СКИЦА ЗА ПРИЧУ “КАКО ЗАМИШЉАМ ПРОСВЕТУ У ДРУШТВУ САСВИМ СУПРОТНОМ ОД ОНОГ У КОМЕ ЖИВИМ“ (из збирке “Откуцаји душе“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009)

лик 1: Амбициозни интелектуалац, предузимљиви професор негадљив на поправљање оцена у последњем часу, политички активан, аванзује на место директора јавног предузећа. Смењује злог и заосталог директора политичке визије прошлих времена изолације и инфлације. Чудно је да, ипак, неким поступцима наликују к`о јаје јајету. Оно што је некада је била самовоља режимског директора, сада је то просперитетни поступак директора прогресивне визије.

 У једном периоду држава не брине претерано о просвети, па се младом перспективном директору учини плата локалних властодржаца много примамљивијом  и пожеле да постане члан локалне самоуправе. Баш згодно што се у то време указало место у градској управи, а он, баш згодно, има све потребне квалификације и, баш згодно, задовољи се бивши професор, и бивши директор фином платицом општинског функционера.

Политичком активношћу вреднован као  изврсни страначки посленик спреман и способан да кокетира са бар две супротстављене опције (За сваки случај! Злу не требало!),  млади господин прати трендове, па убрзо схвата да се прилике мењају и да су сада плате директора школа много веће од његове “бедне“ чиновничке платице. И пожеле млади, предузимљиви, амбициозни господин место директора школе.

И постаде бивши професор, и бивши директор, и бивши “општинар“ – садашњи директор мале сеоске школе, која није место за велико духовно задовољство, али директор је директор! Прима кадрове, распоређује, одбија, добро познаје прилике и људе у просвети, па се све лако договори и сваки проблем лако превазиђе.

Јесте да овај нови министар шаље неке дописе, петља нешто с том реформом, удвара се синдикатима нерасписивањем конкурса, али ко још чита дописе с папира?, мисли тек постављени директор затрпан дописима.

 “Нека ми уведу интернет, па да се лепо к`о сваки нормалан човек обавестим о светским дешавањима, одиграм неки пасијанс и одем кући, а не да ме затрпавају тонама папира, које немам кад ни да прелистам.

 Толико проблема! Џаба ти плата директора, кад је борба оволика! Мада, то је згодна станица на даљем путу ка  школској управи, месту начелника, па што да не и министра!“

 

лик 2: Целог живота маштала да ради са децом. Како се мењао узраст тако и узор-учитељица, наставница, професорка. Љубав према књигама сјединила са сновима определивши се за позив професора српског језика.

Једногодишњи апсолвентски стаж глупо претворила у петогодишње радно искуство наивно верујући да је у давно жељени сан гурају просветарски таленат, а не тренутни недостатак кадрова. Слепо верујући да ће то радно искуство помоћи при будућем запослењу после дипломирања, прихвата позиве сваког директора школа у општини у којој је рођена, одрасла и жели да живи. У свакој од школа у којима је радила помогла ученицима да пријемне ходнике школе оките дипломама домаћих и међународних књижевних конкурса.

Дипломорала, а онда кренула да то разгласи новоизабраним директорима школа у којима је радила и први пут се на сопственој кожи уверила у безброј пута доказану мудрост српског народа. “Ко пре девојци, његова девојка!“ Јесте да колеге нигде нису радиле током студирања, али у закону и не пише да је радно искуство неопходно за заснивање радног односа.

“Но, нема везе, то су колеге које су дипломирале пре мене, па је и ред да се оне запосле“, тешила се свеже дипломирана професорка српског језика са завидним радним искуством за почетника. “Нема везе!“, рече себи и онда када у једној школи,  у којој је без динара радила цело полугође као апсолвент, примише девојку која је дипломирала годину дана после ње, “Па, њој је тетка која ју је очувала стекла пензију у тој школи“.

Примише је на конкурс у школи сат времена вожње удаљеној од њеног места живљења, али ни пут почетнику жељном оваплоћења дуго сањаног сна, није био напоран. Дивне колеге, добра деца – право место да се испече занат!

Један конкурс, други, трећи…И даље се не зна да ли ће лик 2 решити свој статус, али је све више уверена да зна ко су они који данас владају поучена оном народном “Пусти будале!“

 

лик 3 (требало би да буде описано више ликова, али како је члановима школских одбора у новом систему просвете подељен делић мозга општинског ћате и они размишљају сви као један, лик 3 је замишљен као колективни лик): Ми, чланови школског одбора, на предлог директора за ово радно место примамо лик 4. Имајући у виду да је било Х пријава на  конкурс и све су сем њене биле непотпуне, а како она није технолошки вишак, нити лице на раду у просвети са непотпуним радним временом, нити било ко други кога министарство одбацује дописом о стопирању конкурса док се не збрину сва лица без искуства са списка Националне службе за запошљавање, за који је додуше, директор сазнао јуче, али пошта стиже тек за три дана у наше село, одлучили смо да примимо лик 4 на ову дужност. Ти, неки, који путују, који имају непотпуно радно време, који се редовно јављају на наше конкурсе, морају да чекају. Иза ове одлуке стојимо сви ми, а потписаће нас директор.

 

лик 4: Има валидну диплому, на срећу без радног искуства, слатка девојка, фино дете родитеља који познају директора мале сеоске школе.

 

 

 

P. S. Сви ликови у овој скици су измишљени!

P. P. S. Можда је аутор и себи једначина?

 

 

 XYZ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s