“Корени“ Добрице Ћосића, матурски рад Дијане Стојковић (лектура Маја)

У В О Д

За село Дренову, надомак Трстеника, чуо је мало ко од оних даље од Морава, али село је ипак познато. Памтиће га и српска историја, и то не само по патријарху Српске православне цркве господину Герасиму, већ још и пре, по његовом сестрићу Добросаву, кога читалачка публика не само српског говорног подручја, познаје као писца Добрицу Ћосића. Овај писац из срца Србије, запојен водом Морава, заплетен у троречје српске кичме, својим књижевним опусом обележиће српску књижевност двадесетог века, а многе читаоце позвати на неми дијалог.

Романом Корени, тада млади и храбри писац, „отворио је срце Србије, загледао се у њега и није устукнуо.“ [1] И поглед му се зауставио на Аћиму Катићу, обреновићевском опозиционару и бунтовнику, стаменом и одлучном да укорени породичну лозу случајено преживелог Луке Дошљака, на Аћимовом обожаваном сину Вукашину, „школцу“ који ће ујести оца за срце лишавајући га себе и свог потомства с ћерком највећег противника, на Аћимовом другом сину, „јаловаку“ Ђорђу, који сања да у звецкању дуката чује плач наследника, макар био и туђе семе, на Аћимовој снахи, одлучној Симки, која би и ђаволу душу продала да осети највећи бол – благослов само женама дарован… Сви несрећни, и сви истом жељом мучени – трајати, бити, укоренити се, продужити се.

Добрица Ћосић овим романом понире у амбијент српског села на прекретници двају векова, деветнаестог и двадесетог, али одлике тог времена задржава само као декорацију једне људске, сељачке драме о укорењивању, али и расипању породице. Он првенствено говори о човеку, о слабим и јаким људима, о битним и мање битним животним околностима.

Ћосић је одбацио идиличност и фолклор. Његови ликови интензивно живе сопственим карактером, снагом, болећивошћу, немоћи. То и нису сељаци, већ људи што само живе на селу, корени једног широког лиснатог стабла које тек треба да се разграна.

Корени су моја велика жеља да наговестим велику сложеност и компликованост конституције оне категорије која се у литератури и социологији зове сељаштво, да покажем њену трагику и њен анахронизам у цивилизацији овог савременог потенцијала…Ја сам се замислио ко су и какви су ти који су нас родили. Чија је све то и каква је то крв у нашим жилама. И зашто смо се ми тако нагло и снажно одрекли идеала и визија очева и дедова, па сасвим друкчије замишљамо срећу и другчије се боримо за њу…Почео сам да размишљам о тој давној ужасној страсти за трајањем. Трајањем против свега. Чинило ми се да је код човека то што хоће нечим да се продужи после смрти, што хоће и може себе да надживи. На том сазнању написани су Корени…Отишао сам у 19. век да нађем корене нашим страстима, клонућима и немирима. Чепркам по старим гробљима која су још увек млада и незатрављена. И што боље видим те наше узнемирене старце, убедљивија ми је истина: овде се од живота исувише тражило. Наша је прошлост велика драма и ја сам један од оних који су покушали да један њен тамни делић изнесу на видело.“[2]

Ж И Л И Ц Е    К О Р Е Н А

Владавина Обреновића потресана је многим бунама, од којих је једна од најгласнијих била тимочка 1883. године. Међутим, реални предложак писцу за роман Корени послужила је побуна у драгачевском крају, једном од најборбенијих и најслободољубивијих крајева Србије, чији су прваци били и најтврђе упориште радикалског отпора обреновићевском апсолутизму ојачаном  подршком властољубивих напредњака и либерала.

У Горачићима, селу драгачевског краја, фебруара 1893. године је срески начелник покушао да поништи регуларне изборе и да преда општинску самоуправу либералима који су изгубили на изборима. Међутим, то му није пошло за руком, јер су се окупили сељаци из Горачића и суседних села наоружани секирама, вилама и тојагама не дозволивши непоштовање народне воље. Са овим „комешањем“ у Горачићима били су упознати највиши државни органи у Београду, који су, страхујући да се драгачевски отпор не претвори у нови пожар налик тимочкој буни,  послали уз жандарме и две чете регуларне војске да силом угуше побуну Горачанаца. Мада се зна да је велики број војника пуцао изнад глава сељака, страдало је седамнаест сељака, а неколикодесетина сељака било је рањено.

