ТАЛЕНАТ (из збирке “Откуцаји душе“,Центар за културу и уметност, Алексинац, 2009)

Ведар младалачки смех као ножем пресеца суморан градски пејзаж. Група младића и девојака својим смехом отвара пут светлости.

 – Миро, завршила си?

Мушкарац се појави на вратима радне собе, пре него што му она одговори:

– Да, управо смо завршили пробу.

– Немој да се љутиш, али морам да те питам докле ћете ви овако да терате? Мислим, лепо је то што спремате ту представу, али докле ћеш да пробаш у нашој кући? Хоћу, бре, да једну суботи проведем по свом распореду…

– Добро, добро – није га више ни слушала, јер је знала да он тако по обичају гунђа, а после пита где су деца – Следеће суботе твој животни простор биће ослобођен! – направила је театралан наклон имитирајући наклон пред краљевском величином.

– Е, баш ти хвала за следећу суботу, кад знаш да следеће суботе возимо Павла и Ану на аеродром. Зар си заборавила?

– Нисам заборавила – кисело сам се насмејала – само не могу да верујем да ће заиста отићи.

– Да, јутрос ме је позвао Павле.

– Аха – као незаинтересовано сам одговорила, а желудац ми се окретао. Све време ми је било у глави да они одлазе…

– Био је превише добро расположен за некога ко оставља све заувек.

– Па, није Канада на крај света.

– За мене јесте и то иза краја. Тhe end. Само снег и ништа.

– Добро, бре, и твој деда пртио снег по Ловћену! – покушала сам да се нашалим, али ме он није ни чуо.

– Не могу да схватим. Такав таленат! Еј, бре, знаш ли ти да је он на другој години добио стипендију швајцарске владе. Победио на неком европском конкурсу и добио стипендију. Једини из бивше Југе и међу…

– Међу три хиљаде учесника! – завршавам уместо њега хиљаду пута саслушану реченицу – А знам и да је Влада, ваш друг добио аутомобил за прво место на светском такмичењу дизајнера, који није могао да увезе, јер није имао пара да плати царину! Е, то је твоја Србија!

– Не, то је била Југославија! Он је лепо продао тај ауто, договорио се с човеком да га прода само њему, ако га икада продаје и кад је зарадио лову откупио га .

– Да, а лову је зарадио где? – баш сам била спремна да се свађам.

– У Италији – помало разоружан аргументима додао је мој муж.

– Да, и тамо је радио свој посао, постао водећи дизајнер аутомобилске индустрије, а ти скапавај овде с твојим студентима!

– Види ко ми каже – иста она наставница српског, која пробе за школску приредбу одржава у својој кући, јер је школа ледена и нема горива за грејање ни за време редовне наставе, а камо ли за секције!

– Добро, добро…- признала је пораз, а онда као да се досетила – А што се ми расправљамо? Ми смо изабрали. Ми остајемо овде како год говњиво било. Што да и они не могу да изаберу?

– Да, да. Тамо сигурно на врби рађа грожђе, а паре се нижу место дувана! Ма, криво ми, бре, што сад иду. Спрцали по четрдесет година, има Павле каријеру и овде, шта ће сад тамо. Па, преживели смо најгоре – и Милошевића, и шетње, и бомбардовање, и неиспуњена обећања. Шта сад може да нам се деси?

– Не изазивај ђавола! У Србији се никад не зна шта може да те стрефи. Уосталом, Ана нема посла већ годинама.

– Па, кад неће да се учлани у странку!

– А ти би се као учланио! Буди, бре, срећан што си се докопао тог радног места! Да сад треба да тражиш посао, ми бисмо цркли гладни!

– Да, ја нисам социјално зрео! – подмехује се сам себи – Не знам да кокетирам с политичким неистомишљеницима, не знам да оћутим, не знам да се смејем глупим шалама новопроглашене властеле…

– Дај, не дави, нисам ја на политичкој настави.

–  Него, зашто они у ствари иду? Павлу посао не иде тако лоше?

