БРАНКО РАДИЧЕВИЋ (1824-1853)

Зачетник српске романтичарске лирике и један од најзначајнијих наших песника XIX века, Бранко је одлучно раскинуо са дотадашњим начином певања, одбацивши како застарели класицизам Лукијана Мушицког и његових следбеника тако и нестваралачко опонашање немачке романтике и наше народне поезије. Његова појава, упркос извесним наговештајима што су јој претходили, делује ново и неочекивано. Тако су је доживели савременици, а таквом се она још више показује кад је посматрамо из перспективе каснијег развоја српске поезије.

Рођен у чиновничкој породици у Славонском Броду, Бранко (крштено име Алекса) је, ипак,  интимно и песнички везан за један други град. Иако је у Сремским Карловцима провео само шест година, читав његов песнички свет инспирисан је њима.

По завршетку гимназије, Бранко у Бечу уписује право, а затим медицину, али не завршава ни једно, ни друго. Тамо је, пак, дошао у ближи додир с европском, нарочито немачком романтиком, што је имало значајну улогу у његовом духовном обликовању. На његово уметничко опредељење утиче почетно угледање на Бајрона, а затим улазак у Вуков бечки круг.

Вук га је упутио на домаће изворе, открио му богатство нашег језика и наше народне поезије, како оне у властитој збирци, тако, посредно, и оне коју је песник понео у себи из свог сремског завичаја.

Невелико обимом (три песничке збирке), дело Бранка Радичевића разноврсно је по песничким облицима, метрици и стилским тежњама. Писао је лирске и епске песме, лирске спевове, сатире, романсе, романтичне и реалистичке приповетке у стиху.

Као да је слутио свој скори крај, Бранко је за своје песме рекао да их “у траљама оставља“. Није мање индикативан други његов исто тако пророчки стих “Млого тео, млого започео“. Осећање недовршености и истовремено мноштва могућности које се отварају – то су основни утисци које оставља Бранково дело. Бранко је велики почетак наше поезије, али није почетак у једном, већ у више праваца. И то је један од разлога Бранкове вечне младости и сталног враћања касније српске поезије Бранку као својему непресушном врелу.

 

 

МИНИ КАРАЏИЋ

 У СПОМЕНАР

 

Певам дању,

 певам ноћу,

певам, селе,

 што год хоћу

а што хоћу,

 то и могу,

 само једно још не могу.

Да те дигнем  са земљице,

да те метнем међ’ звездице.

Да си звјезда, селе моја,

да си међу звездицама,

међу својим, селе моја,

међу својим сестрицама.

 

КЛЕТВА

 

Зелена је трава,

Мома на њој спава,

Вихор ветар пирну,

У сукњу јој дирну,

Сукњица се шири

А ножица вири, –

Ао, ноно бела,

Вода те однела

Па – мени донела!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s