Доситеј – неуморни путник и вечити ентузијаст

Народу коме је свака пушка – топ, свака кућа – тврђава, а свака глава већ на рођењу – “резервисана“, судбина очигледно није наклоњена. Нужно је опстати на огњишту, сачувати нејач, веру и национални идентитет, чак и кад тај исти народ није свестан заједништва. У таквим приликама признати националне недостатке, равно је издаји, чак иако њихово разоткривање нуди спас. Пронаћи пут признања, права је уметност. Ретко ко се усудио да започне овај својеврсни подвиг, а камо ли да у њему буде успешан; у српској култури само двојица – један светац, а други рационалиста. Животом везани за различите сфере, и један, и други у заоставштину уписаше исте вредности. Сава и Доситеј својим делом у српску културу уградише два камена темељца – дух и разум.

На попришту живота и смрти, у борби мрака и светлости, на ратишту заосталог и напредног, запламта дух највећег српског путника, неуморног трагача и вечног иноватора уносећи у српски народ и културу давно изгубљену искру европског менталитета. У време када је сиромашна српска сељанка на граници Српства родила мушко дете, нико није ни сањао да ће се плач банатског сељачета преточити у мудрост европског филозофа.

Животни пут вечног ентузијасте почеће трагедијом. Прерана смрт оца, а после пар година и смрт мајке, учиниће да млади Доситеј већ на самом почетку спозна сву горчину одрастања. Иако у својој средини, међу рођацима,  окружен њиховом пажњом, посећујући дедин салаш и дружећи се са сеоском децом, Димитрије је, ипак, био бескрајно тужан. Срећу је потражио у књигама, а оне су му нудиле нови непознати, а тако примамљив свет саткан од воље и пожртвовања првих хришћана.

Задивљен причама о животу у фрушкогорским манастирима и њиховим богатим библиотекама, Димитрије ће у својој машти створити свет идеалан за дуго жељено служење Богу. Да му је усуд на рођењу доделио другачији пут, доказује судбински сусрет с игуманом хоповског манастира Теодором Милутиновићем и његове мудре речи: “…послушај ти мој последњи совјет: извади из главе то твоје светичење – ја ти задајем моју српску веру да из тога неће ништа бити – тражи науку и гледајући и жеднећи и наготујући. Ја ти више желим да у једном малом сеоцу будеш мале деце учитељ, него у Хопову игуман или архимандрит…“

 У делу “Сеобе“ трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско – подунавском полку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може изменити у његовом животу и у судбини његовог народа. Његов народ изгнан је из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, али подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима, нови дом не греје топлим пламеном родног огњишта. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући гдје иде, не знајући за шта гине: “Тумарали су, као муве без главе; јели су, пили су, спавали су, да најпосле трчећим кораком погину закорачивши у празнину, по туђој вољи и за туђ рачун.“

 Пук се селио и улазио у битке непрекидно и необјашњиво. Војници су осећали све већи страх од туђине, негостољубивих предела и неизвесности: “Они који одоше, ратовали су негде, Бог зна где у неким земљама којима ни имена знали нису, са неким војскама, које никад ни видели нису.

Трагедију њиховог бесциљног ратовања и лутања повећава бледо сећање на своје укућане: “Би им мрско да живе и мрско да се сећају својих на дому. Натраг, нису веровали да ће се икада вратити. Мозгови им затупеше и ни лик својих најмилијих нису више умели да сагледају …“

У њима су се измешале носталгија, зла слутња, туга, страх, потиштеност и празнина. Далеко од својих ратују за интересе тужина, а на сваком кораки настоје да их покатоличе. То није добро опремљена и увежбана војска мотивисана за борбу, већ је то мноштво сељака, кметова и надничара који се бори за туђе интересе, јер њихове породице живе у туђој земљи. Бесмисао, узалудност и промашеност обузимају напађене ратнике без визије. Све јасније осећају да су преварени, искоришћени и изиграни. Апатију и безнађе олакшава и ублажава и мисао о сеоби и Русији.

Сеобе постају начин живота, симбол обећане земље, човеково вечно лутање у потрази не само за оазом мира, већ и за препознавањем сопствене личности. Загледан у историјске путеве свог народа, у судбине људи отргнутих од родног тла, велики српски писац је успео да трагичној причи свог народа да универзални карактер. Трагедија српског народа умножава се доласком у обећану земљу. Стизањем до звезде водиље у бескрајном плавом кругу, људи исте вере, али много пута малобројнији утапају се у своју православну браћу. Тек тада, чини се, постаје јасна мисао: “Има сеоба, смрти нема.“

Трагика једног народа, који се из беде и примитивизма пропиње према нечем високом, племенитом и светлом, огромна је и болна. Сеобе постају сведочанство историјске неостварености једног народа и његове културе. Европа је прегазила овај народ, а он, изгубљен али горд, немоћан али поносан, не престаје да се отима својој несрећној судбини. Трагање за Сербијом је трагање за обећаном земљом у којој би се један национ саставио са својим пореклом, прошлошћу, са самим собом. Али у том јадном и намученом народу јавља се нада, нада која је том народу звезда водиља. Управо та звијезда водиља пробудиће оптимизам и вољу за даље походе. Они настављају своје бесконачно трагање за идентитетом и настављају да прате звезду неког новог, али и даље бескрајног плавог круга.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s