“Хајдук у Београду“ – драматизација и још понешто!

ПРИЈЕЗДИНИ

ДАНИ

(СЦЕНАРИО ШКОЛСКЕ ПРИРЕДБЕ ЗА

ПРОСЛАВУ ДАНА ШКОЛЕ)

“АУ, ШТО ЈЕ

 ШКОЛА ЗГОДНА!“

 

ХОР: “АУ, ШТО ЈЕ ШКОЛА ЗГОДНА!“

 

(НА СЦЕНИ С ЈЕДНЕ СТРАНЕ ПОСТАВЉЕНА ВРАТА КАБИНЕТА ЗА МАТЕМАТИКУ, МАЛО ДАЉЕ СТО ЗА ДЕЖУРНОГ ЂАКА; СА ДРУГЕ СТРАНЕ ПОЗОРНИЦЕ ПОСТАВЉЕН КОШ, ТОБОГАН, КЛУПИЦА. ЧАС ТЕК ТРЕБА ДА ПОЧНЕ, УЧЕНИЦИ ЈОШ У ХОДНИКУ, РАЗГОВАРАЈУ, ЧУЈЕ СЕ ДЕЧЈА ГРАЈА, СПУШТАЈУ СЕ НИЗ ТОБОГАН.СТИЖЕ МИКА И ПРИЛАЗИ ДУЛЕТУ, ПОЗДРАВ “БАЦИ ПЕТ“)

 

МИКА: Је ли, Дуле, знаш ли ти како се лед пробија?

ДУЛЕ: Не знам, али шта те то занима кад леда нигде нема, осим у фрижидеру?

МИКА: Нисам знао да си тако закржљао! Ја говорим о оном другарском леду, а ти запео!…

ДУЛЕ: Какав ти је то ребус! У последње време нешто много фантазираш, у чему је ствар?

МИКА: Ма, хтео бих, на сваки начин бих хтео да оној уображеној Гордани (покаже главом према девојчицама код тобогана) докажем како сам ја много добар друг, али никако да пробијем лед!

ДУЛЕ: А, тај лед, сад сам схватио! Па што не кажеш, брате! Него, ја знам да се тај лед топи, што значи…

МИКА: Шта значи?

ДУЛЕ: Значи да поступци морају да буду постепени, мало-помало…

МИКА: Ма, све сам пробао…Прво сам јој украо оловку и поломио је напола…После сам јој сакрио капу…Па сам је гурао кад смо излазили из школе…на крају сам јој отео торбу и закачио је на дрво…И ништа! Она као да све то не разуме!

ДУЛЕ: Онда ти је остало оно последње!

МИКА: Које?

ДУЛЕ: Срце и стрела!

МИКА: А, не, то никако, нећу! Доста сам јој делио чврге, зврчке и чупања! Зар сад још и да је прободем? Ти си баш полудео! Јес` да волим Индијанце, али нисам тако суров!

ДУЛЕ: Е, јеси, бре, глуп! И мени кажеш да сам закржљао! Па, нацртај јој оно срце и стрелу!

МИКА(као да се тек сад освестио): А, оно срце!

ХОР: _____________________________________________________________

РАШКО: Еј, вас двојица, долазите овамо да пресудите!(Рашко, Милан и Сима стоје код коша, прилазе им Дуле и Мика)

ДУЛЕ: Шта је било, о чему причате?

МИЛАН: Сима покушава да нас расплаче својом причом о томе како је жалосно бити старији брат.

СИМА: И јесте.

МИЛАН: Сви знају да то није истина и да смо ми, млађа браћа, у много горем положају.

СИМА: Тако само ви мислите.

МИЛАН: Ко носи старе ципеле? Коме никад не шију пљанталоне по мери него увек има оне с краћим ногавицама и закрпама на коленима? Као фол-закрпе су у моди! Ко не може да дође до нове торбе и коме глава увек зуји од чврга? Одговор за све је – млађи брат!

СИМА: баш је то дирљиво до суза! А знаш ли шта је горе од тога?

МИЛАН: Шта то?

СИМА: Да се родиш као старији брат!

МИЛАН: Ма шта ми наприча!

