ГРОМОВИ И МУЊЕ (из збирке “Откуцаји душе“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009)

– Деко, деко, испричај нам поново ону своју причу!

– Па, хајде, кад сте тако упорни. Само ми се чини да је ви знате боље од мене.

– Хајде, хајде! – хор милећивих гласова и лепе светлобраон очи убедише да своју животну причу започне по ко зна који пут.

– Родиуо сам се у Мађарској. Моја мајка је била једна прелепа бринета дивне грађе. Зато је и била манекенка. Побеђивала је на многим такмичењима и многи су је ценили. Није ни чудо што се мој отац заљубио баш у њу. Он је био крупан, огромних прса. Корачао је врло поносно, па је тиме привукао моју мајку. Заљубљеност је прешла у праву љубав из које се изродио чопор деце и живот испуњен слогом. Нису много времена проводили заједно, јер су обоје били позивани на многа такмичења, али су увек имали времена за нас.

Љубав родизељског дома заменили смо потрагом за бољим животом. Расула су се моја браћа и сестре свуда широм света, јер у нашем родном граду није било много перспективе за младе нараштаје са медаљама родитеља. Тако сам се и ја нашао у неком непознатом граду у коме се нисам баш добро снашао. Кренуо сам даље. Стопирао сам, па су ме неки добри људи повезли. Добио сам топло и меко седиште у задњем делу аутомобила и скоро да сам цео пут преспавао, мада вожња није била баш удобна. Журили смо негде, па смо чак ишли и неким лошим пречицама. Нисмо чак стали ни кад су се зачуле сирене и пуцњи и када се чула оштра наредба: “СТАНИТЕ ИЛИ ПУЦАМО! НЕОВЛАШЋЕНО СТЕ УШЛИ НА НАШУ ТЕРИТОРИЈУ! СТАНИТЕ ИЛИ ПУЦАМО!…“

Ја сам се само шћућурио иза кофера и неопажено сам прошао, чак и без пасоша. Људи који су ме повезли, били су тако добри да ме препоруче неком свом пријатељу за посао. Он је, чак, унапред знао да сам ја добар и перспективан, па им се захвалио за препоруку неким папирићима, којима су се ови баш обрадовали.

Тако сам добио првог газду. Био је изванредан човек. Сви су га знали. Поздрављали су га на улици, иако је ишао стално прљавих руку. И то су му се јављали људи, који су некако сви имали исте аутомобиле. Јесте да су били различитих боја, али су сви имали напред некакав сјајни круг са три казаљке.

Никако не могу да се пожалим на тог свог газду, иако су ми се неке колеге жалиле на своје. Ја нисам имао разлога да се жалим. Имао сам најбољег газду на свету. Он ме је научио свему што знам. Увек је био добар према мени. Чак сам код њега спавао и хранио се, а скоро да ништа нисам ни радио – само једном недељно и то не сваког месеца. Водио ме и код својих родитеља на село, а и они су много добри људи. Стално су нешто славили, није се много радило, а добро се јело и увек се певало уз вино.

Мене су сви волели, а не само газда, већ и његова жена, ћерка и син. Посебно су ме грлили на оним свечаностима када сам сусретао и своје колеге. Често сам похваљиван тада, чак сам добијао и медаље, а требало је само да стојим високо подигнуте главе и да истрпим сјај блицева.

Лепо сам живео са њима и нисам се надао да ће то икада променити. Чак су ми некако довели и сестру из Мађарске, а са њом и једну нашу лепу комшиницу.

Погађате већ! То је била моја прва супруга, моја Миња. Таман смо почели да планирамо породицу, кад ја осетим да се нешто чудно дешава. Одједном нема више газде. Лепо се сећам да је дједног јутра отишао у град, али нхикако да се врати…Сви су плакали. Ни сам нисам знао шта да радим.

Осетим да некако чудно подрхтава тло. Ма није земљотрес. Рек`о шта је сад ово?! Видим и газдарица се пакује. Полазе, љубе нас, али никако да нас позову са собом.

Решим ја да сестру и жену склоним из тог дворишта. Кад изађемо на улицу, тамо још горе. Сви негде трче, комшије журе, понегде чак и ватра гори, а на сред села паркирани неки велики метални слонови. Кад су их покренули, схватио сам да се од њих земља тресе.

Преживесмо некако тај први дан. Сместим породицу у подрум газдине куће и пођем да видим има ли нечег за јело. Кад у кухињи непознати људи, а међу њима наш комшија Шпира. Позва он мене, али кад сам видео да без питања отвара омиљено вино мог газде, ја полудех. Скочих на њега, али ме он тако звекну неком црном металном палицом да ми је одмах крв јурнула на уста.

Пробудио сам се поред жене. Она и Ђина су ме довукле. Рекоше да су ту неки непознати људи сличних имена као комшија Шпира. Било ми је некако чудно да се сад одазивам неком Стипици, Едију, Маруну, кад сам навикао на Милицу, Николу, Ану.

