Ана Карењина, матурски рад Анђеле Лазаревић (лектура Маја)

Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин

„Нико није задовољан својим положајем,

 али је свако задовољан својом памећу.“[1]

 

У В О Д

„Унутар велике епохе руског реализма, Лаву Николајевичу Толстоју (Лев Николаевич Толстой, 1828-1910) припада изузетно значајно место. Никао из огромног наслеђа духовне културе Истока и Запада и из једног већ оствареног књижевног језика иза којег су стајала имена Пушкина, Љермонтова и Гогоља, Толстој, природом свога дара и своје јединствене личности, као да је био предодређен за ону монументалну уметничку синтезу коју су природно и историјски наметали ход и развој руске културе и руског књижевног искуства.Отуда Толстој својим огромним и непоновљивим делом није напросто исписивао само једно богато поглавље у историји руске књижевности XIX века, већ готово целу једну самосталну, синтетичку историју те књижевности, у којој су у новом облику била садржана сва врхунска индивидуална искуства руског реализма: Гогољева сатирична бриткост, Тургењевљев лиризам, психологизам и филозофичност Фјодора Достојевског, па чак и критичко-социјални патос руске разночинске литературе.“[2]

У време када је Толстој задубљен у своја стваралачка трагања за новим темама после „Рата и мира“, у руском друштву одвијају се судбоносни тренуци преломних седамдесетих година деветнаестога века када се сасвим јасно осећају промене у односима племства и сељаштва изазване Декретом о ослобођењу сељака из 1861. године. Заокупљеном прошлошћу, собом и сопственим идејама, Толстоју, ипак нису промакле корените промене на руском селу које се постепено раслојава, као ни јачање једне економски нове класе у граду „која успоставља нове односе и постепено подрива не само економску снагу него и моралне и духовне вредности у дотадањем руском друштву у целини.“[3]

У то време одвијало се „грозничаво престројавање званичних владајућих кругова и свеопште настојање да се законским прописима и реформама друштвених институција усмере, ограниче и зауздају ти економски и социјални процеси, да се спољнополитичким мерама заокупи пажња најширег слоја житеља Русије привидом њене моћи у свету и да им се ту отворе видици излаза из њених противречности.“[4] Ова питања нису заокупљала само јавност Русије, већ су двојила и књижевну сцену на два табора – један у коме се доказивало да су мере владе једини пут ка излазу из њене тешке ситуације после „кримског рата“ и „кметске реформе“, и други који је у свим тим мерама видео само систем нових обмана и замки власти. Зато су ови први (словенофили) распламсавали патриотска осећања истичући положај „мајке Русије“ као велике силе у словенском свету, ови други (демократе) убедљиво су доказивали „империјалистички карактер руског мешања у те покрете и тежњу руске империје да прошири свој утицај у Европи.“[5]

„У Толстојевим дневницима, преписци и публицистичким написима из тога времена, и упркос његовој опседнутоститемама прошлости, дошла је до изражаја његова озбиљна забринутост за руску ситуацију његова времена…Најзад, у то време је међу значајним реформама у области брачног и породичног законодавства било у јавности третирано и питање развода брака. То питање Толстоја није могло оставити равнодушним, јер га је и много раније, као писца, мучио проблем „породичне среће“ [6]

Криза у руској, нарочито феудалној породици тих година је достигла свој врхунац, па није чудо да писци јасно уграђују овај проблем у своје романе. Није случајно у то доба и Достојевски тако интензивно говорио о проблемима „случајне породице“ објашњавајући да се те породице формирају и одржавају по принципу „Е, нека буде шта буде, шта има ми да се бринемо, рашће деца као и сви; развиће се већ некако…Тако настаје неред, разједињеност и случајност руске породице…“[7]

 „Једно од основних попришта на коме настају те нове појаве у овом Толстојевом роману јесте породица. Он већ у првој својој реченици носи то одређење, обећава да ће се ограничити на међу двеју основних типова породице – срећне и несрећне. Али већ у тој првој својој констатацији да су „све срећне породице налик једна другој, свака несрећна породица је несрећна на свој начин“ отвара се тај безброј међусобно различитих несрећних породица чији су узроци несрећа како личној тако и још много више у друштвеној сфери, па се међе пишчевог приповедања шире на необухват свеукупних друштвених процеса који се сваки пут на друкчији начин несрећно преламају у породици и породичним односима.“ [8]

Основна тема којој су у центру породица и љубав, а која се развија сликањем породичних ситуација пет породица: Облонских, Карењина, Шчербацких, Љевина и Вронских, покреће и читав низ других тема и проблема од осиромашења племства преко пропадања села до критике друштва, јер пропадањем породице „настају проблеми у васпитању деце, заоштравају се генерацијски проблеми очева и деце, долази до отуђења коме је разлог недостатак љубави у најранијем детињству и ишчезавање љубави из међуљудских односа уопште, јер – ако није развијена у породици, у детињству, љубав нема корена из кога би се развила.“ [9]

Све срећне породице личе једна на другу…“

Немајући модел срећне породице у стварности, Толстој је приморан да сам гради њен модел у виду једне старе, племићке, образоване и честите породице, која постаје узор и његовом јунаку Љевину.

Породица Шчербацких је патријархална породица, која у потпуности задовољава пишчев модел срећне породице. Ради се о средовечном брачном пару који затичемо у тренутку када после удаје две кћери, поново улазе у ту заврзламу удварача, озбиљних и неозбиљних младожења, процена, жеља и могућности не би ли збринули и најмлађу кћер, Кити.

Мајка жели да јој се кћер што боље уда, али јој се оузбиљни младожења – Љевин не допада, није јој симпаричан, јер га не разуме, већ и она, као што би већина и савремених мајки поступила, романтично навија за Вронског, који као наочити официр из старе племићке породице, леп и паметан важи за једног од најпожељнијих руских нежења.

Китина мајка се удала кнеза пре тридесет година по теткином наводаџилуку. О младожењи је све знала, дошао је, видели се, узајамно је био добар утисак и заказана је свадба…Све је тада било просто и лако. „Али, са својим кћерима, осетила је она како то није ни проста, ни обична ствар – удавати кћер…“[10]

Савете добија са свих страна и јасна јој је промена породичних вредности у друштву: „Француски обичај – да родитељи решавају дечју судбину – био је одбачен, осуђиван. Енглески обичај – да девојка буде потпуно слободна – такође није био усвојен, јер није био могућан у руском друштву. Руски обичај наводаџисања сматрао се као нешто ужасно; то су исмевали сви, па и сама кнегиња. Али како се то треба удавати, и како удавати кћери, то нико није знао. Сви с којима је кнегиња имала прилике да разговара о томе, говорили су увек исто: „Та молим вас, у данашње време треба већ једном напустити тај старовремски обичај. Не удају се и не жене се родитељи, него деца; зато треба оставити младеж нека ради како зна.“[11]

Ипак, кнегињи је много теже, јер је свесна да тако могу говорити само они који немају кћери. Муку јој задаје прижељкивани зет Вронски, који се не изјашњава, али и стамени Љевин који јој није по вољи. Кнегиња је срећна када Кити одбије Љевина, али стари кнез бесни свестан да се од тог московског фићфирића и не може ништа очекивати: „Љевин је хиљду пута бољи човек. А ово је петроградски кицош, њих прави машина, сви су на један калуп, и сви су мизерије…“ [12]