СИМА: Кога не пуштају самог ни до друга у комшилуку? Свуда мора са собом да вуче приколицу, млађег брата, наравно! Ко не може да има тајну, јер брат мора све да чује и све да зна! Чији другови не могу да се окупе и на миру поразговарају, ако је у кући његово величанство млаћи брат? Да не набрајам више шта све трпе старија браћа.

МИЛАН: Питам ја тебе јесу ли важније ваше тајне или панталоне на којима нам у наслеђе остављате рупе, кроз које дува промаја на све стране?

СИМА: Нећу, бре више с тобом да се објашњавам! Ево, нека Рашко пресуди коме је теже.

РАШКО: Немам појма. не разумем се у ваше проблеме. Ја имам само сестру. И лепо ми је с њом!

ДУЛЕ(показује главом према клупици, где седи пар): Еј, видите оно двоје!Као нису заљубљени, а све у стиху причају!

ХОР: _____________________________________________________________

(На клупици седе Ана и Павле)

ПАВЛЕ: Не бих хтео бити личан, ал` ја сам теби симпатичан!

АНА: Вредан, радан, ал` досадан!

ПАВЛЕ: Са другим те често виђам, али ја се теби свиђам.

АНА: Пажен, мажен, уображен!

ПАВЛЕ: Нема више светских чуда, али ти си за мном луда.

АНА: Луд се правиш, али давиш!

ПАВЛЕ: Тражиш начин да преболиш, јер ти мене јако волиш.

АНА: Ја желим душом целом принца на коњу белом!

ПАВЛЕ: Што си старија све је више маштарија!

АНА: Чекам чуперак плави у сну да ми се јави!

ПАВЛЕ: Нема много бирања, мани се фолирања!

АНА: Чуда ће да се десе, да ме мој херој однесе!

ПАВЛЕ: Далеко је Азија,мани се фантазија!

АНА: У сновима се мота тај човек мог живота.

ПАВЛЕ: Послушај пријатеље, мани те пусте жеље!

АНА: Када се ствари среде, доћи ће да ме одведе!

ПАВЛЕ: Лепота брзо вене, држ` се ти, мала, мене!

АНА: Леп си, ал` празан, уз то и безобразан!

ПАВЛЕ: Нема везе, није битно, пољуби ме, али хитно!

АНА: Ниси мрзак, него дрзак.

ПАВЛЕ: Није шала, ни романса, последња сам твоја шанса!

АНА: Слаткоречив, неизлечив.

ПАВЛЕ: И на крају свега молим, морам рећи ја те волим!

АНА: Хајде, мали, не будали!

РИТМИКА (мали) – неко од деце позива остале да виде како су спремили тачку за Дан школе

———ЗВОНО-——–

(ДЕЦА НАПУШТАЈУ СЦЕНУ, ДЕЖУРНИ СЕДИ ЗА СТОЛОМ У ХОЛУ, НЕКОЛИКО НАСТАВНИКА СА ДНЕВНИЦИМА ПРОЂЕ ПРЕКО БИНЕ. ВРАТА СТОЈЕ НАПРЕД НА СЦЕНИ БЛИЖЕ ПУБЛИЦИ.НА ЊИМА ПИШЕ:

 

КАБИНЕТ ЗА МАТЕМАТИКУ

ГЛИГОРИЈЕ ПЕЦИКОЗА

ПРОФ. МАТЕМАТИКЕ

ИСПОД ОВОГА ДОТРЧИ ВАЛЕНТИНА И КРИШОМ ЗАЛЕПИ ПАПИР ИСТРГНУТ ИЗ ВЕЖБАНКЕ НА КОМЕ КРУПНИМ ШТАМПАНИМ СЛОВИМА ЦРВЕНИМ МАРКЕРОМ ПИШЕ:

 

РАЗРЕДНИ, ПОБЕГЛИ СМО СА ФИЗИКЕ.

ЧЕКАМО ВАС У ДВОРИШТУ.

                VIII/5

 

(ТИШИНА. Дежурни одлази до врата да види шта пише на папиру. Смејуљи се и враћа на своје место. Директорка улази на сцену)

ДИРЕКТОРКА : Звонио си за почетак часа, зар не?

ДЕЖУРНИ (скаче кад је види у став мирно): Јесам!

ДИРЕКТОРКА: Да ли је све у реду?

ДЕЖУРНИ (збуњено показује главом према папиру): Па, не баш!