Буну је предводио отресит и напредан сељак Ранко Тајсић, који се напредним идејамам, самообразовањем и бављењем политиком, знатно издигао изнад сељака свог краја. Због тога што је био најактивнији радикал свог краја, зато што је обарао решења среских власти о смењивању општинских управа, зато што је писао жалбе и протестне ноте органима у Београду,  зато што је агитовао, подизао морал и јачао политичку свест, срески начелник га је одредио као најопанијег противника режима и одлучио да га смени с положаја председника општине. Сељаци су, пак, растерали жандарме и либерале, начелника и његове писаре затворили у једној од зграда, а решење о смењивању изабраних представника, које су ови написали, спалили. Прогон Тајсића власт     је наставила и после клеветама, оптужбама и другим средствима, и мада је борба била увелико неравноправна, овај сељачки радикалски трибун, добро се носио.

„Тематско језгро Корена чини побуна сељака против полицијских власти краља Милана Обреновића које су, кршећи уставна начела у поступку избора народних представника за општинску самоуправу, настојале да разним махинацијама, користећи репресалије, тортуру, затвор, па и злочин, доведу у органе општинске самоуправе либерале и напредњаке. Обреновићевски апсолутизам у Србији подржавали су само либерали и напредњаци, док су радикали били, као отворена опозиција, стална опасност и за режим и за династију. У широј тематској основи овог дела садржана је, у реалистичкој књижевности често обрађивана појава раслојавања српског села, што је у социологији настанка капитализма одређена врста законитости. Међутим, непосредна инспирација, нека врста мотивског извора, за фабуларно језгро романа – преровску буну, послужила је Ћосићу драгачевска буна против апсолутизма Обреновића…И горачићка буна и Ранко Тајсић, као и отпор обреновићевском апсолутизму у целини, тематска су инспирација Корена Добрице Ћосића.“[3]

Корени су формално компоновани као четири главе са прологом и епилогом као оквиром. Фабуларни факат у прологу је долазак старог Николе у дом преровског богаташа Аћима Катића, а у епилогу је његов одлазак. Од доласка до одласка Николиног протекло је нешто више од седам година у последњој деценији 19. века. Али, временски лук, који је утемељен у Коренима износи скоро читав век. Један његов крај чини Николино сећање на оца, кога су Турци, после пада првог устанка, набили на колац (1814. године), а други крај тзв. временског лука је Николин одлазак из Прерова (крај 19. века). [4]

Корени су само делимично слика живота србијанског села с краја 19. века, јер је то роман о 19. веку, о србијанском селу у току свих сто година деветнаестог века. У роману су веома видне три епохе, три менталитета, три типа људи – легенде, митови, збегови, сече, згаришта, буне, зулуми са људима набијеним на кочеве, са јатаганима и софрама где се броје одсечене турске главе, чине устаничку епоху, затим следи епоха слободне Србије кад се крвавим секирама заузимала земља, а јачи, вреднији и бескрупулознији имали више, и на крају је епоха новог духа „који угрожава архетипске матрице митског мишљења“ [5] па, можда, зато још и данас ти нови ветрови никако да победе митове српске ветрометине.

„Четири главе романа, као четири чина драме, уоквирене прологом и епилогом, дају роману симетричност формалне структуре са приметном метафорички значењском подлогом.“ [6]

„Компонован оригинално и интересантно, са прологом и епилогом Николиног летописа и четири главе, од којих свака траје по четрдесет осам сати, роман формално обухвата период од неких седам година, да би ванредно конструисаним подземним сондама спустио корење до почетка века. Већ је доста давно настао период од кад је време једна од главних ставки на рачуну модерног романа. И Ћосић има своју једначину. Кратак, кондензован тренутак и широка употреба ретроспекције одређене у почетку атмосфером тренутка, па касније слободне и објективне. Главног јунака нема, тачније – све су личности главне онда када су главне, и споредне, кад се од њих не тражи више. Свака глава је обавијена око једног крупног догађаја у породици Катић, прва – раскид оца са Вукашином, друга – Аћимова побуна, трећа – рођење наследника, четврта – помор. Све личности романа писац у свакој глави повуче за језик: мисли Аћим своју несаницу, пије Ђорђе муку своје јаловости, туђи се и присутни и одсутни Вукашин, бубња из подрума тамна хука Николиних шапутања…“ [7]