Иако би се очекивало да у традиционалној руској породици очева реч буде неприкосновена, већина породичних пријатеља Шчербацких, зна коме се у породици Шчербацких пита. Наравно, одлуку доноси кнез, али одлука је ипак кнегињина. Кнез више из сенке прати шта се дешава препуштајући и одговорност, и последице сваке одлуке својој жени. Понекад, ипак каже оно што мисли, али тек пошто је видео сву јад своје кћери због погрешне одлуке изазване мајкиним очекивањем:

„…Има, матушка, закона, а кад си ме већ изазвала да о томе говорим, рећи ћу ти ко је свему крив: ти, ти и само ти. Закони су за такве младунце увек постојали, и постоје и сад! Јест, и да није било оног што није трбало да буде, ја, старац, позвао бих на двобој тога кицоша…“[13]

Неспокој се завршава удајом најмлађе кћери, и стари Шчербацки, као да тек тада, имају право на сопствени живот:

„Кнегиња приђе мужу, пољуби га, и хтеде да се удаљи, али је он задржа, загрли, и нежно, као заљубљени младић, неколико је пута, смешећи се, пољуби. Стари се очевидно збунише за часак, не знајући управо да ли су се то они опет заљубили, или само њихова кћи.“[14]

 

 „Сазнао је да је она ту по радости и страху

 који му обузеше срце“ [15]

Као и Толстој, његов главни јунак Љевин, породични идеал налази у породици Шчербацки. Љевин се заљубио прво у породицу, па у Кити:

 Ма колико то изгледало чудновато, али Константин Љевин био је заљубљен баш укућу, у породицу, а нарочито женску половину породице Шчербацких. Своју мајку није ни запамтио, а његова једина сестра била је старија од њега, тако да је у породици Шчербацких први пут видео стари племићки живот образоване и честите породице, којим он није живео…“ [16]

Овај Толстојев јунак у свему је другачији од својих вршњака, па и у односу према породици и у сневању сопствене будућности. Из елемената Љевинових снова и сећања на мајку и идиличних сцена из породичног живота Шчербачких склапа се онај познати „Толстојев модел породичне среће: лепа, добра и одана жена, пожртвована мати бројне деце, стари дом у коме се генерацијама ништа не мења и ствари повезују прошла, садашња и будућа поколења не деценијама него вековима, породично огњиште, дом, домазлук, пуне оставе и отац који све конце држи у својим рукама и ужива поштовање и љубав свих.Основни услов за то су безгранична оданост супружника и њихова потпуна преданост заједничкој ствари.“[17]

Љевин је одушевљен животом познате породице – манири, ред, обичаји, навике…Све што није имао, а прижељкивао нашао је у тој породици, а посебно – сигурност. Логичан избор у време сопственог стасавања за женидбу је Кити у коју је потпуно заљубљен, а његово сневање о њиховом заједничком животу на тренутке је налик маштаријама животно неискусног тинејџера какво се данас не може чути.

 Снева идиличан живот без трзавица, мука и овоземаљских, обичних ствари, а све у вези ње  јеузвишено и божанствено. Чак ни разговор са пријатељима у томе га не разуверава. Кад му Стива објашњава своју филозофију о две врсте жена – „једна тражи своје право, а то право то је твоја љубав, коју јој не можеш дати; а друга ти жртвује све, а ништа не тражи[18],  Љевина не поколеба да промени своје стамене моралне позиције. Стиви то и није тако чудно, јер боље од њега самог познаје свог пријатеља из школских дана:

„Твој карактер је сређен, а ти би хтео да се цео живот састоји из тако сређених појава, а то не бива…Ти би исто тако хтео да човек, радећи, увек има пред собом циљ, да љубав и породични живот буду једно исто – а тога нема. Сва разноликост, сва драж, сва лепота у овом животу баш се и састоји у одмени светлости и сенке.“ [19]

Центар Љевиновог света, сунце његовог живота је млада Кити, девојка која је тек закорачила у свет одраслих и одмах заокупила пажњу познатих нежења, у првом реду Вронског. Младалачки занесена, има осећања за Љевина, али не схвата сву дубину његових осећања, тако да у почетку греши, радећи оно што се од ње очекује, а не оно што јој срце наређује, јер је и она свесна своје узвраћене наклоности Љевину.

Ипак, Кити и Љевин имају довољно снаге да препознају дар богова тако редак  не само у оно, већ готово у свим временима. Они препознају љубав проткану заједничким жељама, сновима и плановима исписујући љубавну причу која враћа веру у оданост, заједнички идеал, толеранцију. И сам почетак њихове везе наговештава посебност, јер игра открива њихову стидљивост, али и страх да им се путеви поново не мимоиђу:

„Она написа почетна слова: „д, б, м, з, и, о, ш, ј, б“. То је значило: „Да бисте могли заборавити и опростити  што је  било.“  Он  дохвати  креду  напрегнутим дрхтавим  прстима  и,  сломивши је,  написа  почетна  слова следећег: „Немам шта да заборавим и праштам, ја сам вас без престанка волео.“[20]

Ни за Љевина и Кити брак није оно што су замишљали. Схватају да брак није идила, уздисање, пољупци и нежни погледи, већ овоземљаска разумна веза двоје људи заједничких идеала:

„Љевин је већ три месеца ожењен. Он је био срећан, али н онако како је очекивао. На сваком кораку наилазио је н разочарања у пређашњим сањаријама, и на нове неочекиван дражи. Он је био срећан, али ступив у породични живот видео је на сваком кораку да то није оно што је замишљао. На сваком ј кораку осећао што би осетио човек који, гледајући, ужива наслађује се гипким, срећним кретањем чунића по језеру, после тога сам седа у тај чунић. Види он тада да није доста сам седети право не љуљајући се, него треба, не заборављајући се за тренутак, пазити на правац пловидбе, треба знати да је под ногама вода и да треба веслати, да је то болно за руке које нису навикле, да је на све то лако гледати, али радити то, мада је врло пријатно, ипак је врло тешко…“[21]

И Кити је сазрела од девојке која прати мигове своје мајке у младу одлучну жену – домаћицу и будућу мајку. Заједно су сазнали да брачни живот чине и свађе, да није све као у романима:

„Друто разочарање, и драж, биле су свађе. Љевин никад није могао замислити да између њега и жене могу постајати друкчији односи осим нежних, љубавних, и достојних поштовања – кад одједном, још првих дана се тако посвађаше да му она рече: да ме воли, да воли само себе, и заплака се и поче одмахивати рукама.[22]

Како заједнички живот одмиче, они се све боље упознају, више схватају једно друго и још више се диве једно другом. Кити одушевљава Љевина својим односом према његовом болесном брату:

„Кити је мислила, осећала и радила сасвим друкчије. Њој беше жао болесника. И та жалост изазва у њеној женској души осећање ужаса и гадљивости, као у души њенога мужа, него потребу да нешто предузме, да сазна све појединости њенога положаја, и да помогне.“[23]

Иако се свађају, мелем на брачне свађе је разговор који следи после тих свађа и сазнање да обоје греше дозвољавајући да им свако наруши брачни мир. Управо је у тим признањима и отвореним разговорима један од начина да се брак одржи. Тачку свађама и нерауземевању ставља ново осећање живота у Кити:

„Она је сад јасно сазнавала рађање новог осећања љубави у себи према будућем, а донекле за њу већ и садашњем детету, и са уживањем се предавала том осећању. Дете већ више није било јсасвим њезин део, него је понекад живело и својим независним од ње животом. Често јој је то наносило болове, али у исто време хтела је и да се смеје од чудновате нове радости.“[24]

А када роди сина, Кити има само једну жељу која открива сва њена осећања, сву величину љубави према Љевину:

„Да, само такав да будеш какав ти је отац, само такав“, говорила је предајући Мићу дадиљи и дотичући се усном до његовог обрашчића.“[25]

И Љевина рођење сина наводи да поверује у оно што никада раније није хтео:

„Да, једина, несумњива манифестација божанства – то су закони добра, који су дати свету откровењем, и које ја осећам у себи, и кроз признавање којих, ја, не да се сједињујем, него сам хтео-не хтео сједињен с другим људима у једно друштво…“[26]

Тада и Љевин схвата животну истину да се не може све разлучити разумом, али је дубоко свестан да његов живот сада има смисла, јер он има снаге и воље да га мења:

„Ово ново осећање није ме изменило, није ме усрећило, није ме одједном обасјало као што сам маштао, баш онако као и осећање према сину. Никаквог изненађења није било. А вера, не вера – не знам шта је то, али је то осећање исто тако неприметно, кроз патње ушло, и чврсто се улегло у моју душу.