ДИРЕКТОРКА(одлази до врата и гласно чита): Разредни, побегли смо са физике. Чекамо Вас у дворишту. 8/5. (уздахне) Увек то 8/5! (цокће језиком и обраћа се дежурном) Хајдук није дошао, мислим наставник математике Пецикоза?

ДЕЖУРНИ (улази Хајдук) Ево наставника, управо долази!

(Директорка креће ка њему једва се суздржавајући да не прсне у смех, а смејуљи се и дежурни)

ХАЈДУК: Добро јутро!

ДИРЕКТОРКА (смешка се) Мени је добро, а ти ћеш тек видети какво ће ти бити!

ХАЈДУК: Шта се догађа?

ДИРЕКТОРКА (сад се смеје гласно): Е, па, Хајдук, дошло је и мојих пет минута. Доживела сам да и теби ураде твоји оно што сте ви мени. Сад могу да идем у пензију! (весело креће ка својој канцеларији)

ХАЈДУК: Па, немојте, разредна, нисмо ми били баш тако лоши!(осмехује се)

ДИРЕКТОРКА: Да, да, то само моја душа зна. Али никад није касно. Дочекала сам да Хајдук из мог 8/5 буде разредни овом 8/5, које је још маштовитије од претходника!

ХАЈДУК: Шта су сад урадили?

ДИРЕКТОРКА: Имаш поруку на вратима кабинета. Видећеш и сам. Само пожури да те не сретне колегиница неспремног! (смеје се и улази у своју канцеларију)

ХАЈДУК: Која колегиница? О чему се ради? Јао, шта ли су сада смислили и то пред крај школске године?! (трља чело и намрштено креће ка свом кабинету. Скида папир с врата и гласно чита) Разредни, побегли смо с физике. Чекамо Вас у дворишту, 8/5- Бар нећу морати да их тражим, паметњаковићи! (као љут, а у ствари се смешка. Креће ка трпезарији, али га прекида љутит глас)

ФИЗИЧАРКА(вуче једног дечака држећи га за уво преко целе сцене пре него што се сретне са Хајдуком): Колега, ово је заиста нечувено! Њих нема! Они су сви побегли са мога часа! Сви сем овог…овог…(од љутње губи глас). Имала сам свакојаке догодовштине, али оно што преживљавам у Вашем 8/5 је заиста не-чу-ве-но! Ево Вам овог, па Ви видите шта ћете с њим! (пушта га нагло и демонстративно напушта ходник).

ХАЈДУК: Добро, колегинице, само га Ви препустите мени (њој се осмехује, а Борку намигује). Добро, Борко, шта си сада згрешио? (пита стрпљиво)

БОРКО: Нисам ја, наставниче, ништа (муца преплашено). Ја сам, наставниче, остао…Они су се договорили да оду, нисам их слушао и сви су хтели…па су ми наредили да и ја морам и ја сам узео, па сам свеске  и књиге ставио у торбу… и сви су изашли…и ја нисам имао времена, овај, онда сам…и онда сам се сакрио…

ХАЈДУК: Па, где си се сакрио, Црни Борко? (грицка усну покушавајући да се не смеје)

БОРКО: Ја сам, овај, разредни…ушао сам испод…мислим, овај, увукао сам се испод…катедре!

ХАЈДУК: И онда, Борко?!(смешка се)

БОРКО: И онда је, наставниче разредни, ушла наставница и села…и није било никога у разреду, а она је седела и не знам шта је горе радила…жмурио сам и бојао сам се…и, молим, наставниче, не смем да каже…она је почела да предаје, знате, као да су сви ту…а ја нисам могао да издржим испод…и онда сам, извините наставниче, нећу никада више…ја сам је гурнуо у ногу, а она је вриштала…

ХАЈДУК(с осмехом): Добро, Борко, заборави да сам те ишта питао. Хајде сада да пронађемо остале. Знаш ли где су?

БОРКО: Вероватно су горе на игралишту.

ХАЈДУК(загрли дечака и излазе са сцене)

друга појава

 

АЛЕКСАНДРА: Еј, другари, хоћете сад да видите нашу ритмику?

БОЈАН: Сад баш нешто планирамо! Као да ми немамо паметнија посла него вас да гледамо!