После пар дана већ смо се навикли да се кријемо од њих. Сналазили смо се некако и за храну, и за воду, мада је било тешко. Требало је све то снабдети ноћу, а тада су биле неке невижене муње и громови. Сваке ноћи је тутњало, а небо бљештало. Чинило се да ми и дању грми у глави, иако је дању било тихо.

На несрећу или на срећу, тада је моја Миња родила близанце, Ратка и Мирку. Све се још више закомпликовало. Требало је ићи по воду за њих чак и дању. Али, сада је грмело и дању. Из једне такве потраге моја се сестра вратила тешко повређена. Недалеко од чесме севнула је муња, ископала рупу и , баш кад је Ђина туда пролазила, из рупе је излетела нека врела лоптица и одсекла јој десну ногу. Тада смо схватили да ти громови и муње нису обични и клонили смо их се.

Једне ноћи из дремежа ме је покренуо некакав жамор. Прикрао сам се газдиној соби, која је некада била препуна макета аутомобила. Сада је била празна. Само је Шпира посуо некакву смрдљиву воду на кревет. Мирис ме је подсетио на мирис газдине радионице, али тамо је било прецртано упаљено палидрвце, а Шпира га је управо палио. Схватио сам да ми прети опасност и јурнуо сам у склониште. Чини ми се да и дан данс осећам топлоту од које сам бежао.

Све је изгорело. Док сам сутрадан прескакао угарке, зачух поново вику. Дошли су неки нови људи. Били су веома бучни, стално су помињали мајку, а ја нигде нисам видео никакву жену. Сместили су се и они, развукли неке папире по столу, а пар њих се стално нагињало над њих, уцртавајући понешто. Према мени су били бољи. Нисам морао више да се сналазим за храну. Добијао сам је у дворишту заједно са њимја. И све би било лепо и скоро по старом обичају да оне муње и громови нису почели све чешће да ударају баш у наше двориште.

На жалост, десило се оно од чега сам највише страховао. Изгубио сам моју Мињу, а убрзо за њом од неке чудне болести остао сам и без близанаца. Али, шта да се ради. Мора да се живи. Време пролази, све се мења и заборавља, па сам тако и ја тугу лечио заборавом.

Напољу је после кратког мира постало баш жестоко. Сви су се успаничили. А онда поново мир и тишина. Стигли су и неки велики аутомобили. У само један је стала маса оних људи што су шетали по дворишту. Један од њих, тужно ме је посматрао. Њега сам највише заволео, јер ме је подсећао на старог газду. Али, онда се десило нешто чудно, Погледао је око себе, опрезно отворио нека врата испод прозора и показао ми место иза неких кутија. Спремно сам скочио. Знајући да газде дају највеће награде за ћутање, нисам гласа пустио све време вожње, која је била слична оној мојој претходној дугој вожњи, само што сада нису тражили пасоше, већ пропуснице. Ја нисам имао тај документ, па сам мирно ћутао чекајући да се све заврши.

Опет сам стигао у непознат крај. Ту више није било муња и громова. Мој нови газда постао је исти онај човек, који ме је подсећао на првог газду. Скоро су идентични, само што ме овај газда није водио да сусретнем своје колеге, већ ме је бар једном недељно водио у шетњу шумом.

И таман сам се навикао на спокој новог дома, једне ноћи чули су се страшни звуци из ваздуха. Све ме је подсећало на оне металне слонове. Нисам могао да верујем. Муње су запарале небо, почело је да тутњи и сева. Сирене су поново завијале, људи су бежали, а ја нисам знаш шта ћу са собом. Ипак, газда ме није заборавио. Повео ме је са собом и својом породицом у склониште. И сваки пут када бисмо чули сирене, трчали смо тамо.

Све ово је трајало много краће него прошли пут, али ја ни сада не знам како сам успео два пута у животу да издржим ту страхоту. надам се да ви, децо моја, никада нећете морати да бежите од громова и муња!

Него, ја сам нешто огладнео, а нема газдине мајке. Јес` да ме газда воли и разуме, али ипак је она најважнија. Она схвата шта су године и бреме искуства,  које носимо. Увек поприча са мном, али не знам што је сада нема…“

Прича се овде нагло прекину, јер се зачумиран и стрпљив глас седокосе погнуте жене:

– Бен, дођи! – жена у посуду изручи меку храну, до које полако и достојанствено дошета старчина. Његов поносан ход и широка прса одавала су некада прелепог пса – Једи, друже мој! Једи! Кад си преживео све оне страхоте, заслужио си да се неко и о теби брине, као моји укућани о мени. Знамо нас двоје шта је рат, али искусише и ова моја деца. Нису ме схватали кад сам говорила да сам пре рата била спремна да у пола ноћи кренем где кажу, а после рата и сад поготову, после овог бомбардовања, почех да се бојим и обичне грмљавине. Не дај, Боже, никад ником више да преживи оно што смо ми!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s