Опет ћу се љутити на кочијаша Ивана, опет ћу се препирати, неумесно исказивати своје мисли…али живот мој, сада, сав мој живот, независно од свега што се може десити са мном, сваки тренутак тога живота – не само да није бесмислен, као раније, него има несумњиви смисао добра, који ја имам власт да унесем у њега!“[27]

 

„…свака несрећна породица несрећна је на свој начин

 

 „Да би се нешто могло предузети у породичном животу потребан је или потпун раздор међу супрузима, или љубавна слога.

Кад су пак односи супруга неодређени, и кад нема ни једног ни другог, никаква ствар не може бити предузета.“[28]

 

 

Толстојевом моделу „срећне породице“ оличене у Љевиновој породици,  супротсављене су све остале породице у роману – Облонски, Карењин, Вронски. „Рекло би се по манифестацијама у којима оне једна од друге одступају да је Толстој сматрао једним од основних узрока несреће у тим породицама прекид са добром старом традицијом, неку врсту дисконтинуитета у породичном животу који су унеле младе генерације и све оне промене у друштвеном животу о којима се говори у роману…“[29]

Карактеристично за те несрећне породице јесте да су све оне настале из тзв. „случајних породица“. Ни Стива, ни Ана немају чега да се сећају из детињства, они немају успомене ни на мајку, ни на оца, чак и не помињу родитеље, Вронски је рано остао без оца, а мајка као дама из „високог“ друштва нуди модел жене с „много романа“, тј. афера које се везују за њено име, чак и за време док јој је муж био жив, Карењин је био доведен у ситуацију да мора да се ожени Аном…

Дакле, нико од главних актера несрећних породица, осим Доли, није као дете живео у традиционалној породици, па и нема представу о браку и породици као некаквом идеалу сваког човека. А кад брак и деца нису светиња, не може се очекивати да ће се неко такав трудити да све жртвује за породичну срећу. У овим случајевима се ради о нетолерантним, нарцисоидним особама, који личну срећу размажено стављају испред задовољства супружника и деце, а самим тим и испред породице и друштва у целини.

 


„И што је најстрашније, свему томе ја сам крив – крив сам, али не кривац…“ [30] 

 

Породица Облонских је модел несрећне породице у којој је за несрећу крив мушкарац који вара. Стива се не каје, већ за себе још налази и оправдање – он је леп, релативно млад човек, који није заљубљен у своју жену, мајку његово петоро деце. Он се каје само зато што није умео боље да сакрије превару од жене. Жали жену, себе, децу, јер осећа сву тежину таквог положаја. Једино решење он види у општем одговору на сва животна питања: „Живети уз свакодневни програм, то јест заборављати“[31]

Дарја Александровна – Доли је жена изгубљене лепоте, која хоће да казни мужа, иако зна да то ничему неће служити осим што ће јој се породица распасти. Хоће да му врати бол коју јој је задао, претвара се да ће отићи играјући бесконачне брачне игре посвађаних супружника. Она би пристала и на другу лаж, само кад би та лаж била да је он воли, макар и тако лажно. Доли пристаје да је Ана теши стављају се у потпуности у положај оних слабашних жена које једва чекају туђу пажњу, па макар и преувеличавајући свој положај жртве. Она већ зна да ће се помирити са Стивом, али жели пажњу и ово је идеалан тренутак да је добије.

Њихови ставови су различити – она прети, а не мисли тако, он је уверен да га она мрзи. А кад се све заврши, жена увек сумња, а мушкарац заборавља. Сликајући њихов однос према браку, Толстој показује и свевремену различитост мушко-женских погледа на живот и свет.

Модел породице коју Доли следи су њени родитељи. Она прашта свесна да ће јој само тако остати породица и деца на окупу, жртвујући своју срећу и духовни мир:

„Односи према Степану Аркадијевичу, после измирења, понижавали су је. Веза коју је Ана начинила није била трајна, домаћи мир се пореметио тачно на истом месту. Није било ничега одређеног, али Степан Аркадијевич скоро никад није код куће; новаца такође готово никад немају; а сумња да је он изневерава, једнако је мучила Доли…“[32]

После мирења, Стива наставља по старом, али Доли, она уплакана нејака жена, ипак схвата да је она ослонац породице, па се у складу с тим сазнањем и понаша. Брине о породици, деци, имању. Чак, задивљује својим размишљањем о деци:

„…деца су помало већ почела да малим радостима надокнађују њене јаде…Посматрајући децу, чинила је све могућне напоре да убеди себе да је у заблуди, да је, као мати, пристрасна према деци: па ипак, није могла не говорити у себи да су њена деца, свих шесторо, дивна, свако на свој начин, таква каква се ретко виђају и била је срећна с њима и поносила се њима…“[33]

Понекад и она сама буде разочарана и обесхрабрена сосптвеном судбином:

„Порођај, муке, ружне муке, онај последњи тренутак… затим  дојење,  бесане  ноћи,  страшни  болови“… Дарја Александровна се стресе од саме успомене на болове од прскања брадавица на дојкама, које је осећала готово са сваким дететом. „Затим дечје болести, вечити страх; затим васпитање, гадне склоности она се сети преступа мале Маше у малини, учење, латинштина – све је то тако непојмљиво и тешко. И поврх свега – смрт деце…И нашто све то? Шта ће бити од свега тога? Биће то да ћу, без једног минута мира, час трудна, час дојиља, вечито срдита и гунђава, сама измучена и друге мучећа, одвратна мужу – да ћу тако проживети свој живот, и да ће порасти несрећна, рђаво васпитана и сиромашна деца…“[34]

Међутим, Доли заиста задивљује својим размишљањем приликом последњег сусрета са Аном када покушава да ујој узврати ранију услугу и измири је с мужем. На Анине речи да је боље да деце нема, него да су несрећна, она дубоко замишљена изражава мисао сваке мајке:

„Како неко може бити крив пред бићима која не постоје?“ мислила је она. И одједном јој дође мисао: или би, у каквом било случају, могло бити боље за њеног љубимца Гришу кад не би постајао? И то јој се учини тако луд тако чудновато, да нехотице заврте главом како би растерала тј збрку мисли.“[35]

 


Многе породице годинама не мичу са једне тачке,

која је подједнако мрска и једном и другом супругу,

само зато што нема ни потпуног раздора

 ни потпуне слоге“[36]

 

У породици Алексеја Александровича Карењина и Ане Аркадијевне Облонске све је од самог почетка пошло погрешним путем. Анина тетка је Карењина довела у прилику да мора да се ожени Аном, а љубав која је дошла од Ане није била довољна да раскрави тог озбиљног човека способног за дубоке емоције, али сувише затвореног да би оне могле да испливају на површину његовог оклопа без много пажње, бриге, нежности и стрпљивости какву Ана није поседовала.