КАТАРИНА: А шта вам је то паметније, да оговарате наставнике!

БОЈАН: А ми као само о њима размишљамо по цео дан?! Како да не! То они смишљају и код куће како да нас муче, а ми имамо паметније теме него да причамо о њима!

НЕНАД: Добро, добро, ајде да видимо ту вашу тачку! (обраћа се Бојану да га девојчице не чују) Пусти их, бре, да одиграју, па да их откачимо.

БОЈАН: Добро, ајде.

РИТМИКА  ______________________________________

 

ИВАНА: И шта кажете?

БОЈАН: Па, није тако лоше. Онако.

ИВАНА: Значи није добро?

ЂОРЂЕ: Ма, не супер је! (Бојану) Ћути, бре, има да нас даве целе недеље! Одлично је! (сви дечаци потврђују)

ЗОРАНА Р: Мислите да ће се допасти српкињи да нас пусти да играмо на приредби?

МИЛАН: Е, то је већ дискутабилно! Ко зна шта се њој мота по глави!

ЗОРАНА М: Е, то причаш зато што ти дала кеца! И ако је, баш си га заслужио!

МИЛАН: Е, нисам!

ВАЛЕНТИНА: Јеси, никад не слушаш шта треба да се уради, сви те опомињу, а код ње си баш прекардашио меру!

МИЛАН: Шта сте се ви удружиле против мене? А, знам то је сигурно због ових женских права!

ЂОРЂЕ: Шта вам је, људи?! Па, зар ћемо да се свађамо због наставника?! Додуше, морам да признам да је јуче баш одлепила кад је видела да нас половина није прочитала лектиру!

БОЈАН: А тек кад сам јој ја рекао да нисам могао да нађем читалачки дневник, почела ватра на уши да јој излази! (смеје се)

МИЛАН: Ватра, ватра, али ти доби само опомену, а ја кеца и то другог само ове недеље1 Шта ћеш кад сам ја за све крив – ко не чита – Милан, ко нема читанку – Милан, ко није урадио домаћи – опет Милан! Увек сам ја дежурни кривац! Па, што и друге не проверава?!

ЗОРАНА Р: Зато што си ти редован у нераду!

МИЛАН: Ево, ево, опет ће оне да је бране! Баш си ми ти паметна, улизице! (кривељи јој се)

НЕНАД: Е, људи, а да сте само видели шта је све исписала у дисциплинској свесци-целу страну! Ови шапућу, они не раде домаће, онај не зна да пише…Надрљаћемо кад Хајдук види!

ЂОРЂЕ: Она ти је ко што Шојић каже – Врхунски стручњак, ал` много се узбуђава! (смеју се)

БОЈАН: Аха, баш је изнервирало кад Боле помешао наставка за имперфекат и аорист. Она тражи имперфекат, а он упорно – ох, е, е, осмо, осте,оше! (смеје се)

ЂОРЂЕ: Шта ће, јадан, кад је тридесет пута писао глагол пасти у аористу, па му се ти наставци увртели у мозак!

ИВАНА Л: Е, сад ће педесет пута да пише имперфекат па ће да научи!

БОЈАН: А, ви се девојчице, баш радујете кад неко треба да се пати!

ЗОРАНА М: Ма, шта си се ти наврзао на нас! Нек се брани Боле сам!

ЂОРЂЕ: Чекајте, бре, а где је Боле? (осврћу се)

МИЛАН: Па где би била улизица!? Остао је на часу сигурно!

БОЈАН: Ево Болета! Иде с разредним!

ХАЈДУК(виче љутито): 8/5! Шта радите ту?

ЂОРЂЕ(мирно): Чекамо Вас!

ХАЈДУК (и даље љут): Мене? Зашто мене када ја сада немам час, а ви имате физику. Је л` пита?

ЂОРЂЕ: Па, наравно да пита! А рекла на прошлом часу да нема више извињавања, мора да се учи, а ми смо за данас имали и писмени из српског, и контролну из биологије, и пита географију…

ХАЈДУК: Па, сте збрисали с физике! То вам било најлакше!

