КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ (из књиге “Откуцаји душе“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009)

Окупљени заљубљеници у писану реч чекају почетак књижевне вечери. Тиха расправа га одлаже:

– Читај! Није глупо!

– Не желим! Нисам зато писала.

– Сад јер све прошло. Треба да прочиташ. Чему прича, ако је други не чују.

– Ово је писмо. И нисам га писала да се чита на књижевним вечерима!

– Ма, ради шта хоћеш!

Изнервиран глас завршава тихо убеђивање и дружење може да почне. Сви погледи су упрти у најављеног писца. Сви, сем једног, који као да гледа кроз самог себе:

“ Шта да радим? Да ли треба да читам? Не желим, нисам зато писала…Отац ми је рекао да га је уручио. Онда је моје писмо добило свој смисао. Зар да га читам само зато што смо вече посветили сећању на…Али, можда ће још неко разумети зашто сам ћутала…како сам се осећала тада…“

Нему расправа са собом прекида најава њеног излагања. Пре него што је пауза постала непријатна, она устаје и дрхтавим гласом почиње:

– Писмо непознатом вршњаку,

Не знам те, драги мој вршњаче, али ме то не спречава да ти пишем писмо усред овог хаоса. Ако не желиш, не мораш да читаш писмо, зато што ти га је капетан уручио. То је само отац који је испунио жељу своје кћери да коверту преда неком њеном вршњаку.

Ако ти није до писама, разумећу. И не очекујем одговор. Знам да си на измаку снаге и живаца. Знам да је тешко бити прибран када ти је прст непрекидно на обарачу, а приближавање црних сподобане чујеш од понирања бомбардера. Сасвим те разумем. Сигурна сам да ћеш све издржати. Овим желим да ти докажем да ниси сам.

Знаш, ја лепо пишем и требало би да се и у тешким временима бавим оним што најбоље знам. Али, ја сада не могу да нађем праве речи да изразим оно што осећам. То се не може преточити у песму или причу. Само овај разговор с тобом има смисла.

Како да сада пишем, када ми се мисли даве у болу и страху. Да…и ја се плашим и зато извини што не могу да те охрабрим. Извини што не могу да те разведрим, бар на трен, јер се и мени плаче. Извини што немам одговоре, јер ни ја их немам.

 А и како да пишем, када поново мајке с бебама у наручју беже с огњишта? Како да просветљавам, када су невесте вео муњевито замениле црним марамама? Како да оплемењујем, када знам да нема племенитости у убијању? Како да кунем, кад не знам кога?…

Много пута како и ни једно тако, овако, зато, онако. И много суза, и још много питања: Може ли топла људска реч обрисати невине дечје сузе? Хоће ли најлепше приче света успети да одагнају мајци бол за изгубљеним сином? Може ли и милион блиставих стихова просветлити само један помрачени људски ум? Може ли…

Знам да ти је тешко, али знам да ћеш издржати и вратити се! Сада верујем само у тебе! Зато ја теби пишем. Ови редови добиће смисао тек када их Ти прочиташ. Ти, који си стално на опрезу, сигурна сам, боље ћеш разумети мој страх, љутњу, немоћ и веру, него да одштампани у некој лепој књизи иду од руке до руке оних који нису били тамо.

Пишем ти, јер верујем још само у тебе!

Твоја непозната пријатељица

Мук. Нетремице је посматрају редови пред њом. Чини јој се да све то предуго траје. Као да је део неког успореног снимка. Младић из последњег реда устаје баш у трену када се њен одах слио у аплауз.

Њен школски друг јој прилази с чудним изразом на лицу. Пружа јој руку, али је длан чврсто стиснут. Није јој јасно.

– Твој отац је био мој капетан – као из даљине чује његове речи. И даље јој није јасно.

Он отвара згрчену чаку. На длану – пуно пута прочитано познато писмо.

 

Алексинац, 1999.

(бомбардовање још траје)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s