О Аниним родитељима нема података, али због њеног односа према браку, као и односа њеног брата, може се закључити да је и она дете из „случајне породице“.

О Анином браку с Карењином прве утиске читалац добија из Долиног присећања на атмосферу у кући Карењинових:

„Ана била жена једног од највиших чиновника у Петрограду и петроградска grande dame… Ја о њој знам само добро и она  је  према  мени  увек  била  љубазна  и  пријатељски расположена. Додуше, уколико се сећала својих утисака из Петрограда код Карењиних, њихова кућа није јој се свиђала; било је нечега лажног у целокупном склопу њиховог домаћег живота.“[37]

Ана је не само пожртвована сестра, већ и брижна мајка. На самом почетку познанства с Вронским и сама је свесна опасности која може да произађе из њиховог приснијег односа, који би неоспорно унесрећио њеног сина:

„Е, све је свршено, и хвала богу!“ беше прва мисао која паде на памет Ани Аркадијевној кад се последњи пут пољуби с братом који је све до трећег звонцета стајао на вратима вагона… „Хвала богу, сутра ћу видети Серјожу и  Алексија Александровича, и опет ће мој живот потећи на леп, уобичајен, на стари начин.“[38]

Карењиново поимање брака значило је и пуно поверење у жену:

„По његовом мишљењу, љубомора вређа жену, а жени се мора веровати. Зашто жени треба веровати, то јест бити потпуно уверен да ће га његова млада жена увек волети, није себе питао; али није у њу сумњао, и зато је веровао, и говорио себи да треба веровати. Сад пак, мада није било уништено његово уверење да је срамота бити љубоморан, и да треба веровати, ипак је осећао да стоји очи у очи с нечим што је глупо и нелогично…“ [39]

Сусрет с мужем после кратке раздвојености током мирења брата и снахе, као да јој јасно разоткри први пут сопствено незадовољство празним браком у коме је син једина светла тачка:

 „Некакво непријатно осећање стеже јој срце кад спази његов уморан поглед који није скидао с ње. Нарочито је изненади осећање незадовољства собом, које је обузе при сусрету с њим. То осећање било је домаће, познато, и налик на претварање, које је доживљавала у односима према мужу; али раније није то опажала, међутим сад је јасно и с болом била свесна тога.“.[40]

Први пут, разочарава је и  син, али за кратко, све док се не пробуди из маште:

„И син, исто онако кар и муж, изазва у Ани осећање налик на разочараност. Она га је замишљала лепшим и бољим него што је био уистину. Морала се вратити стварности да би уживала у њему онаквом какав јесте. Али и овакав какав је био је диван с плавом коврџавом косом, плавим очима  и пуним лепим ножицама у тесно припијеним чарапама. Ана је осећала скоро физичко задовољство у његовој близини и мажењу, и душевни мир кад би сусрела његов простодушан, поверљив и пун љубави поглед и слушала његова наивна запиткивања.“[41]

Ана је типичан представник друштва у коме се креће. То је најпре круг петровградских дама који је саткан од мушких државничких и пословних интереса. Затим, има познанике и међу пословним пријатељима њеног мужа, којима је неко наденуо назив „савест петроградског друштва“. Чине га строго моралне и побожне жене, и паметни, учени и частољубивих људи којима доминира грофица Лидија Ивановна. Али, после упознавања Вронског, постаје јој ближи његов круг познаника, а то је био свет балова,  ручкова, сјајног одела, свет који се грчевито држао за двор, а ногама бауљао по блату полусвета, свет људи који се подмевају туђим браковима, који мире преварене мужеве са швалерима њихових жена и сл. Јасна је разлика између света коме припада Карењин и у почетку Ана, и оног коме припада Вронски и Бетси Тверска.

Карењин осећа промену у Анином понашању и „први пут му дођоше на ум питања о могућности да његова жена заволи неког, и он се ужасну од тога.“[42]

Све је уверенији у тачност својих сумњи:

„Гледала је тако обично, тако весело, да човек који је не познавао, као што ју је муж познавао, не би могао приметн ништа неприродно ни у звуку ни у смислу њених речи. Али за њега, који ју је познавао, знао да она уочава и тражи узрока кад би он легао само пет минута доцније, за њега, који је знао да она сваку своју радост, пријатност или бол прво њему каже, – за њега је значило много: видети да она неће да зна за његово расположење, нити хоће о себи речи да каже.

Он је видео да се њена душа, која је за њега увек била отворена, сада затворила. И не само то, по њеном тону је осетио да се она не снебива због тога, већ као да му отворено каже: јест затворила се, и то тако мора бити и у будуће. Он је сад осетио што би осетио човек који се вратио кући и нашао кућу закључану.“.[43]

Ипак, он се нада да још нешто може поправити и мисли да ће је позивањем на оно што им је најважније, нарочито њој, „дозвати“ памети:

„Чекај, допусти да довршим. Ја те волим. Али ја не говорим о себи; у овом случају, главна су лица – наш син и ти сама. Понављам, лако може бити да ће ти се моје речи учинити савршено непотребне и неумесне; можда су резултат моје заблуде. У том случају молим те да ми опростиш. Али ако осећаш да моје речи имају ма и најмањег основа, ја те молим, размисли, и, ако ти срце говори; реци ми…“[44]

Ана остаје нема и од тог тренутка почиње растурање једне до тада породице за пример:

„Од тога  доба  настаде нов живот  за  Алексија Александровича и за његову жену. Ништа се нарочито дешавало. Ана је као и увек одлазила у свет, особито је често одлазила кнегињи Бетси, и свуда се налазила с Вронским. Алексије Александрович видео је то, али није могао ништа учинити. На све његове покушаје да је нагна на објашњење, она је пред њим истицала непробојан зид неке веселе недоумице. По спољашности, дакле, било је све као и раније, али се у ствари њихови односи потпуно беху изменили. Алексије Александрович, тако моћан човек у државним пословима, овде  сасвим  немоћан.  Погнувши  покорно  главу,  као очекивао је ушицу секире, која, осећао је, стоји над њим измахнута. Кад год би почео о том мислити, осетио би да треба покушати још једном, да се добротом, нежношћу и доказивањем Ана још може спасти, бити нагнана да се тргне; и сваког се дана спремао да разговара с њом. Али кад год би почео да разговара с њом, осетио би да исти дух зла и преваре, који је њу савладао, савлађује и њега, и он јој казује нешто сасвим друго, и другим тоном него којим је хтео. Говорио је с њом и нехотице својЈ уобичајеним тоном подсмевања над неким ко би тако говорио. А тим се тоном није могло рећи оно што је требало рећи.“[45]

 

„Женидба му се одувек чинила као нешто немогућно“ [46]

Сликајући Вронског с почетка ове љубавне драме, Толстој даје слику „фићфирића“, тј. неодговорног, незрелог младића увек спремног на подсмевање и враголије, али и довољно шармантног и с добрим родословом да је сан сваке удаваче. Самом у монденском свету искривљених вредности, није неко коме би породичне вредности биле светиња, јер их уз мајку даму с пуно романа, није ни упознао. Ни друштво и њихов живот нису узор Вронском за слику о породичном животу. Окружен је друговима који срећу траже у пићу, женама и коцки, па такве неке вредности и сам негује делећи људе на две групе:

„Једна, нижа врста – то су ординарни, глупи, и, што је и главно, смешни људи, који верују да муж треба да живи с једном женом с којом је венчан; да девојка треба да је невина; жена стидљива; човек срчан, уздржљив и одлучан; да треба васпитавати децу, зарађивати хлеб, плаћати дугове, и томе сличне лудорије. То је била врста старинских и смешних људи. Али ту је и друга врста људи, правих, којима они, сви они припадају, људи елегантни, лепи, великодушни, смели, весели, који се предају свакој страсти не црвенећи, а свему осталом се смеју.“[47]

Јасно је да Вронски припада овом модерном друшртву које се не либи да невиним девојкама даје кажне наде које им могу упропастити живот, нити да избегава удварање удатим женама не размишљајући ни својој породици и наследницима, а камо ли о њиховој.