ЗОРАНА Р: Није, разредни, него да предвојимо две контролне, а хтели смо и да Вас замолимо да причате с физичарком, па смо решили да вас сачекамо, али вас није било, па смо дошли овде…

ХАЈДУК: Е, баш сте паметњаковићи! Нисмо побегли, него смо полако изашли из школе! Слушајте ме сад добро! Прво, даћете ми реч да нема више бежања ни са једног часа!Је л` јасно?! Друго, ти ћеш се, Валентина, на почетку следећег часа извинити наставници у име целог одељења! Треће, нећу вас кажњавати за овај идиотлук под условом да одржите обећање! И последње, будалице моје, зар нисам рекао да увек све морам да знам?

ВАЛЕНТИНА: Па, ја сам, разредни, била против бежања. Мислим, могли смо да се и сами извинемо, али је већина одлучила да бежи, па сам се и ја сложила, али сам мислила да је добро да Вам оставимо поруку да Вас обавестимо да смо побегли.

ХАЈДУК: Па, наравно, могао сам и да претпоставим да си само ти могла да будеш тако пажљива(иронично). Ти си као “идеални“ председник одељења оставила разредном поруку, коју су прочитали сви и пре мене сазнали да сте побегли! Умало се нисам шлогирао када сам видео поруку! Него, добро, кад сам прегрмео музичарку, ваљда ћу и ову колегиницу некако да смирим!

ВАЛЕНТИНА: Е, то је, разредни, било супер! Музичарка рекла Цолету и Кизи “ЗАДЊА КЛУПА У ПРИПРЕМУ!“ а кад је видела да они двојица заиста носе клупу у припрему, замало је кап није стрефила! (сви се смеју, а двојица се кошкају позади)

ХАЈДУК: Добро, може ли да прође бар један дан да ми се неко од колега не пожали на вас? Шта ви то радите?

СВИ: Ништа!

ХАЈДУК: Како ништа кад се сви жале на вас?! Нешто мора да радите!

СВИ : Не!

ХАЈДУК: Додуше, какве су вам оцене, изгледа да ме не лажете! Добро, бре, што не радите нешто, бар домаћи а ви баш ништа. А је л` ометате час?

КАЋА: Нее! Ми толико водимо рачуна да не ометамо час, да на час уопште не идемо. И уопште не ометамо!

ХАЈДУК: Како не идете на часове?! Па је л` вас записују?

СВИ: Нее!

ХАЈДУК: Како вас не записују, а нисте на часу?

ЗОРАНА Р: Ми кажемо да нас је директорка позвала на разговор и да нећемо дуго. И наставници нас не запишу. Ево, Боле већ двадесет пута био код директорке!

ХАЈДУК: И нико није приметио да сам себе позиваш?

БОРКО: Нема шансе! Ја уредно водим евиденцију и нема шансе да поновим позив код истог наставника, бар док се не заборави претходни позив!

ХАЈДУК: Чудо невиђено! А шта сте то јуче радили на биологији?

ЂОРЂЕ: Па, ништа, рибице у акваријуму се ознојиле, па смо хтели мало да их освежимо, а оне-цркле!

ХАЈДУК: Како да их освежите?

ЂОРЂЕ: Дезодорансом! Мало испод пераја, штрц, штрц!

ХАЈДУК: Ви сте стварно пошандрцали! О, Господе Боже, свашта! И све поцркале?

САШКА: Све до једне!

ХАЈДУК: О, људи моји!А одакле вам дезодоранс?

НЕЦА: Од Зоране! Она чим се заљуби, носи дезодоранс. А сада је заљубљена до даске!

ЗОРАНА Р: Наставниче, то нема смисла! Кажите има да…Јадне рибице!

ХАЈДУК: Добро, добро, доста, смирите се! Да чујем, ко је освежавао рибице?

ДЕВОЈЧИЦЕ (углас): Дечаци!

ДЕЧАЦИ (углас): Није тачно!

АЛЕКСАНДРА: Е, јесте! Ви сте педикири, маникири и шминкери. И освеживачи!

ХАЈДУК: Ок, онда ће сви дечаци добити по један укор. Ја частим!

ДЕЧАЦИ: Немојте, наставниче!

ХАЈДУК: Море, доста! Најгори сте у целој школи! Срамота!

МИЛАН (пун себе): Наставниче, мени не можете да дате укор!

ХАЈДУК: Стварно? А зашто?

МИЛАН: Па, нисам био ту кад су се рибице дотеривале.

