Много је путева преда мном…

Последњи су средњошколски дани, све разнеженији  професори уписују последње оцене, крње се дани заједничког ратовања са формулама, физичким законима и књижевним великанима, а ја преостало време користим посматрајући своје школске саборце. Гледам своју дружину и уместо оних радозналих и уплашених погледа бившпих осмака, сада ме посматрају озбиљни и одговорни, али и збуњени погледи младића и девојака, који се налазе на новој раскрсници. Много је путева пред нама – којим поћи? Наставити школовање, тражити запослење, поћи трећим путем? Питања је колико и путева, дилема велика, а одлука само једна. Хоће ли бити права?

Док ме ових дана муче питања о избору правог пута, чуо сам једну изреку, која ме је одушевила: „Нико није сиромашан због празних џепова, већ због празне главе!“ Ова наизглед парадоксална мисао била ми је све интересантнија, што сам више размишљао о њој. Све више схватам да у њој има више истинитости, него што нам први утисак открије.

Сваког дана слушамо како се нешто не може радити. На сваком кораку чујемо да се нема пара, времена, енергије. Кажу људи да не могу постићи много ствари. Временом нам се та повремена сумња или недоумице других људи увику под кожу, па и сами почињемо да сумњамо. У наш сопствени речник усели се најкобнија од свих речи – Не могу! То је почетак краја. Ту је крај свих планова, гробље свим идејама, пакао свих снова. Оног тренутка када почнемо да сумњамо у себе и своје могућности као да гумицом избришемо свој сан.

Кажу да човек може да издржи без ваздуха четири минута, без воде четири дана, без хране четири недеље, али мислим да без позитивног става не може ни четири секунде. Ентузијазам и вера у себе и сопствене могућности су оно што читав људски род чини посебним. Имати сан и трудити се да га оствариш једна је од основних одредница човека. Сан је оно што нас гура напред, што нас чини активним, даје нам енергију да наставимо даље.

Пут до оствареног сна је дуг. На њему има пуно препрека. Оне нас исцрпљују и повремено онерасположују. Али, што је мука већа, победа је слађа. Препреке нас челиче. Оне искушавају нашу снагу и вољу за остварењем неког сна. Кад нас заплете нека недаћа, деси се да застанемо. Чини нам се у таквим тренуцима да прецењујемо себе, да можда баш не треба такве жеље да желимо и такве снове да сневамо. Можда можемо мало да будемо скромнији.

Онда мало застанемо, па кад се загледамо у себе и свој сан. У тим тренуцима треба бити јачи од свог страха. Тада треба водити битку над биткама – битку са самим собом. Шта би било да су многи велики проналазачи одустајали после првог неуспешног експеримента? Колико би болести било излечено да лекари нису изнова и изнова прегледали своје белешке? Да ли се заиста сном може назвати оно за чим ћемо престати да се мучимо после прве препреке?

Неприлике нас успоравају, баш као што каменчић закочи колица, али када се загледамо у себе и слику којој хрлимо у сусрет, снага се опет врати. Енергија нас обузне и зачас прелетимо преко каменчића затрчани у свој сан. Тек после низа препрека, на самом крају трновите стазе осмех ће широко блистати на лицу, а душа ће бити испуњена милином. Тек тада ћемо схватити колико смо јаки и тек тада ће победа бити слатка. Сазнање да смо победили себе доноси више задовољства него било које такмичење, јер је највећи супарник човек себи сам.

Са овим сазнањем и оваквим размишљањем све сам ближи откривању свог пута. Сигуран сам да ћу га наћи. Треба само да ослушнем своје срце и пратим глас свог сна.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s