Ана га очарала. Смеје се кад се она смеје, тужан је кад она пати. Осећа да се с њим нешто дешава:

„Вронски није никог и ништа видео. Он је осећао да је цар, не зато што је веровао да је учинио утисак на Ану – он у то још није веровао – већ зато што га је утисак који је она учинила на њега чинио срећним и поноситим.

Шта ће из свега тога изићи, он није знао, нити је о том мислио. Осећао је само да је сва његова досад разбацана растурана  снага  била  прикупљена  уједно,  и  са  страшно енергијом управљена к једној мети блаженства. И био је срећан због тога. Знао је само да јој је рекао истину: да иде тамо куда она, и да сву срећу живота, једини смисао живота налази сад само у томе да види њу и да је чује.“[48]

Однос према Анином мужу је од самог почетка конкурентски. Он процењује конкурента и љут је што види своје предноси, а ништа не може, јер је она у браку с овим другим:

„Сад се тек Вронски први пут сети да је муж лице које је у вези с њом. Он ј знао да она има мужа, али није веровао да он постоји, и потпуно је поверовао тек онда кад је видео његову главу, рамена, ноге црним панталонама, нарочито кад је видео како тај муж мирно узе њену руку као нешто своје.

Кад угледа Алексија Александровича и његово петроградски  свеже  лице,  и  његову  строгу  прилику  пуну самопоуздања, у округлом шеширу, са мало повијеним леђима, он поверова у њега и обузе га непријатан осећај, сличан оном који би обузео човека кога мучи жеђ, и који је дошао до извора, па у том извору нашао пса, овцу или свињу која је и попила и замутила воду. Нарочито га је вређао тежак ход Алексија Александровича, који је љуљао сву полеђину бедара и млохаве ноге.“[49]

Овим одмеравањем мужа и љубавника, брачни троугао је формиран. Карењин постаје преварени муж пун горчине и жељан освете:

„Био је унеколико хладнији према жени. Толико, као да је нешто незадовољан с њом због оног првог ноћног разговора у који она није хтела да уђе. У његовим односима према њој стајала је сенка мале срџбе и ништа више. „Ти ниси хтела да се објасниш са мном – као да је говорио он обраћајући се њој у мислима – тим горе по тебе. Сад ћеш ти мене молити, а ја нећу хтети да се објашњавам. Утолико горе по тебе“… Он, тај паметни, и у службеним пословима фини човек, није схватао сву лудост таквог односа према жени. Није схватао стога што се одвећ бојао да схвати свој прави положај, те је у уши затворио, закључао и запечатио ковчег у којем су се налазила његова осећања према породици, тј. према жени и сину. Он, увек пажљиви отац, крајем ове зиме постаде нарочито падан према сину, понашао се према њему исто онако подругљиво као и према жени…“[50]

Карењин потпуно одбија да размишља о свом односу с Аном, јер тако негира постојање проблема у својој породици:

„Колико је пута, за време свога осмогодишњег срећног живота са женом, посматрајући туђе неверне жене и преварене мужеве, говорио у себи Алексије Александрович: „Како се може то допустити? Зашто не размрсе тај ружан однос?“ Али, сад када је несрећа снашла и њега, не само да није мислио о томе како да га размрси, него није хтео уопште да зна за однос, није хтео да зна баш зато што је положај био одвећ страшан, одећ неприродан.“[51]

После разговора с мужем, тј. његовог покушаја да је врати породици, Ана није свесна ничег другог, сем да је дуго сневана срећа заједничким животом, дотакла и њу. Ипак, она се осећа грешном:

„Ана се осећала толико грешна и крива, да јој је остајало само да се понижава и моли за опроштење; а у животу, од сада,  осим њега никога више нема, тако да је сад баш њега и молила за опроштење. Гледајући у њега она је физички осећала своје понижење, и ништа више није могла говорити. Он пак, осећао је оно што мора осетити убица кад види лешину коју је лишио живота. Та лешина, лишена живота, била је њихова љубав, први период њихове љубави. Било је нечег ужасног и одвратног у успоменама на оно за шта је плаћено овом страшном ценом стида…

– Све је свршено – рече она. – Ја ничега више немам, осим тебе. Упамти то.“[52]

Није само Ана изгубила много подаривши себе Вронском, већ и он трпи последице те своје одлуке. Истовремено, и психички се много мења.

„Иако је сав унутрашњи живот Вронског био испуњен његовом страшћу, његов је спољашњи живот непрестано и незауставно клизио по ранијим, познатим путевима светских и пуковских интереса. Пуковски интереси заузимали су важно место у животу Вронског – и због тога што је он волео пук, и још више због тога што су њега у пуку волели. У пуку не само што су волели Вронског, него су га и поштовали и поносили се њим, поносили су се тим што је тај човек, огромно богат, одличног образовања, пун способности, са отвореним путевима ка сваком успеху, частољубљу и сујети – све то пренебрегавао, и од свих животних интереса најближе примао к срцу интересе пука и другарства. Вронски је био свестан мишљења које с другови имали о њему, и, сем што је тај живот волео, сматрао је за обавезу да и подржи мишљење које се о њему створило.

Разуме се само по себи да никоме од другова није говорио својој љубави, није се изрекао ни у највећим пијанкам уосталом, никад није био тако пијан да би изгубио власт на собом, и умео је запушити уста лакомисленим друговима који би покушали да направе какву било алузију на његову љубавну везу. “[53]

О њиховој вези сви знају, и сви је различито коментаришу:

„Али, поред свега тога, његова љубав била је позната целој вароши; сви су мање или више тачно погађали његове однос према Карењиној; већина младића завидела му је баш на оном што је у његово љубави било најтеже – на високом положају Карењина, и услед тога на истакнутости те љубави у свету.

Већина младих жена, које су завиделе Ани, и којима је већ одавно досадило што Ану називају правичном, радовале су се својим претпоставкама о њој, и чекале су само да се потврди преокрет друштвеног мнења, па да се окоме против ње свом тежином свога презирања. Оне су већ спремале лопте блата којима ће се бацати на њу, кад дође време. Већини старијих људи и великодостојника није био по вољи тај друштвени скандал који се неизбежно спремао.“[54]

Чак и мајка његова, после првог налета поноса што се њен син истакнуо завођењем такве даме, почиње да негодује због тог односа:

„Мати Вронскога, кад дознаде о његовој љубавној вези, била је у прво време задовољна; једно стога што, по њеним појмовима, ништа није тако истицало сјајнога младића као љубавни односи у вишем свету; а друго, што је Карењина, која јој се тако свидела и која је тако много причала о своме сину, била ипак онаква какве су све лепе и честите жене, по појмовима грофице Вронске. Али у последње време она је сазнала да је њенсин одбио понуђени му, за каријеру важан положај, само зато да би могао остати у пуку, и да би се могао виђати са Карењином; дознала је да су његови претпостављени због тога незадовољни њим, и зато је променила мишљење. Није јој се свиђало такође ни то, по свему што је чула о тој љубави, то, што то нису били сјајни и грациозни светски односи какве би она могла одобрити него некаква вертеровска, очајничка страст, како су јој причали, која Вронског може навести на глупости.“[55]