ХАЈДУК: Је ли? А где си био, Милане?

МИЛАН: Па, био сам у посети. Оправдано. Позван сам врло фино.

ХАЈДУК: Је ли? У посети за време школе. А ко те тако врло фино позвао па ниси био са друговима?

МИЛАН: Видите, наставниче, врло фино су ме позвали прво-директор, затим-педагог и на крају-мој отац. Он је био најмање фин.

ХАЈДУК: Побогу, Милане, а зашто?

МИЛАН: Па, мало сам напуцао Нецу после школе. Онако, лаганица, слоу моушн! (остали показују)

ХАЈДУК: Да, да, баш је лаганица!(гледа Нецу модрицу испод ока) Како да не! (Милану) Е, лепи мој, тебе ће твој разредни да части са два укора. Бруко једна!

МИЛАН: А, зашто, разредни? Њима рибице поцркале-па, један укор, а мој Дуле-жив, мало плав, а ја два укора. Е, ово је дискри-ми-на-ци-ја!

ХАЈДУК: Ма немој, много си ти бистар. Ајде, изађи овамо. Дођи код мене. Е, ту стани и сада нам свима лепо кажи шта ти је било да напуцаш Нецу. Ајде, лепо кажи!

МИЛАН(јасно и гласно): Шта ти је било да напуцаш Нецу.

ХАЈДУК: О, Боже! Бежи да те не гледам!

МИЛАН: Па, зар нисам лепо рекао? Ви кажете да лепо кажем и ја сам лепо рекао(шири руке).

ХАЈДУК: Море, мотка је за вас. Каква Европа, каква толеранција! Мотка треба! Мот-ка!

—–ЗВОНО—–

 

РИТМИКА  ИЛИ ХОР______________________________________________

———ЗВОНО———

ЧАС МАТЕМАТИКЕ

(УЧЕНИЦИ 8/5 ОДЛАЗЕ ДО КАБИНЕТА МАТЕМАТИКЕ, КОЈИ ЈЕ ЗАКЉУЧАН)

БОЈАН: Људи, шта ћемо да радимо? Разредни, закључао врата! Нека иде неко по кључ!

ВАЛЕНТИНА: Чекајте! Ево неке поруке у вратима(вади папир, отвара и гласно чита). 8/5, ПОБЕГАО САМ СА МАТЕМАТИКЕ! РАЗРЕДНИ

МИЛАН: Е, баш је фаца овај наш разредни! Јуриш кући!

ВАЛЕНТИНА: Чекај, чекај, има и додатак!

МИЛАН: Џабе сам се зарадовао!

ВАЛЕНТИНА:(чита) Чекам вас у кабинету за српски!

БОЈАН: Е, људи, сад смо награбусили. Тамо идемо само кад радимо контролни!

НЕЦА: Па, наравно, када тамо осим падежа и глаголских облика и тако тога, нема ни једног математичког обрасца!

СВИ: САД СМО БАШ НАДРЉАЛИ! (полако напуштају сцену опуштених рамена)

————–ЗВОНО—————

 

РИТМИКА ИЛИ ХОР_________________________________________________

 

—–ЗВОНО———-

 

БЛОК – ГОСТИ

 

(група деце пева и свира на клупама у дворишту, кад изненада долази српкиња љута=

СРПКИЊА: Шта радите ту? Да ли се тако вежба за приредбу? Знате ли ви да имамо само неколико дана до приредбе, а ви ни текст још нисте научили?Знате ли ви да ће ту бити и гости из Македоније и Словеније? Па зар да се пред њима обрукамо? `Ајде да видим ко је задужен за словеначки блок?

АМИЦА: Ево, наставнице, ја. Остало ми само да утврдим. Ево да чујете: песма на слов.

___________:  И ја сам научила да певам једну песмицу на словеначком: Солченце

СРПКИЊА: Добро, а шта је са македонским блоком?

МАРИЈА Пајић: Ево, наставнице, ја сам спремила песму ____________________

МАРИЈА С:  Ја ћу, наставнице, ово да отпевам:_______________________

АМИЦА: Знам и ја, наставнице, ову песму_________________________

ЂОРЂЕ: Чекајте, наставнице, да чујете како Марија пева још једну песму.

СРПКИЊА: Добро, хајде да чујемо.