Основни мотив прве главе је Вукашинов покушај прекида са сеоском патријархалном традицијом и очевим политичким радикализмом:

„Њега овде неће сахранити. Никад… Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе? То је ова преровска земља што још стругуће по жилама, ово је последња  криза, последње искушење, завичај, гробови, успомене, оков је све то, с њиме се ништа не може постићи у животу. Неће да умре као председник паланачког суда!“[8]

Ђорђева сећања проширују тематски и временски план прве главе на период првог српског устанка када је живео први муж Аћимове мајке, Василије:

„Аћиму  је мати  више пута причала:  под овим  багремом,  Василије,  први  њен домаћин,  оштрио је ножеве. Био им је старешина, али је свим Преровцима који су полазили за њим он оштрио сечива за Турке.“[9] и када је после његове смрти, Ката позвала слугу у своју постељу:

„И његов деда, Лука, био је слуга. Газду му, Василија, убили Турци. Четрдесет прве вечери  Лука се пресели у његову постељу. Ђорђе је добро знао причу која још траје у Прерову у разговорима најстаријих. Када се Ката вратила с гробља, наредила је Луки: „Да обучеш чисте гаће и да дођеш у моју постељу. Од вечерас ћеш код мене да спаваш.“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином.“ [10]

Централни догађај и главни мотив друге главе Корена је преровска буна и масакр побуњених сељака, а стожерна личност Аћим Катић као идејни и духовни вођа побуњених сељака:

„…Да бранимо општину, браћо! Слободу да бранимо! Наша уставна права, ову кућу да  бранимо!“ Лупао је песницом о закатанчена врата и реза је звечала. „Боље, браћо, Турци да се врате!“ махао је штапом Аћим. Рекао је још: „До гроба ћу се борити с вама и за вас!“

Груди су му биле набрекле. Сам себи био је као брдо велики. А сељаци, сви су око њега били као мрави. Да је Аћим рекао ,,скочи на нож“, скочио би. За правду, и кад то Аћим каже.“ [11]

Други план ове главе чине они догађаји којима се даље развијају односи између Ђорђа и Симке, али се наставља и болно разочарење Аћима Вукашиновом „издајом“, али постоји и трећи временски план ове главе, који обухвата породичне легенде и догађаје из прве половине деветнаестога века, као и Николина сећања на тимочку буну и битку на Шуматовцу:

„…Ви нисте луди, ви сте слепци, овце. Што сте се збили у гомилу? Тако ће вас лако нанизати, све ће вас избушити, само једно ђуле, црно као шубара, да лупи, као онда у шуматовачки шанац… Ђуле, само једно треба вама, слепци, па да нађете заклон, да се заријете дубље него тај брест, црви и ватра појели му утробу, што се сви не збијете у брест, па да барут на вас не троше и потпале вас. Никаква штета није ни за вас ни за њега  кад је моја буна утрнула и кад Кривовирци и Тимочани побацаше пушке…“ [12]

Централни мотив треће главе романа је рођење мушког потомка катићке породице Адама Катића, чији је стварни отац Аћимов надничар и слуга Тола Дачић, а највише простора у структури треће главе имају садржаји који се тичу интимних брачних односа Ђорђа и Симке:

„Пукотине између њих немају два. По тим провалијама веје познат мирис жениног тела: у тами горе све запамћене и незапамћене ноћи, после неколико месеци први пут је трезан легао да спава. Трезан? Проверава се. Није и јесте друкчије него  прошле ноћи. Прелом боли, али само нека тај топли мирис њенога и његовога  што  дуже  траје.  Рукама  као  врежама  обви  жену,  не  зна  да  га  она  мрзи, ћутањем јој казује грехе, не сме да пита кад ће родити, руке плашљиво миле по њеном трбуху, њој гадне као гуштери, па се одмаче и припи уз  даску кревета. Може сад из кревета да га избаци. И из куће. Не би се опирао, нити би био увређен. На пољском путу лежи тако нека сломљена грана и газе је свачија кола и опанци.“ [13]

