Доситеј Обрадовић (1807-2007)

Ове године наврашава се тачно две стотине година од када је Доситеј дошао у Србију. На дан 9. августа 1807. године напустио је Земун, а готово читав Београд дочекао га је на другој обали Саве. У тренутку када је ступао на тло, зачула се почасна паљба топова са градског утврђења, као и  усхиђење народа доласком славног госта и будућег суграђанина.

А и за самог Доситеја ово је било остварење давнашње жеље. Обишао је много земаља, градова и престоница, али је увек маштао о дану када ће поново живети у својој правој домовини. Човек, кога је животни пут водио од манастира до дворова по читавој Европи, сањао је да дође у Србију, у Београд. Записао је да не долази да ужива, већ да помогне. Учен, просвећен, са великим бројем објављених књига, Доситеј је желео да  буде од користи свом народу. И био је.

Световно име Доситеја Обрадовића било је Димитрије. Био је књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ и једна од најзначајнијих и најутицајнијих личности српског народа крајем 18. и почетком 19. века. Припадао је уском кругу најобразованијих људи свога доба у европским размерама.

Доситеј је својим радом и делом широм отворио врата европској култури стварајући основу за модерну књижевност код Срба.

Значајна дела су: Писмо Харалампију (1773), Живот и прикљученија(1783, 1788), Совјети здравог разума (1784), Басне (1788), Песна о избављењу Сербији (1789), Собраније (1793), Етика (1803), Пјесна на инсурекцију Сербијанов (1804) и друге.

За живота Лукијан Мушицки му је објавио Изабране басне (1800), а Совјети и Собраније доживели су нова издања, па и преводе на друге језике.

Посмртно су му приредили и издали дела: Павле Соларић Мезимца (1818), Константин Пејичић Христоитију…и Венац од алфавита (1826), Георгије Магарашевић Писма (1829), Севастијан Илић Првенац, Ижица или Доситејева Буквица (1830).

Жељан нових сазнања, почетком новембра 1760, Доситеј напушта манастир Хопово и преко Славоније доспева у Загреб, где кратко учи латински. Већ наредне године борави у Петрињи, манастиру Крупи и Книнском пољу, где као учитељ обезбеђује себи опстанак три године.

Септембра 1763. одлучује да крене пут Хиландара, али га болест зауставља у Котору. У манастиру Маине био је неко време учитељ, а 1764. запопио га је у манастиру Стањевићима црногорски митрополит Василије. Исте године вратио се у Далмацију, где у селу Голубићу, крај Книна, ради поново као учитељ. Због куге одлази у Косово (далматинско) код попа Аврама Симића, на чију молбу пише за његову најстарију кћер, своје прво дело Буквице.

Из Косова одлази у манастир Драговић, па преко Трогира и Сплита на Крф, где неко време учи грчки.. Јесен и зиму 1765-’66. проводи у Хиландару, а у пролеће 1766. стиже у Смирну да учи у школи “новог Сократа“, код Јеротеја Дендрина. Због руско-турског рата морао је да напусти Турску, па преко Крфа доспева у Албанију где упознаје народ, обичаје и учи језик. У повратку се задржава неко време на Крфу, а затим почетком 1769. преко Млетака и Задра поново га пут доводи у Далмацију, у Пловно, да опет учитељује.

Следеће године проповеда у Скрадину и завршава писање Христоитије и Венца од алфавита.  Неко време проводи и Задру, а затим заувек напушта Далмацију и преко Трста одлази у Беч да учи немачки. Да би обезбедио средства за живот, давао је часове грчког, а после седам година и часове немачког.

Пут га одводи у Братиславу, где је синовцима митрополита Викентија Јовановића Видака био учитељ италијанског и француског језика, а године 1779. одлази у Трст за српског учитеља.

Своја путешествија наставља и наредних година. Године 1782. преко Лајпцига упутио се у Хале где уписује Универзитет и почиње да слуша филозофију, етику и природну теологију. У пролеће наредне године слуша на Универзитету у Лајпцигу физику, али посећује и штампарију, која је имала ћирилска слова. Ту објављује писмо Љубезном Харалампију, најављујући у њему Совјете здраваго разума. Те исте, 1783. године, објављује и Живот и прикљученија.

И заиста су Совјети изашли из штампе наредне године, али Доситеј не мирује, већ одлази у Париз и Лондон, да би 1785. кратко боравио у Лајпцигу, па онда две године паузира као учитељ француског и италијанског у Бечу.

Године 1787. одлази у Шклов генералу Зорићу, познатом српском мецени, где узалуд шест месеци чека да овај отвори штампарију. Одустаје и одлази у Лајпциг где објављује Басне.

