишта желећи да изненади и сестру, и своју ћерку. Таман да гурне врата и коракне у кујницу, зачу тихо промрзло дозивање:

– Тата, тата, ево ме…

Окрену се према бунару. Није је ни приметио. У тамној изношеној Ангелининој хаљини изледала му је Мира још тананија и нижа него што је била. На бледом лицу приметио је нешто што лици на гримасу уместо осмеха. Од хладноће модре усне нису је слушале, а сафирни сјај њених плавих очију скоро да се угасио увучен у лобању.

Тек тада примети да она пере шаргарепу. Заусти да нешто каже, али се загрцу, застаде, па јурну ка свом детету:

– Миро, шта радиш ту?! Миро моја, шта сам ти урадио? – јаукну и стеже је тако јако као да је тим покретом пожелео да све избрише. – Па, зар по овој хладноћи да переш шаргарепу?! Зар сам те зато послао тетки?! Море, они што га од срца нису откинули, не знају колико боли! Ангелина! Ангелина, где си?!

– Немој, тато, није тетка крива! Није смела ништа да каже…- покуша да га заустави ситна девојка, али повређени отац јурну закрвављених очију у кућу. Судари се на вратима с уплаканом Ангелином.

– Лепо сам ти говорила да је не доводиш. Па, зар и она да скапава, ако ја морам да трпим цео век! – паде брату на груди, а он тек сад није знао шта да ради. Кад се појави Диска иза њених леђа у секунди му постаде јасно…

                                       «»»»»»»»»»»»»»»»»»»

Сеоска крчма била је крцата. Више света има само на Митровдан, када цело село слави помен на великог свеца. Необично да се у леп летњи дан окупи оволико људи запостављајући сеоске послове. Неки су и гунђали:

– Сад су нашли да састанче. Ма, шта ме, бре, брига шта ће се деси! Неће ни један, ни други да ми дођу на славу. Је л’ тако, газда Дико?

Онижи пуначки човек само слеже раменима, увуче седу главу и одједном сасу чокањче у уста:

– Не знам, Живота, ништа. Како решите, тако ће и да буде. Кафана мора да ради. Сад да л’ ће долазе они или ови, мен’ је свеједно. Ће буду моји, ако некако могу да прераним ову своју нејач – погледа девојчицу и дечака, који су стидљиво стајали уз дрвену тезгу чекајући да их старија сестра узме.

– А, видим, вратио си Мирјану – осети се задовољство у гласу сељака, али му се брк брзо врати на место кад погледа газда Дикин строги поглед.

– А шта је то тебе брига?

– Ма, ништа, ја онако, драго ми што се вратила. Гре`ота да овака лепотица скапује тамо код Диску, да га служи. Да је Бог `тео да му да децу, он би ги израђао. Мало ли је девојчићи преврнуо – осети се нескривена злоба – ал’ шипак! Не мош` се баш све купи с паре! Само, сви смо ти се чудили кад си решио да даш своје дете сестри. Мислим, лепо је то, ал` не бива!

– Јесте, и то што кажеш – замисли се Дика, па кад му пред очима, као нека мора искрсе ћеркин лик за прошлогодишњег св. Ранђела, најежи се, а сељаци свесни да газда Дика не хаје ни на чије приче, у пола уста наставише:

– Море, кажу да је газда-Дика тако добро измлатио Диску да овај десет дана из куће није смео да изађе – наставише добро обавештени сељаци да своју муку кале господском несрећом:

– Био модар као плави патлиџан! – додаде неки шаљивџија  – Али, ако! Наплатио газда Дика све девојачке и материнске сузе!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s