– Аха, поцепаше му рукаве! Шта ти је, бре? Разумем ја човека. Деца стигла за студије, а немаш пара ни за свакодневни живот. Она мала невиђени таленат, боља од оца, а није успела да упише средњу уметничку овде, него сто километара дете путује. Зашто? Јер тврдоглави тата није слушао кад су му сви рекли да мора да је спрема неко из те клапе која је у комисији за пријем, него је спремао сам. Као да га сад слушам: “Јес` да сам ја приватник, али нисам диплому добио на плејбек! Па, ја сам, бре, био најбољи у класи, кад су ти назови професори уважене школе шерпе вукли!“ А, лепо смо му рекли како данас иде с уписом.

– Он мисли да је као некад. Па, мој Блажа није знао ни шта сам уписао, а камо ли да ми наш`о везу. Додуше, да је знао да уписујем музичку академију, прво би ме пребио, па би ме послао да упишем војну – насмеја се сетно сећајући се свог оца, строгог официра, па настави – Знаш ли ти да се, кад је Павле уписивао дизајн,  пријавило триста кандидата, а примали пет и то он био најбољи. Ништа му нису могле београдске тате! Џабе тата-фаца, кад се ценио таленат! А сада тога нема, брајко мој, било некад, сад се приповеда!

– Да, али у свету се цени таленат. Милица ће бесплатно студирати због тог свог талента, а Милан ће тренирати кошарку, па и њему обезбеђен бесплатан колеџ.

– Ма, могао је да измува те стипендије и одавде, па нек деца иду да студирају, нек се нагледају тог цењеног света, а ми матори да останемо овде у овој ј…Србији!

– Е, причаш то зато што ти немаш децу да се бакћеш с тим! Да ми имамо дете, питала бих те шта би радио?!

– Шта бих радио? Па, и оно бих јео, само да њима буде боље – више себи рече мушкарац.

– И шта онда хоћеш? А и чему божански таленат, кад не можеш да преживиш обичан дан.

– Па, кад он неће да продаје слике!

– Па, ни ја нећу да штампам књигу. Кад видим шта су најчитаније књиге данас, просто се запитам у каквом свету живим. Што више простаклука, то већи рејтинг!

– Па, је л` теби битан рејтинг или права вредност? И чему таленат, ако га не користиш? И ко ти даје право да судиш људима да ли су начитани или не? Знају људи шта је добро! Твоје је да пишеш ако0 ти је Бог дао таленат! – већ је почео да пада у ватру.

– Знам твој став! Ако те је Бог обдарио оним што милиони немају, мораш свој таленат користити! Ипак, зар дар није сам по себи непобедива категорија? Мораш ли га свету показати да би постојао. Можеш и за своју душу да ствараш!

– То ти покушаваш да одбраниш своју неактивност у објављивању рукописа. Нећу више да се расправљам! – повукао се, а ја нисам имала утисак да сам победила.

– Ниси ми рекао шта је хтео Павле?

– Понудио нам да кренемо са њима.

– Па, можда и није тако лоша идеја – више за себе промрмљах.

– Мислим да српска колонија у Канади још није толика да би тебе могли да плаћају да предајеш српски, а сигуран сам да ти од свог позива не одустајеш – превише добро ме познаје – А ту је и твој аргумент, како ћемо без пријатеља, родбине, зар у четрдесет да стичемо познанства и нове пријатеље. Мада, ја лично нисам видео неку велику вајду од већег дела наше родбине и пријатеља, поштујући твоје склоности ка епским величинама чојства и јунаштва, одбио сам га.

– Шта ти је он рекао? – никако нисам могла да не запиткујем.

– Покушао је да буде весео. Рекао је да ће ми Ана донети неку фугу с варијацијама на канадску зиму, а он ми је обећао аутентичне пејзаже кад се врате пуни пара.

– Мислиш да ће се вратити? – усудила сам се да питам оно што нас је обоје мучило потпуно свесни да нам одлазе најбољи пријатељи.

Непријатна тишина била ми је више него јасан одговор.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s