КОМШИЛУК (из збирке “Откуцаји душе“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009)

Има их увек и свуда – у сваком селу, варошици, у бар једној улици сваког града. Људе не остављају равнодушним. Неки их воле, некима су прљави, једнима весели, за друге симпатични, коцкари, преваранти…

За мене су одувек били “моји“. Моја улица била је њихова маа`ла. Одрасла сам уз Прокино драње, Планин смех и Бодетов звиждук. Никад није било досадно, а ни тихо…

– Комшијо, држ` ме да г` не убијем!

– Бежи, бре, бежи! А, бре, шта `оће овај човек?!

– Са` ћу те убијем, ја ка` ти кажем!

Ево, баш сад почињу Прокине претње. Двадесетогодишњи сценарио свађе непогрешиво се понавља. Огорчен на зета Дракчета, локалног коцкара добре душе и празног џепа, Прока неће да дозволи да му и један дан прође без подсећања да га је баш он пустио у своју кућу, уз своју сестру и да је он само зет, дакле – нико и ништа.

По неком неписаном правилу сада би требало да иде Боде…Да, да, већ се чује његов звиждук. Између нахерених зидова, ремек-дела домаћег неимарства, излази Боде, сувоњави Циганин, руку спокојно забијених у џепове. За тренутак престаје да звижди:

– Доста, бре, Цигани! Доста то свађање! Ево, и комшије се сабирају!

Као да га нико није чуо. Али, он се и не секира због тога. Свађа му остаје за леђима, а тихи звиждук шири се остатком улице, који је миран, јер су сви на “лицу места“- и Цигани, и комшије Срби, који свако са своје капије помно прате “окршај“. Додуше, има и оних “стидљивих“, које одаје само лелујање завесе.

– Ма, нећу те, бре, Проко, више трпим! Смиљо, дај нож да га одробијам! Ћу те закољем, бре, једаред, па да се сви смиримо! – виче Дракче.

– Ти ли ће ме кољеш, шебеку један…

Одавде се конверзација наставља циганским језиком, што је и разумљиво, јер комшије треба да баратају само чињеницама у случају судског спора, а ово су већ финесе. Зато се српски говори само о конкретним стварима:

– Проко, ево ти секира! Брани се! Држ` га! – виче Љиља кријући се мужу иза леђа. Али, ни Дракчетова подршка није мања:

– Леле, комшије, ` оће да г` убије! – вичу његове ћерке, зетови, унучићи. С друге стране гласни су и Прокини:

– Јао, тато, пази се! Има нож!

Сви се сад деру и више, од опште вике, нико никог ништа не разуме. А да све не би измакло контроли, “сценарио“ су испоштовали и милиционери. Резак звук сирене запара ову цику и одједном сви почеше да се стишавају. Маса се раздваја правећи пролаз двојици милиционера. Они споро излазе из аутомобила, полако намештају униформе и опрезно улазе у гомилу. И таман кад их је корак делио од двојице завађених, из огромног звучника који су уобичајени инвентар циганског дворишта, проломи се гласна музика. Из највеће куће истрча голобради момчић трудећи се из петних жила да надјача музику:

– Мушко! Санела има сина! Мушко!

Истог трена створише се ту флаше с ракијом, наздравља се, весели. Малипређашњи крвни непријатељи, Дракче и Прока, сада се љубе, честитајући један другом праунука. Жене трче да застру столове, деца носе хлеб, тањире, чаше…Однекуд се створи и печено прасе.

И као по обичају, коло поче да се вије и низ улицу. Свима је јасно да ће гозба да траје целу ноћ. Комшије већ коментаришу како се и ноћас неће спавати, али ником не пада на памет да се жали.

Само својица милиционера у чуду гледају око себе. Као да су стигли на погрешну адресу. А онда се насмеју, честитају и онии крећу даље. Смена још траје. Можда нека пријава буде права, јер нису све улице исте и нису сви Цигани исти.

Ово су “моји“ Цигани.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s