ЂУРО ДАНИЧИЋ (1825-1882)

Право име било му је Ђорђе Поповић, а Даничићем је постао по јунаку из српске народне песме, пошто се укључио у Вуков покрет, као што је Радичевић од Алексе постао Бранко, а Атанацковић од Тимотија Богобој.

После основног и средњег школовања у родном Новом Саду, затим Пожуну и Пешти, дошао је у Беч (1845) с намером да студира право, али га под Вуковим утицајем напушта и сав се предаје студирању словенске филологије код познатог професора Франца Миклошича. Већ тада пише чланке по новинама бранећи Вукове идеје, а две године касније његово име постаје познато широм српства када је објавиополемичку филолошку расправу Рат за српски језик и правопис (1847).

У велику борбу око језика и писма Даничић је унео нов метод и стил: уместо псовки и грдњи дао је објективну научну анализу, у којој личност противника постаје сасвим неважна а сва пажња се усредсрежује на језичке чињенице и законе. Језички закони нису у књигама учених људи, где су их тражили Вукови противници, него у живом говору народа, а Вук је пак био први Србин који их је пткрио. Закључак је неизбежан и логичан: “А когод мисли и те законе тражи, мора их наћи, а кад их нађе, мора за Вуком пристати“.

Био је то један од великих преокрета у историји српске научне мисли: тренутак када је језик престао бити само родољубива тема у коју су се могли уплитати сви, и позвани, и непозвани, и постао предмет посебне научне дисциплине. После тога блиставог почетка, цела даља каријера Даничићева била је у служби науке чије је темеље ударио.

Највећи српски филолог XIX века, Вуков сарадник у низу послова, посебно у припреми другог издања Српског рјечника, члан Друштва српске словесности, први секретар Југословенске академије наука и уметности, Даничић је аутор пионирских радова из разних филолошких дисциплина. Највећи његов подухват јесте заснивање монументалног, историјског Рјечника хрватскога или српскога језика, чији је први том сам припремио и издао (1882).

Својим радом Даничић је задужио и књижевност, и критику. У области критике он је зачетник филолошке методе, која о делима суди претежно на основу њихова језика. Књижевност је задужио знаменитим преводом Старог завјета (1869) који, заједно са Вуковим преводом Новог завјета, представља класичан образац књижевног језика српског на народним основама.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s