ГАСТАРБАЈТЕР (из збирке “Откуцаји душе“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009)

– Хер Миладин, срећан пут! Ја жели да дуго ти трошиш своја пензија. Ти њу поштено заслужио. Радио поштено у моја фирма четрдесет године. Желим сва срећа! – низак дебељушкасти човек наклони се свом сада већ бившем раднику мислећи како више нема тако поштених и вредних дошљака.

– Хвала, газда! Били сте добри према мени, али ја јадва чекам да видим своје село! – усхићено узвикну високи човек , коме дугогодишњи рад у туђој земљи није одузео ништа од поносног држања – Једва чекам да видим стару мајку и сина јединца! Знате, газда, да их нисам видео осам година?

– Па, како не знам, кад ти сваки дан био на мом градилишту?! Али, нека, добро твоји живели с оно што ти њима слао! Моја памет то зна, како ви то каже, из личног искуства! – насмеја се промућурни Немац мислећи на своју децу, која постају живо заинтересована за здравље свог оца само кад им понестане новца.

– Богами, газда, откад ми је Мира умрла, себи сам остављао само за цигарете и храну. Све сам мајци и сину слао. Мој Александар каже да је добро уложио све што сам слао. Каже – вратиће се, ћале, троструко! Једва чекам да видим шта је све урадио. Зато нисам ни ишао кући тако дуго. Да лепим започнем пензионерски живот – радосно је брбљао новопечени пензионер пред сам полазак на пут.

Усхићење повратком повећавао је сваки пређени километар. Када је прешао границу једва се уздржавши да не пољуби земљу што се слободно протегла свуда пред његовим ногама, морао је да застане и умири своје мисли и срце.

Испијајући кафу, која само у овој води има прави укус, није могао да скрене мисли са планова сањаних четрдесет година:

“Е, сад да оженим Александра! Нема врдања сад кад се ја вратим. Спуцао тридесет година, а неће да се жени. Море, `оће, сад милом или силом. Ако неће сам, знам оно Ђорђево девојче из комшилука, па ћу ја да га оженим! Још моја покојна Мира лепо говорила да га оженим њоме, а ја нисам хтео да му се мешам. Е, сад ћу да га пришрафим! А и Ђорђе је мој школски друг. Јес` да су сиротиња, ал` ја сам зарадио довољно.

 Има, бре, да обновим ону деда Милунову појату изнад села, па да сакупим фамилију и пријатеље…! И да чувам унучиће! Да се слатко науживам! Мало ли је четрдесет година робијања без игде иког свог!

А и мајку да видим. Сваки пут кад сам полазио окукавала ме је живог. Море, клела Немце још од кад ми отац отиш`о у заробљеништво, а камо ли кад сам ја отиш`о у Немачку! Све ми говорила како ми оца мучили, а ја идем да их служим! Море, сад нека куне и мене, само кад се ја враћам!“

&&&&&&&&&&&&&&&&

Неравним асфалтом покривен сеоски пут као стара подерана крпара вијуга преко златног мора. Лелујање зрелог класа у мелодију претвара топли јулски ветар. Тек понеки крешендо донесе ветрушина преко брда, али за пар тренутака све је опет мирно.

Мир врелог дана не поремети ни сјајна лимузина, која се тромо спусти низ брдашце довољно високо да собом сакрије поглед на плодну равницу. Чуло се само пуцкетање каменчића под гумама, али се и то утиша. Високи седокоси мушкарац весело искочи из аутомобила поносно обухватајући погледом златно поље што му се прострло пред ногама. Обла зрна зреле пшенице засјаше у огромној шаци. Срце му затрепери, а душу му испуни спокој:

– Ово је моја њива. Није ме Александар преварио. Види, како је добро обрадио. Кад има жита у кући, нема страха од глади – размишљао је наглас. Засмета му што у том зрелом мору зачу само свој глас. Надао се целим путем да ће овде затећи жетеоце уз комбајн.

– Миле, ти ли си? – изненада зачу познати глас, који је долазио из хладовине огромног дуда што га је још његов прадеда засадио. Заклонивши очи од сунца, виде да се из хлада придиже његов комшија Ђорђе.

– Ђорђе, друже стари, ја сам! Шта радиш ту? – пожури свом комшији у сусрет.

– А, бре, Миле, сто година те нисам видео! Добро дошао, комшија! – изљубише се као браћа рођена.

– Ето, одробијао сам и ја своје и сад се враћам. Добио сам пензију! А ти, шта радиш у мојој њиви?

– Па, зар ти Аца није рекао. Ово је пета година да је ја радим. Дао ми је Аца под ренту – помало збуњено одговори Ђорђе.