У четвртој глави Корена више мотива се сажима у једну мотивску жижу и тиме обезбеђују тематску целовитост ове главе. То су епидемија неке заразне болести која је хара Србијом, па прети и Катићима, затим покушај атентата на краља Милана, који је као грех приписан Аћиму Катићу, па је ухапшен по други пут, а на крају, после много одрицања, Катићи прихватају седмогодишњег Адама као једину могућност свог продужења:

„На кревету  поред  Адама,  који  спава,  седи  Ђорђе,  главу  наслонио  на  даску кревета и дрема. Аћим приђе. У сенци се види дечаково лице, омршавело и измучено. Дуго стоји, па прислони лице уз Адамов врат. Чује како мало срце куца. Удише мирис младе коже и плаче. Нису хтели да ме убију. Нико ме се више не плаши. Али ти ћеш да порастеш. Још једино тебе имам, иако ниси мој.  Ниси  моја крв, али презиме имаш моје. То је мало. То је много. Научићу те да их мрзиш.“ [14]

У епилогу је, као и у прологу, Николин монолог пред одлазак из Прерова у коме се јасно успоставља времнски лук од око сто година од страдања Николиног оца 1814. до његовог одласка из Аћимове куће крајем деветнаестога века:

„После неке буне, Турци ми ухватише оца и натакоше га на багремов колац. Одсекли млад багрем, није био дебљи од руке, кору му ољуштили и лепо га  зашиљили. Цео багремар морали су да посеку, јер је таквих, као што је мој отац, било доста…“ [15]

Оваква књижевна дела поседују богатство тема. Први тематски слој чини конкретна социјална структура српског села с краја 19. века, али оно што неки писци објашњавају конкретно, добри писци само назначе. Добрица Ћосић монолозима својих јунака упућује на присутно расдлојавање српског села на сеоске богаташе и сеоску сиротињу, надничаре и слуге ових првих:

„Све ово што ви уживате, мога је домаћина Василија. Његова рука начинила је ове дуваре што вас од ветруштине штите, и овај кров, да не киснете. Све њиве што вама и стоци хлеб рађају његове су крчевине. Шуме су све до Мораве биле. Он их је палио, па после чупао пањеве и себи  ломио крста и плећке. Секире су крв проливале кад се земља заузимала. Јаки и вредни више узеше. Слаби и лењи одоше овима у слуге.“ [16]

Други значајан тематски слој Корена представља политичка деспотија српске власти и њена бирократија:

„Ко не стече у буни и шпекулацији а нешто му се хоће, иде у чиновнике…А тада наступише и рђаве године за чиновнике.  Народ кука на њих и  странке дођоше. Народ јурну  у  странке. Сељаци нањушили мрс, јер од свих каса, државна је најдубља. дођеш ли на власт, дижи! Биће нешто и за сељачки свет. Брже од књажева, поче власт да се мења. Људи ни овамо, ни онамо. А негде се мора. Сад си горе, па си доле, данас јеси,  а сутра те нико не пита. Чиновништво наше ти Србијице окрену нову лозинку: Дај шта даш!“ [17]

Духовни преображај српског народа још један је тематски слој овог романа, али и тежња Вукашинова, виђење Николино, па можда и будућност Адамова:

„Идеје  су  за  културне  народе,  а  овде,  у  овој  сељачији,  оне  су  сувишне  и фаталне.  Овде  су  попови  једини  успешни,  а  можда  и  корисни  идеолози.  Овде  је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез, свеједно што  те срески капетан батина и псује ти мајку.  А  што  ви  радикали  галамите  о  демократији,  то  је  само  изговор  за  селачку анархију и јавашлук. Сит сам ја свега тога! Србији су потребни памет и знање, а  не странке! Србији треба да гледа Европу, а не турски тур! — Вукашин се загрцну и умуче.“ [18]

„Зеница ти једна увек на опрезу, а друга – занета“ рекао је Србији Оскар Давичо. Добрица Ћосић је показао те разроке Србијине очи, то чудно њено двојство кад једном капом покрива кукавицу и јункака, шићарџију и човека једне, свеједно какве, увек тврдоглаве и до краја ношене идеје, позера, прзницу, злопамтила и човека добре душе и белог хлеба заборава…“[19]

Живот ионако никада није био моја јабука[20]

Пролог и епилог Корена дати су гласом Аћимовог загонеттног слуге Николе, „првог рудара Србијице, старца с гороломничким гласом и житеља без гроба“, који улази у роман као ноћник, кријући се од Миланових жандарма због учешћа у некој буни. Тиме се јасно истиче најснажнија црта његове личности – ратник, хајдук, традиционалиста.

