Исповест, Аја Шомиз

Пијемо чај од купиновог лишћа. Деда и ја. Напољу се гаси лето и јесен простире своје магле. Мирише влажна земља на свежину и плодност. Гледамо се изнад топлих шоља и причамо ћутећи. Одавно нам душе нису биле тако близу. Играм се парчетом вуне донетим у колибу после шишања оваца и осећам на лицу брзе и кратке погледе.
-Је л ти се свиђа чај?
-Добар је.
Опет серија погледа. Устајем и стављам суварке на ватру. Дође ми нешто да се насмешим.
-Је л би ми рекла нешто?
-Не, ништа нарочито.
Затварамо колибу и крећемо кроз церову шуму. Шушти лишће под нама. У даљини се дозивају јаребице. Моја је рука у дединој, у дедином џепу.
-Реци ми, јеси ли срећна, јеси ли задовољна?
-Па, не знам, можда јесам. Мајка сам. Јесам.
Опет брзи кратак поглед. Дедина рука је на мом рамену.
-Е, злато моје, ластавице дедина….
На хоризонту сунце румено као од стида, залази .Образи ми горе. Заплакаћу, а не смем. Почињем омиљену дедину песму „Три ливаде, нигде лада нема“. И певушимо деда и ја и очи нам се сјаје и усне нам се смеше, а душе причају, причају, причају…
Тако те је упознао.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s