– А, да, мора да сам заборавио – и Миладин се збуни, али брзо продужи – Ако, брате, само ти ради. Имамо ми доста земље. А, јеси видео какву сам механизацију купио сину. Не верујем да ико у селу има бољу! – распричао се повратник жељан свог језика и не примећујући чудну гримасу на комшијином лицу, а ни његову тихост.

– Честитам, Миле, пензију! Даће Бог само да је дуговечна! – проговори сељак покушавајући да сакрије своју нелагодност, а у себи помисли: “Шта ја има сад да му причам? Видеће и сам!“

– Хајде, комшија, да те повезем и да се испричамо!

– Тек ће се разговарамо, сад кад си у пензији! – покуша сељак да звучи ведро, али му мисли никако не учинише глас веселим. Све време вожње ка селу на памети му оно што ће његов друг да затекне. И кад га Миле позва да сврате прво његовој кући, готово претрну, па брзо одговори:

– Нека, комшија, прво се ти окрепи, па ћу ја да дођем!

– Ајде, добро, идем ја Ђорђе да припремим мезе, а тебе чекам да ми препоручиш неку удовицу! А, је л` може, друже стари? – радост је избијала из сваке речи.

– Важи, све важи! – одговори Ђорђе и као да побеже у своје двориште, само две куће удаљено од Милетове капије.

Расвирао се Миле, кратким трубљењем најављујући свој коначни повратак. Сваког трена чека сина да му отвори капију. Баш се зачуди што нико не излази, па полако он сам крену ногу пред ногу  ка свом дому. Још само пар корака и сан може да почне да се остварује.

Зашкрипа тешка гвоздена капија, али ни тај звук не поремети његову срећу.

– Домаћине, хеј, домаћине! – узвикну весело, али му топлина јулског поднева беше једини одговор. Таман, кад је хтео да закорачи на широку терасу велике куће, коју је он саградио од првих зарађених пара да има довољно места бар за три генерације, зачу тихи глас:

– Ко је то? Кога тражите? Аца још спава – тихост у гласу није му сметала да препозна своју мајку. Мало се изненади када је виде погурену скоро до земље, али свестан да су године учиниле своје, потрча да је загрли:

– Мајко, мила моја мајко!

 Кад ово зачу, изненађена сусретом старица из руку испусти канту с млеком:

– Сине мој, то си ти!? Скоро те је заборавила мајка! Што се огреши са мном? – заплака старица грчевито стежући свог седокосог јединца – Е, и ти си побелео, сине мој! – сузе грунушениз старачко лице.

– Не плачи мајко, сад сам ту! Не враћам се више. Данас је први дан моје пензије!

– Е, синко, само да си ми ти жив и здрав, а за све друго сад ћемо лако! – неко олакшање изби уздахом старице из дна напаћене душе.

– А, где је Аца? Није ваљда да још спава? А да није на жетву негде отишао? – одсилног узбуђења не чу своју мајку, која промрмља:

– Кам` та срећа?

– Шта кажеш, мајка? Да није у штали? – појури ка доњем дворишту, а старица не успе да га задржи. Полако крену ка степенику испред врата летње кујнице, где је најрађе проводила време. Искуством и мукама пребогата свест предвиде покуњен повратак сина:

– Мајка, шта се десило? Кад сте стоку продали? У штали је само једна крава – збуњено је питао мушкарац дубином душе очекујући нешто страшно – Где су оба трактора, где су оне машине, гаража је празна?!

– Е, синко мој! – дубок уздах као да објави дуго скривану муку – Џабе ти сво твоје рмбачење у туђини, синко мој, кад  немаш за кога! – сузе кренуше низ мукама изборано лице,

– Како немам за кога? Где је Аца? Шта му се десило?

– Не бој се, ту је, ал`боље да није! – једва чујно настави старица.

– Шта је, мајко? Говори! – очај је сада био јасно видљив на његовом лицу.

– Ништа му није! Спава. Долази у зору, дању спава, ноћу се проводи. Жене га смакоше, другари у пијанку одведоше, а коцкарски дугови кућу нам раскућише – изнемогло прошапута стара жена последњим словом предајући терет дуго скриване истине.

– Спава…жене…пијанка…коцка…- као у бунилу понови мушкарац, па још једном, и још једном, али не схватајући сасвим оно што понавља. А кад се на тераси појави млад горостас снажних прса, али погледа замућеног мамурлуком, одједном се новопеченом пензионеру све смучи и он се стропошта пред ноге своје мајке:

– Е , мајко, стигла ме твоја клетва!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s