Ни старији брат Вронског, не одобрава ову везу, видећи је као препреку у напредовању у каријери:

„Старији брат био је такође незадовољан млађим. Он није разбирао каква је та љубав, да ли велика или мала, страсна или нестрасна, грешна или невина; (он сам, иако је имао деце, издржавао је једну балерину, и зато је био снисходљив у овој ствари) али је знао да се та љубав не свиђа онима којима Вронски треба да се свиђа, и зато није одобравао поступак братовљев.“

И сам Вронски осећа неодобравање породице:

„И мати, и брат, и сви налазе за потребно да се мешају у његове интимне ствари. То мешање изазва у њему љутњу – осећање које се у њему ретко јављало. „Шта се њих тиче? Зашто сваки сматра за своју дужност да се брине о мени? И зашто се сви врзмају око мене? Због тога што виде да је то нешто што они не могу да схвате. Кад би ово била обична, ниска, светска љубавна веза, они би ме оставили на миру. Али осећају да је ово нешто друго, да ово није играчка, да је мени та жена дража од живота. То је оно што не разумеју, и зато им је криво.

Каква год буде била наша судбина, ми смо је створили, и ми се не жалимо на њу – говорио је сједињујући у речи ми себе и Ану.- Да, хоће да нас уче како да живимо. Немају појма о том шта је срећа, не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несреће – нема живота“, мислио је Вронски.“[56]

Иако води ту нему свађу са својом окoлином, и сам Вронски је свестан промена у себи. Човек коме тући брак никад није био светиња, сада не дозвољава да неко угрози његову везу за коју мисли да је много јача и стаменија од било ког брака:

„Љутио се на све због њихова мешања баш зато што је осећао да су сви они у праву. Осећао је да љубав која га везује за Ану није тренутан заноса који ће проћи, као што пролазе светске везе, не остављајући ни код једног ни код другог никаквке трагова, осим пријатних или непријатних успомена. Осећао је сву мучност свога и њеног положаја, сву тешкоћу скривања њихове љубави, која је стајала пред очима света, сва лагања претварања; лагати, претварати се, пренемагати се, мислити о другима, док је страст која их везује тако јака, да обоје заборављају на све сем своје љубави.“[57]

И први пут у животу он препознаје недостатак сопственог егоизма, навикнутост на друго биће и толерантност, за разлику од Ане која себично мисли само о сопственој несрећи сматрајући свој положај лажним, нечасним и срамним. Чак почиње душу да јој испољава страх због срамоте о којој раније није ни мислила, а главом јој колају мисли да ће је избацити на улицу, сви ће сазнати за њен срам. Почиње да сумња и у љубав Вронског. Коначно, син је оно што ће је нагонити да донесе одлуку:

„После онога што се догодило, ја не могу више остати у вашој кући. Ја одлазим и водим са собом сина. Не позајем законе, и према томе не знам коме од родитеља припада син; ја га узимам са собом, јер без њега не могу живети. Будите великодушни, оставите ми га.“[58]

Страшно ју је наљутило писмо мужа у коме је обавештава о својој одлуци, чак и прети одузимањем сина, па она доноси храбру одлуку да ће све лажи прекинути по сваку цену.

После Аниног отвореног признања, и Карењин се мења. Постаје огорчени муж, који је љут на жену до те мере да не бира у мислима гнусне изразе кад размишља о њој:

„Без части, без срца, без религије, покварена жена! То сам увек знао и увек видео, мада сам се старао, жалећи је, да себе обмањујем“, рече у себи. И њему се заиста учини да је то одувек видео: сећао се ситница њиховог прошлог живота, које му се пређе нису чиниле рђаве; сад су те ситнице јасно показивале да је Ана била покварена. „Ја сам се преварио кад сам спојио свој живот с њом; али у томе нема ништа рђаво, и зато ја не могу бити несрећан. Нисам ја крив – рече у себи – него она. Она за мене не постоји.“[59]

Тек од тог тренутка, он се у потпуности уклапа у ону слику коју је Ана сликала о Карењину све време у својим мислима и разговорима с Вронским:

„Ја не могу бити несрећан, али не треба ни они да буду срећни.“ Осећање љубоморе, које га је мучило за време неизвесности, прошло је оног тренутка кад су му женине речи с болом извадиле зуб. Али то осећање замењено је другим – жељом да она не само не тријумфује, већ и да прими одмазду за свој грех. Он то своје осећање није признавао, али је у дубини душе желео да она пострада због нарушавања његовог мира и части. И кад поново претресе услове двобоја, развода и растанка, и поново их одбаци, Алексије Александрович дође до уверења да има само један излаз – да жену задржи код себе, да сакрије од света све што се догодило, да употреби све мере које од њега зависе, за прекид њених љубавних односа, а што је главно – то пред самим собом није признавао – да је казни.“[60]

Карењин доноси одлуку тј. наредбу Ани да прекине с Вронским, а у супротном прети јој да ће се суочити са последицама потежући најтеже оружје – сина:

„Моја је одлука следећа: ма какви да су ваши поступци, ја не сматрам себе у праву да раскидам везе којима смо везан влашћу одозго. Породица не може бити разорена због људске самовоље, или чак и греха једнога супруга, и наш живот мора ићи као што је ишао и пређе. То је неопходно за мене, за вас, за нашега сина. Ја сам потпуно уверен да сте се покајали, и да се кајете за оно што служи као повод овоме писму, и да ћете ми помоћи да из корена ишчупам узрок нашег сукоба, и прошлост предам забораву. У противном случају, можете сам претпоставити све што очекује вас и вашега сина…“[61]

Аниног сина и Вронски је свестан:

„Присуство тог детета изазивало је у Вронском оно необјашњено осећање мрског гнушања које се у последње време у њему почело јављати. Присуство тог детета изазивало је у Вронском и у Ани осећање слично осећању морепловца који по компасу види да се правац, којим се он брзо креће, много разилази са правцем којим треба ићи, али да није у стању зауставити кретање, да га оно у сваки минут удаљава више и више од правога правца, и да је сазнање да одступа од истинског правца исто што и признање да иде у пропаст.

То дете, са својим наивним погледом на живот, било је компас који је њима показивао степен њихова одступања од онога што су знали, али нису хтели да знају.“[62]

Деца су у разореним браковима најсуровије оружје у свађама родитеља. Она увек знају да се дешавају свађе и нагонски осећају опасност од непознатих лица:

„Дете као да је осећало да између овога човека и његове матере постоји некакав важан однос чији значај оно не може да схвати. Заиста, дечко је осећао да не може да схвати тај однос; напрезао се, и није могао да протумачи себи какво осећање треба да има према том човеку. Са детињском осетљивошћу да запажа испољавана људска осећања, он је јасно видео да отац, гувернанта, дадиља, и сви, не само што Вронског нису волели, него су са одвратношћу и страхом гледали на њега, мада нису ништа говорили о њему; а мати да гледа на њега као на најбољега пријатеља.“[63]

А онда када нема јасног објашњења одраслих, дете долази до сопствене кривице:

„Шта ли то значи? Ко је он? Како треба њега волети? Ако то не разумем, ја сам крив; или сам глуп, или рђав дечко“[64]

О деци нико и не размишља када настану брачни бродоломи, мада су сви свесни осетљивости невине и крхке дечје душе:

„Једно од најомиљенијих Серјожиних занимања било је да тражи своју мајку за време шетње. Он уопште није веровао у смрт, а особито не у њену смрт; и без обзира на оно што му је Лидија Ивановна рекла и отац потврдио, он, и пошто чу да је мати умрла, настављаше за време шетње да је тражи. Свака пуна и грациозна жена, са црном косом, беше његова мати. Кад год би видео такву жену, у његовој се души подизало осећање нежности, толико јако да се гушио и сузе му навирале на очи. И очекивао је да ће му она сад одмах прићи и подићи вео. Видеће се цело њено лице, осмехнуће се; загрлиће га, он ће осетити њен дах, осетиће нежност њене руке и заплакаће срећно; као једне вечери, кад је лежао на њеним ногама, а она га голицала, а он се кикотао и уједао њену белу и прстењем окићену руку. Затим, кад је случајно сазнао од дадиље да његова мати није умрла, и кад му отац и Лидија Ивановна објаснише да је она за њега умрла, јер је неваљала у шта он никако није могао, веровати, зато што ју је волео, он ју Је све на исти начин тражио, и очекивао…“[65]

Деца зачућују својом проницљивошћу и схватањем тих нових осетљивих породичних односа, чак и када им нико ништа не објашњава или када имају прилику да чују само једну страну. Ипак, они имају право на оба родитеља:

„Али Серјожа разумеде све шта је хтела да му рекне. Разумео је да је она несрећна, и да га воли. Разумео је штавише и оно што дадиља шапатом говорила. Чуо је речи: „увек после осам часова“, разумео да се то говорило о оцу, и да се мати не сме срести с оцем. То је разумео, али једно није могао да разуме зашто се на њеном лицу појавише стид и страх… Она није крива, а боји га се, и стиди се нечега. Хтеде да јој зада питање које би разјаснило ову сумњу, али не смеде то да учини; видео је како је њој тешко, и беше му је жао. Ћутке се припи уз њу и рече шапатом:

– Немој још ићи. Он још неће доћи.“[66]

 


Ми смо спојени најсветијим за нас везама љубави[67]

Колико год да су деца из претходних бракова камен спотицања и бивших, и будућих супружника, деца ипак доносе преокрет у свачији живот. Анина трудноћа за њу саму је терет, за Карењина срамота, а за Вронског тако очекивани знак да се треба прекинути са лажима. Он је целог живота маштао о частољубљу, па кад му Ана саопшти вест о својој трудноћи, има утисак да му је судбина подарила испуњење дечачког сна. Међутим, уместо позива на двобој, он је морао да донесе одлуку о својој каријери и будућности односа са Аном. Брак није оно прво што му пада на памет, али са одмицањем њене трудноће и сазнањем да може имати сина, који неће носити његово презиме, Вронски схвата шта је прави изазов судбине. Није то ни брак, ни положај, већ одржати везу свежом каква је била у почетку. Само у заједништву доносе се праве одлуке. Судбина га искушава и мењањем односа према Ани:

„Тада је сматрао себе несрећним, али срећа је била у будућности; сад је пак осећао да најлепша срећа лежи у прошлости. Ана је сасвим друкчија него кад ју је видео први пут. И морално и физички она се променила на горе.

Раскрупњала се, а на лицу, кад је говорила о глумици, стајао је пакостан, наказан израз. Он је гледао у њу као што човек гледа у увео цветак који је откинуо, и у којем једва распознаје лепоту ради које га је откинуо и упропастио. Уза све то, осећао је да је онда, кад је његова љубав била јача, могао, да је то јако зажелео, ишчупати ту љубав из свога срца; а сад, кад му се, као у овом тренутку, чинило да не осећа љубав према њој, знао је да веза с њом не може бити раскинута.“[68]

Анин порођај уноси потпуни преокрет у многе животе: Вронски први пут сања о породици и наследнику свог презимена, Карењин од превареног мужа жељног освете постаје милосрдно биће које тек тада открива љубав према жени спутану годинама изграђиваним бедемима васпитања и самоконктроле, а Ана ни саму себе више не препознаје. Она доживљава и преживљава најдраматичнију трансформацију. Иако је напокон уживала у дуго сањаној љубав, изгледа да она није била и психички спремна да поднесе последице свог футуристичког породичног положаја:

„Успомена на зло које је причинила мужу изазивала је у њој осећање налик на одвратност, и слично ономе које би имао дављеник кад би одгурнуо од себе човека који се за њега ухватио. Тај је човек потонуо… Ја сам несумњиво створила несрећу тога човека – мислила је – али ја сс не користим том. несрећом; ја такође патим, и патићу: ја се лишавам онога што ми је било најдраже – лишавам се часног имена и сина. Поступила сам рђаво, и зато не тражим срећу, нећу развод, патићу због срамоте и растанка са сином.“[69]

Ни Вронски није сасвим срећан:

„Вронски, међутим, без обзира на потпуно остварење онога што је тако дуго желео, није био потпуно срећан. Он ускоро осети да му је остварење његових жеља донело само једно зрнце од читаве планине среће коју је очекивао. Ово остварење показа му вечну грешку у коју падају људи кад срећу замишљају као остварење жеља…“[70]

Повратак у Петровград Вронског уверава да су сва врата затворена за њега са Аном, али оно што га је још више онеспокојавало јесте нека нова Ана:

„Час је заљубљена у њега, час је хладна, раздражљива и несхватљива. Нешто ју је мучило, нешто јс скривала од њега; и као да није опажала увреде које су њему загорчавале живот, и које би за њу, са њеном тананошћу схватања, морале бити још теже.“[71]

Истовремено, растом Анине несреће због одвојености са сином, Вронски осећа и њено незадовољство њим и њиховим заједничким животом. Осећа да је понекад поред њега нека друга Ана, а не она с почетка:

„Вронски је ценио ту жељу која је постала једина сврха њеног живота – да му се не само допада, него и да му служи, али су га у исто време и мучиле љубавне мреже којима се она старала да га спутава. Што је више времена пролазило, што се чешће виђао спутан тим мрежама, све више је желео, не да изиђе из њих, већ да опроба да ли оне сметају његовој слободи. Кад не би било његове све јаче жеље да буде слободан, да нема домаћих сцена када год треба да иде у град на скупштину, на трке, Вронски би био потпуно задовољан својим животом.“[72]

Вронски први пут јасно изражава своје патње у разговору с Доли:

„Ја видим да је она срећна – понови он, а сумња у то да ли јс Ана срећна, још више порази Дарју Александровну. – Али може ли се то тако наставити? Да ли смо добро или рђаво поступили, то је друго питање; коцка је бачена – рече он прслазећи с руског на француски језик – и ми смо везани за цео живот. Ми смо спојени најсветијим за нас везама љубави. Ми имамо дете, и можемо имати још деце. Али закон, и сви услови нашсг положаја такви су да се појављују хиљаде компликација, које она, сада, одмарајући се душевно после свих мука и страдања, не види и неће да види. И то је разумљиво. Али ја не могу да не видим. Моја кћи, по закону, није моја, него Карењинова. Ја нећу ту варку! – рече он с енергичним покретом одрицања и мрачно-упитно погледа у Дарју Александровну.“[73]

И Ана је свесна законског оквира свог брака са Карењином, али за разлику од Вронског који жели тај положај да промени зарад њихове деце, Ана не жели децу:

„Како могу желети децу? Не говорим о мукама, ја их се не бојим. Али помисли, чија ће бити моја деца? Несрећна деца, која ће носити туђе име. Самим својим рођењем она се стављају у положај да се морају стидети своје матере, свога оца, свога рођења…“[74]