У српском менталитету је оговарање и стална сумња, па не чуди што сељаци свашта причају о њему:

„Још истог дана утврдише за мене који сам ноћу први прешао преко младог леда на Морави, давио се и спасао, да нисам из Прерова…Оплетоше  око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он људским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу.“ [21]

И сам потврђује Симкин први утисак да је он човек зле нарави, али брани себе уверењем да „људи мога корена ћутањем морају да се бране“. А каквог је кова, нико сем њега не зна. Оца му Турци набили на колац, мајка није ни јела, ни пила у жалости за мужем, а кад му гроба није могла наћи, вратила се да зури у рупу од очева коца:

„Зурила је у рупу без речи и суза. Дођем до ње, зовем је и молим да ми хлеба умеси, никога у  кући нисмо имали, а она ме не чује. Мислио сам да неће из ината, па сам је грудвама гађао и тукао је по глави. Ништа није помогло. Мене узе поп да му прасиће чувам. Научи ме и да пишем. Баш је добро што је то  учинио.  Кад  дорастох  да  се  на  коња попнем,  он  ми  исприча  да  ми  је  мати  од жалости за оцем полудела и изгубила се негде. Нико ми није рекао где јој је гроб, а ја се нисам ни распитивао… Двадесет  година  сам  рударио  по  нашим  планинама  и шумама…Узгред сам стизао да учествујем у смењивању књажева, ни бољих ни горих од оних пре и после њих…Тако сам ти ја био први рудар Србијице, али благо не нађох. Манух се луда посла и потражих друго занимање. Младост мину. Остадох сиромах. Од бруке се више никад у село не вратих. Моја рачуница овако је казивала: ломио сам се по бунама — војвода не постах, рударих за благом богат нисам. И наставих ти ја, Адаме, да газим по овој нашој каљогажи између три реке.“ [22]

Био је чиновник, али ратник је утисак који одаје читаво његово биће:

„ Иако су ме године прегазиле, ја ти кренух у Миланове ратове, јер се у војсци и без мотике  једе  хлеб. Тада ми заденуше две медаље. Рекоше, за јунаштво. А ја сада мислим да ли је то стварно  за јунаштво и све више толкујем да није. Кад неко има много крви, онда му пијавице стављају да одмале. Нашој жгољавој Србији пијавице нису требале. Књаз рече да треба, а ми јуриш на низаме и  Черкезе, па после и на Бугаре. Кад Тимочани дигоше буну, ја пожурих њима да књазу на подвољак пијавицу турим. Беше кратко, али жестоко. У тој буни нисам желео да постанем војвода.“ [23]

Буне су живо присутне у његовом сећању, па када се нађе усред хаоса Аћимовим позивањем изазваним, он грди и сељаке, и војнике, али највише Аћима:

„…И ви сте јадна војска и јадне старешине! Где вам је трубач да јуриш засвира? Гаће су вам пуне од ове гомиле јада под осушеним и распореним брестом. А ми смо у шанцу шуматовачком са  свих страна били опкољени, Турци су нас у теме зврцали, Черкези су арлаукали као да их деру, дозивали Алаха као што пијани дозивају курве што за другима јуре, трчали на нас скачући лако као млади курјаци, то је била војска…У мојој буни људи нису тако бежали, не окрећите им леђа, телци!  Што пушке нисте спремили? Чупајте плотове, удрите, удрите! Јауче: не бежите!… Да хоће бар деца да запамте вашу поуку. Ни она неће умети да иду на две ноге…Од страха ниси могао ни у снег да паднеш, галамџијо! Из ината се не диже буна. А шта би  ти, Аћиме, радио кад бих ја овом народу рекао због чега се мртваци црне по снегу?…“[24]

Навикнут на ратовање, а самим тим и убијање, Никола је постао и Аћимов крвник убиством Чакаранца и тиме још више збунио читаоце – носилац медаља или убица?