Басне су постале не само културна, већ и најчитанија српска књига тог времена. Штампани тираж није био довољан да задовољи потражњу за њом па се књига ширила из руке у руку и препродавала, понекад и по десетоструко већој цени од почетне.

Као основу за своје ново дело, Доситеј је узео књиге чувених баснописаца – од грчких до савремених. Дело, дакле, није оригинално, јер су басне преузете од Езопа, Лафонтена, Лесинга, али их Доситеј није дословце преводио. Оригиналност им управо дају те Доситејеве промене, а највише додаци.

Највећа вредност ових басана је у “наравоученијима“. То су специфичне моралне поуке, којима је Доситеј објашњавао и анализирао односе међу људима, квалитете или мане. Поред поуке, он даје и коментар или објашњење уз басну, које је често дуже од саме басне. То је и нешто најбитније, јер се управо из тих његових објашњења може стећи верна и потпуна слика не само моралног, већ и економског стања нашег народа – односи између људи, појединаца и заједнице, народа и држава. У суштини, приказује се борба између добра и зла.

У Доситејеву част, наши другари из трећег и четвртог разреда показаће нам како они замишљају Доситејев баснолики свет.

Одмах по објављивању Басни Доситеј ће се настанити у Бечу. Тамо 1789. објављује Песну о избављенију Сербије, у нади да долази час њеног ослобођења. После тешког живота у Бечу, одлази у Трст 1803. а наредне године у Венецији штампа Песну на инсурекцију Сербијанов, својеврстан поздрав устанку у Србији. Трст је напустио у лето 1806. и преко Љубљане и Сиска доспева у Земун. Ту је, вероватно, дошао у везу са устаницима и септембра је накратко боравио у Смедереву, први пут на територији слободне Србије. Из Смедерева се враћа у Земун, па у Сремске Карловце, где се налази са митрополитом Стефаном Стратимировићем. Крајем новембра преко Чакова путовао је пословима устаника у Букурешт и онде се задржао до почетка марта 1807. Преко Земуна у августу, коначно, долази у Србију и Београд.

Године 1808. основао је у Београду Велику школу, а 1810. и богословију. Био је први министар просвете у обновљеној српској држави. Као члан Совјета учествовао је и у изради свих закона.

 Бавио се спољном политиком, дипломатијом, али није занемарио писање, а ни просветитељски рад. Путује, пише, издаје књиге, а све са жељом да његовом народу буде боље. Бринуо је о обичном народу, који га и данас памти по томе што је први у Србију донео кромпир. Зато су наши најмлађи другари из првпг и другог разреда и урадили ове предивне слике печатима од кромпира.

Рођен у оном делу Баната који данас припада етничким границама Румуније, Доситеј је и целог свог живота био на међи старих и нових схватања, превазиђених и будућих идеја, европске културе и трагичне заосталости Балкана. Прелазећи заморан животни пут од ћелије православног манастира до слушаонице модерног европског универзитета, Доситеј је својом појавом илустровао време у којем је живео и циљеве којима је несебично тежио

Био је учитељ, физички радник, предавач на војној академији у Шклову, директор школе у слободној Србији, беседник у цркви, политичар и дипломата устаничке државе, писар и члан устаничке владе, а онда и први министар просвете. Био је радо виђен гост најугледнијих кућа Европе, али и посетилац најзабитијих кутака Балкана. Остао је највећи српски авантуриста и сањар. Његов е снове досањали су наследници с Вуком Караџићем на челу, којима је било лакше да Европу упознају са драгоценим српским народним песништвом, када им је Доситеј пропртио пут у европску културу.

“Ако се вредност једног писца одређује по плодности утицаја који је вршио на духове, по трагу који је за собом оставио, по користи коју доприноси свом народу, Доситеј долази на прво место међу свима књижевним радницима српским“ речи су Јована Скерлића изговорене пре стотину година, а данас, када смо поново на новој прекретници, живе и важне као када су изговорене. Доситеј је прекинуо догматску средњевековну традицију и покренуо књижевност која је израз народног живота. Уписујући на тај начин име једног, до тада у свести Европејаца, дивљачког народа уз имена напредних европских народа, Доситеј је себи обезбедио место, које ни један књижевно-историјски пресек не може заобићи. Његова личност није само сведок онога што се учинило, него путоказ онога што се још има чинити.

Умро је у Београду 1811. Према сведочењу хроничара, његов ковчег носили су наизменично највећи државни великодостојници. За ковчегом су ишли Карађорђе и Младен Миловановић. И као што је читав Београд изашао да га дочека, тако су га и испратили.

Доситејеве мошти почивају са десне стране главног улаза у саборну цркву у Београду. На његов гроб уклесани су познати стихови:

“Востани, Сербије,

давно си заспала,

у мраку лежала;

Сада се пробуди

и Србље возбуди!“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s