МАРИЈА С: __________________________________________

СРПКИЊА: Одлично! Одлично, Марија! Аплауз! Аплауз!

(Чује се куцање на вратима, улази баба с унуком)

БАБА: Добар дан, учитељице! извинте што Вас ометам. ја сам дошла дете да упишем у школу.

СРПКИЊА: То је требало у педагошкој служби да урадите, али кад сте већ ту, помоћи ћу Вам. Колико дете има година?

БАБА: Четрнаес.

СРПКИЊА: И, јууу! Што га раније нисте уписали?

БАБА: Па, имали смо неки пос`о код куће, па нисмо стигли. Него, учитељице, шта треба да му купимо за школу?

СРПКИЊА: Најпре му треба торба.

БАБА: Кака торта….

СРПКИЊА: Не, бако, торта, него торба. Добро, даље му треба патике.

БАБА: Пуним паприке…

СРПКИЊА: Ма, не, паприке, него патике. А треба и глобус.

БАБА: Каки аутобус…

СРПКИЊА: О, Боже, не треба аутобус, него глобус. Добро, треба му и оловка, она што ви кажете са срце.

БАБА: И, јуу….

СРПКИЊА (испраћа бабу, деца се смеју и звони)

—————————ЗВОНО———————————

 

ЕНГЛЕСКИ

 

(8/5  излази на сцену с уморним изразима, једва се вуку)

БОЈАН: Е, људи, кад смо пребринули овај контролни из математике, ред је и да се мало одморимо.

БОРКО: Хајдемо на караоке. Зар сте заборавили да су музичарка и енглескиња за данас заказалетакмичење!

СВИ: Супер, хајдемо! (седају на клупе у дворишту)

( на сцену излазе музичарка и енглескиња)

МУЗИЧАРКА: Јао, Амира, ја баш имам трему. Шта мислиш да ли ће да се снађу?

ЕНГЛЕСКИЊА: Шта ти је, бре, Лела, шта драмиш, па није ово Евровизија?!

ЛЕЛА: Ма, знам, али ми опет непријатно, Мислим, гледаће то и колеге, и директор, а и они су мали, не знају с микрофонима…Све ми нешто жао да их мучимо

АМИРА: Дај, молим те, нису они сека персе, сад ћеш да видиш како разбијају. Ћути, ево долазе деца! (осмех) Хајде, улазите и смештајте се!

ЛЕЛА: Хајде, дечице, изволите! Знате како треба да се сместите. Изволите! (окреће се 8/5) Оооо, имамо и госте, одлично! (улази директорка, Хајдук, физичарка, седају поред 8/5)

АМИРА: Одлично, и колеге су ту, можемо да почнемо! Хајде, Лела(само њој)

ЛЕЛА: (Амири) Јао, што ме страх да ли ће знати.

АМИРА: (Лели) Дај, бре, не драми. Почињи! (осмех)

ЛЕЛА: Добро дошли на заједничко такмичење музичара и енглеза наше школе!

АМИРА: Да, добро дошли на караоке, које смо назвали “Ој, певачу Сталаћане, одувек си ти без мане!“ (транспаренти код 8/5)

ЛЕЛА: Хајде да видимо, ко ће први-девојчице или дечаци?

ДЕЦА: Ја, ја…ми, ми, ја!

ЛЕЛА: Хајде, да дамо предност девојчицама, увек даме прве бирају!

АМИРА: И то увек погрешне типове! Шалим се, хајде да чујемо девојчице!

________________________: ___________________________________

АМИРА: Чујеш ли, Лела, како певамо на енглеском, као да нам је то матерњи!

ЛЕЛА: Добро, добро, али да чујемо и дечаке!

______________________________: __________________________________________

АМИРА: О, мама миа, и ти ово зовеш певањем!

ЛЕЛА: Е, сад ћеш да чујеш, мама миа!

______________________________: _________________________________________

ЛЕЛА: Хајде да публика процени ко је победник! (аплауз)

АМИРА: Децо, судећи по аплаузима, сви сте победници и сви ћете певати на Дану школе!

ДЕЦА: Јеее! Супер!…

 

—–ЗВОНО———-

 

КРАЈ

Прослабили смо Дан школе 2009. године реаизовавши овај текст. 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s