Оно што њу чини несрећном, вратило се повратком у Русију – син и немогућност да га види. Више од свега увредило је писмо грофице Ивановне, које је понизило више од свега раније, али и нагнало да се покрене онако како само мајка може – да пређе све границе и забране и види своје дете:

„Ана га жудно гледаше: видела је како је порастао променио се за ово време. Познала је и није познала његове голе сад тако велике ноге, које се извукоше испод покривача. Распознала је те мршаве образе, те ошишане кратке коврџице н потиљку у који га је тако често љубила. Дотицала се свега тога али није могла говорити; сузе су је гушиле“[75]

Ускраћивањем да види сина, Карењин поново добија положај набеђеног господина лажних моралних вредности какав је био док је покушавао да одржи брак по цену лажи. Зато Ана добија нову црту трагичности и то много болнију и суровију него што је био њен положај у друштву које ју је осуђивало због неморалног понашања. Ускраћивање да види сина заиста је чини трагичном хероином:

„Иако је малочас говорила да је он бољи од ње, за време брзог погледа који обухвати целу његову прилику са свима појединостима, њу обузе осећање одвратности и љутње према њему, и зависти због сина. Хитрим покретом спусти вео, и убрзавши кораке готово истрча из собе.

Није стигла да повади играчке које је с таквом љубављу и тугом избирала јуче у дућану, и тако их врати натраг кући.“[76]

Немогућност заједничког живота уз Вронског и Серјожу увелико је онеспокојавала Ану, па осим што пати за сином, лудачком посесивношћу гуши и Вронског. Свађе су све учесталије.

Ана мисли да је довољно што се жртвовала, па да је он заувек и безусловно воли, без њене толеранције и учествовања у будућем животу. Ипак, и сама је свесна свог стања:

„Моја љубав постаје све страснија и себичнија, а његова с све више и више гаси, ето зашто се ми разилазимо – настави она размишљање. – И томе се не може помоћи. За мене је све у њему једном, и ја тражим да се он сав више и више предаје мени. А он више и више жели да оде од мене…. Нисам ја љубоморна, ја сам незадовољна. Али… Кад бих могла да будем нешто друго осим љубавнице која страсно воли само његово миловање; али ја не могу и нећу да будем ништа друго. Том жељом изазивам ја у њему одвратност, а он у мени мржњу, и друкчије не може ни бити…“[77]

 

Тек онда кад се њихови зачуђени и плашљиви погледи сретоше, он поверoва, јер осети да су већ били једно.[78]

 

ЗАКЉУЧАК

Одрицањем породице и тежњом за остварењем личне среће, Ана се дефинитивно одриче не само породице с Вронским, већ и оне коју има с Карењином. Без те жртве, она престаје да буде оно што јесте.

„Испада да је жртва неопходан предуслов за остварење „срећне породице“…Та жртва је, рекло би се по Толстоју, битан елеменат женине природе у коме се садржи и смисао њеног постојања…Те верне жене – мајке и супруге по правилу се запуштају, постају све немарније према себи што су пожртвованије према породици. Оне се затварају у оквире породице и сва своја интересовања ограничавају на њене оквире. Оне се баве проблемима породице и васпитавањем деце. У том васпитавању Толстој види пут за проширену репродукцију срећних породица. Оне заправо целог свог живота остварују упутства и завете примљене и дате на венчању и садржане у речима и симболици обреда венчања.“[79]

„Ти бо из начала создал јеси мужескиј пол и женскиј – читао је свештеник одмах после промене прстења – и от Тебје сочетавајетсја мужу жена, в помошч и в воспријатије рода человјеча. Сам убо Господи Боже наш, пославиј истину на насљедије Твоје и објетованије Твоје, на раби Твоја отци нашја, в којемждо родје и родје, избранније Твоја: призри на раба Твојего Константина, и на рабу Твоју Јекатерину, и утверди обрученије их в вјерје и јединомислији, и истиње, и љубви…“[80]


[1] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 112.

[2] Сава Пенчић, „Руска књижевност 2“, Нолит, Београд, 1978. год, стр. 196.

[3]  Милосава Стојнић, „Ана Карењина Лава Толстоја“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1963. године, стр. 6.

[4] исто, стр. 6.

[5] Милосава Стојнић, „Ана Карењина Лава Толстоја“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1963. године, стр. 6.

[6] исто, стр. 7-8.

[7] Фјодор Михаилович Достојевски, „Пишчев дневник“, Рад, Београд, 1981, стр. 171.

[8] Милосава Стојнић, „Ана Карењина Лава Толстоја“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1963. године, стр. 63-64.

[9] исто, стр. 14.

[10] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 41.

[11] исто

[12] исто, стр. 50.

[13] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 102.

[14] исто, стр. 328.

[15] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 28.

[16]  исто, стр. 23.

[17]  Милосава Стојнић, „Ана Карењина Лава Толстоја“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1963. године, стр. 65.

[18]  Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 39.

[19] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 39.

[20]  исто, стр. 321.

[21] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 42.

[22]  исто, стр. 43.

[23]  Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005.год,  стр. 53.

[24]  исто, стр. 193.

[25]  исто, стр. 285.

[26]  исто, стр. 309.

[27]  исто, стр. 310.

[28] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005.год,  стр. 247.

[29]  Милосава Стојнић, „Ана Карењина Лава Толстоја“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1963. године, стр. 65.

[30] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 8.

[31]  исто, стр. 9.

[32]  исто, стр. 100.

[33] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 211.

[34] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 142.

[35]  исто, стр. 166.

[36] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005.год,  стр. 247.

[37] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 58.

[38]  исто, стр. 84.

[39]  исто, стр. 117.

[40] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 87.

[41]  исто, стр. 90.

[42]  исто, стр. 117.

[43]  Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005.год, стр. 120.

[44]  исто, стр. 121.

[45]  исто, стр. 122.

[46]  Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 51.

[47]  исто, стр, 95.

[48]  исто, стр. 88.

[49] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 89.

[50]  исто, стр. 163.

[51]  исто, стр. 164.

[52]  Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 123.

[53]  исто, стр. 142.

[54]  исто, стр. 142.

[55]  Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год,  стр. 142.

[56]  исто, стр. 142.

[57]  исто, стр. 150.

[58] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 234.

[59]  исто, стр. 225.

[60]  исто, стр. 227.

[61] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 228.

[62]  исто, стр. 151.

[63]  исто, стр. 151.

[64]  исто, стр. 151.

[65] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 78.

[66]  исто, стр. 88.

[67] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 159.

[68]  Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 1“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 290.

[69] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 29.

[70] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005. год, стр, 30.

[71]  исто, стр. 83.

[72]  исто, стр. 170.

[73]  исто, стр. 159.

[74] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 166.

[75]  исто, стр. 86.

[76]  исто, стр. 89.

[77]  исто, стр. 266-267.

[78] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 25.

[79]  Милосава Стојнић, „Ана Карењина Лава Толстоја“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1963. године, стр. 67.

[80] Лав Николајевич Толстој, „Ана Карењина 2“, Новости. А. Д, 2005. год, стр. 21.

 

Advertisements

One thought on “Ана Карењина, матурски рад Анђеле Лазаревић (лектура Маја)

  1. U potpunosti se slazem sa koleginicom!Deco,lepo je procitati sve ovde,ali uzmite knjigu i ako ce da vas ,,smara,,u nekim delovima,ali uvidecete mnoge stvari koje ce vam pomoci u zivotu.Prelepi citati,recenice,pasusi-prosto odusevicete se!:) (:

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s