Можда он само показује многострукост људи с ових простора:

„По мом предсказању, Аћим неће дуго, и нек не брине, нашу тајну нећу одати. То што је између мене и њега остало, нико неће сазнати. Много је страшно и крваво било.“ [25]

Од самог доласка у Аћимову кућу, Симка заузима посебно место у његовој души:

„Није она крива. Она кућу држи, имањем управља, у трговини помаже. Она је домаћин, а не Аћим, који на странку и политику растура његову муку. Па ја сам се поносио њоме. У околини нема чувеније домаћице ни газдарице од ње“ [26]

Заљубљен је у Симку, иако отац може да јој буде:

„…Никола  годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове разговоре и љубавне грчеве без тепања и пољубаца. Тада јој он шапуће речи које човек његова доба жени не говори, тепа стидно,  очински и љубавнички, и бира израз, како то само настрано ћутљив човек уме.“ [27]

Сведок је и Ђорђевог беса:

„Кад је почео да је туче, Никола је скочио, усправио се, главом притискао греду, претио Ђорђу да ће га заклати, њега, силника и незахвалника што га је удес наградио добрим каквим само цареве награђује, а мрак је тутњао у кацама, јечао и хуктао у црним гомилама:

— Не плачи, несанко моја. Сутра, на празник, биће ти очи као ољуштене шљиве. Што плачеш кад си лепа, и млада. Ја ћу да тугујем за тебе. Своје ћу очи подметнути под његове песнице. Нека их бије, злотвор. Несанко, гурни ми главу у недра. Кад дете плаче, свеједно му је чије је наручје и чија су недра…“ [28]

Боље познавао Симку од оних с којима је хлеб делила:

„Била је за све. Гледна као ретко која у Србијици. У младој шуми све су букве лепе, али увек има једна на коју птице слећу. Није била смерна ни богобојажљива као оне на иконама манастирским, нити је личила на оне што се за цареве удају. Била је хајдук.  Умела  је  да  подвикне  као  четовођа  и   мазно  да  се  улукави  као  калуђер побегунац. Знала је криво да измери, смела да закине надницу.  Хтела је својски да помогне кад си у муци.“ [29]

Он једини Адаму може да ода тајну:

„И ти, Симкина освето, као и теле, нећеш знати ни ко ти је отац ни ко ти је деда. Ти, несрећо мала, да знаш: они што ће да те цупкају на коленима и да ти тепају највише ће те мрзети. Кад бих ја био Бог, ово бих ти још ноћас усадио у главу, па да се не умиљаваш око њих, не трчиш им у наручја и не милујеш образима њихове браде. Твоја мати јауче и крвари ноћас,  а  ти  ћеш,  можда,  бити  несрећа,  неправда  и  мржња  на  земљи.  Сунце ће  те огрејати  само да би Катићима наследник био…Теби ће и отац и браћа бити слуге. Не жали их, теби је суђено да будеш Катић.“ [30]

У причи о коренима, једино из његовог корена не знамо поуздано каква ће и да ли ће лоза нићи. Живот га није мазио, искуство га често тера да у летопис запише речи којих се обични људи стиде и себи да изговоре, а будућност изазива на одавање тајни. Не остављајући сопствене потомке, као да је Адама Симки за љубав одредио да га, откривањем тајне постанка, спомиње и тиме га продужава пред људима и Богом, коме се обраћа:

„ Нити сам ти сина на крст разапео, нити сам ти манастире рушио, нити  сам  стоци  изворе мутио. Може бити само да ми  на бради завидиш. Човек није ни мрав ни птица. Човек хоће бар онолико колико си бубама дао: да се множи толико да никад не може да угине. А Србијица је ливада коју река плави кад год зацвета. Ми се више семењем не множимо. Из корења неког ничемо. А земљу силе нису још тако дубоко заорале, ни нас сасвим ишчупале. Да бисмо живели, ми се жилама  калемимо. Ја не стигох ни то. Суђаје пресудише да не оставим ни име, ни унуке да ме жале.“ [31]

А мој отац био је воденичар и слуга[32]

„Коренима“ доминира лик Аћима Катића, од чијег првог грлатог плача беше јасно да он неће живети обичан живот. Његов морал чини се најсветијим, све док се не укаже танана нит прошлости и открије амбицију и жељу за ојачавањем корена. Старе породичне приче се не записују. Оне опстају док их препричавају они који желе да их памте. Уколико се таква прича жели заборавити, младим нараштајима неће имати ко да је с поносом прича, али се може лако десити да она непланирано проникне. Над Аћимом се стално надвија сенка Василија:

„Мој Василије за земљу није жалио главу. На десној  сиси имао је рану дужу од судланице. То је био муж. Зобницу си могао да обесиш о чукаљ на његовом лакту. А ви сте сви слаботиња, гладнице и творови што туђе глођете. Поскапали би од глади  да  вас удес није насадио у његову кућу. Никад нисам видела децу и народ да толико једу као ви. Кад  год седнете за софру, хоћу да се прекрстите за покој његове душе…Толико пута ја нисам вечерао због њеног прекора, растужен помисли Аћим.“[33]

Читавог живота он носи терет неприпадности тој породици:

„„Кад су бежали од Турака, отац и мајка  оставили  су  га  у  врбаку  поред  Мораве.  Жена  која  га  је  нашла  по  расту  је закључила да има четири године. У рупу из које су ишчупали врбу набацали су лишће, мајка га увила у сукњу, да га земља не жуљи, И ставила на гомилицу лишћа. Ватру коју су му наложили угасила је киша. Плакао је од зиме. Да није плакао, не би га ни нашла жена која му је дала име Лука. Тог дана био је Свети Лука, а  доцније, кад је стигао стоку да чува и оре, Преровци су његовом имену додали — Дошљак. То му је презиме остало до смрти. И мене су све до војске звали Аћим Дошљак. Мати се љутила и дала је капетану десет талира и ужирену свињу да ме у војни списак запишу — Катић. Све док нисам постао ово што јесам, мене су сељаци звали ’Дошљак’.“ [34]

Себе је сматрао уљезом, осећао се вечито нижим и безвреднијим, па се снажно упирао да избрише ту клицу срама, коју је рођењем понео:

„Сетио  се  разговора  између  његове  мајке  и  њене  сестре… Шапутале су, а. он се правио да спава и чуо сваку реч. „Видим, твој Лука увек исти.“ — „Исти. Дође у постељу само  кад му наредим. Као што га у воденици видиш, такав је и у постељи. .И оно ради као да ујам узима.“ — „Побогу, сестро, како га тршиш?“ — „Трпим га јер је крвопилан радник. Мени су деца све и свја, а он, нека га, нек ради. Све ће то њима да остане.“ — „Не бих га ја ради тога трпела па да му челенка на глави сија.“ — „Ништа му не фали. Мушко је, и слуша. Кад смо сами, он ме још увек зове газдарица. А мужа треба имати или јунака или слугу.“ [35]

Вечито свестан да не припада ту, он креће у своју борбу крвнички грабећи сваку животну прилику да докаже да заслужује право на презиме:

„Да би разагнао тугу на те дане јесени, Аћим поново припали цигару и настави да путује  између  храстова  и  букава,  испод  звезда  и  облака,  од  механе  до  механе,  за богатством које ће сам стећи и њиме синове хранити, да мајка ућути с прекорима и непомиње домаћина Василија, да он не буде Аћим Дошљак, син слуге и воденичара Луке Дошљака, да буде први газда у селу, па Ђорђе очеВину да наследи, а Вукашин науке и школе да му сврши и велики човек постане. Цела Србија да га зна по памети и знању. Па је у јагодинској механи на коначишту  срео  Адама Богосављевића, сељака што је читао новине и књиге више од учитеља и лепше о њима говорио од старих калуђера. Два дана су остали у разговору и постали пријатељи. Идуће јесени он није гонио свиње по  шумама  ка  дунаву  и  Пешти.  Почео  је  новине  и  књиге  да  чита,  држи  говоре сељацима, грди чиновнике, псује министре, виче и тражи правду и слободу за сељаке. Преровци су га бирали за кмета, па после и за посланика. Грмео је у Скупштини и цела га сељачка Србија чула. Њега, сина Луке Дошљака, воденичара и слуге.“ [36]

И буну подиже да би кушао моћ свог имена и ауторитета:

„ Хоће ли се овог јутра Преровци скупити око њега, као што су се некад  у  заранке скупљали  око Василија под  овим багремом?  “ [37]

Аћим себе не осећа Лукиним, него Василијевим сином:

„ — Он мени није род. Ништа ми није — каже Аћим, а завиди Василију што су га луди  слушали  и  што  је  могао  да  шамара  оне  који  му  се  не  покоравају,  одједном растужен овим тренутком кад треба њему најкрупније да се догоди.“ [38]

Током буне, док долази војска и одвија се животна драма, Аћим самољубиво мисли о себи:

„Људи ће памтити његова дела и речи његове преносити с колена на колено. Име Аћима Катића живеће док је Прерова и сељачког народа. Неће одступити, па нека и пук војске иде. Ни пред којом  силом неће одступити. Још данас увидеће Тошић да битку с њим није добио, иако му је сина отео. Нек цела Србија зна. Помињаће га и поштовати више и од Адама Богосављевића. У очима му се, испод накострешених, кратких обрва, цело село збило у гомилу око шупљег бреста за који су Турци некада скеле везивали, јер тада је брест био на обали Мораве, па касније коње, а још касније, Василије је Лазара обесио о тај исти брест, а његов син под Милошем Обреновићем церовим младарима тукао је Преровце по крстима и туру, и сада, то село око шупљег бреста пред општином сложно слуша њега, Аћима, спремно да и у смрт пође за њим. двадесет година за њега народ гласа, на зборовима виче „живео“, на раменима га носи чаршијом. У инат господи и Обреновићима, држао је он говоре у Скупштини, да су и бечке новине писале, дрхтала је влада од његовог штапа, и краљу Милану је у брк скресао све што мисли, али осећа, сав  ишанчан  тугом,  да  никад  није  имао  овакав  дан.  Па  и  да  погине  данас,  нека погинем, синови и народе! смрт би била лепа, толико лепа да би морали и у историју да је запишу и слику у њој да му одштампају. Слику… он, у селачком оделу, крупан човек с  ракљастом брадом, а штап му виси преко руке. На зубуну, види се сребрн ланац од сата. Не треба нико да чита име испод слике. Чим виде, одмах ће га познати…“ [39]

И тај Аћим, син воденичара Луке, целог живота се борио да избрише одредницу Дошљак, да се укорени и својим унуцима надене своје име. Све што ради, за чим жуди, о чему сања уградио је у тај један циљ – лоза с његовим именом:

„Симка ће ми изродити унуке, ја ћу их чувати, презиме им неће бити Катић, моји унуци презиваће се Аћимовић, читаћу новине и спокојно чекати смрт… А мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак…?“ [40]

Желео је да свој комплекс надоканди врлинама синова. Надимком оца украдену светлу будућност хтео је да потре сопственом важношћу и Вукашиновом будућношћу:

,,Вукашине, сада ти је време да постанеш радикал. Ја знам да си то већ постао, јер си мој син. Хоћу да будеш гласнији и чувенији од оца. Хоћу да будеш први.”[41]

У Вукашина, кога је више волео од самог рођења, јер је од почетка био налик њему, уложио је све – и наду, и нерођене синове због којих је тукао жену, која није могла више да рађа, и будућност унука. Међутим, од тренутка када је Вукашин на студијама скинуо сељачко одело, Аћим зна, али неће да призна, да његова нада опстаје пламичцима. Коначан и болни разлаз са вољним сином доживљава на Бадње вече када га се, због женидбе ћерком његовог политичког противника, одриче.

Аћим најтеже подноси подсмевање, подсећа га на подсмевање Аћиму Дошљаку, а Вукашинова женидба управо то је резултовала:

„Ти се, газда-Аћиме, удаде у либерале“, добацио је један са шеширом…“ [42]

Вукашин га је поразио и у Скупштини, јер му се због њега сви смејали:

„Од стида што је сада поменуо тестамент и што иза те речи стоји Вукашин, који га је  више и друкчије него Ђорђе осрамотио, онда, шест година после њиховог растанка, кад га је видео у Скупштини како седи у клупи за владине посланике. Стајао је на вратима, гледао у жагор и кашаљ, а  неко је викнуо:„Аћиме, ено ти сина! Ти си стари скупштинар, седи с њим да га поучиш реду.“ — „Све велике бунџије покорну децу рађају“, добацио је други и подигао штап, а на Аћима се сјурили  смех  и  галама… и он је изишао на говорницу, не зато што је министар тврдио да ће лутрија помоћи сељаку, изишао је да говори „против“ због Вукашина, што је владин посланик, изишао је да говори тако да син од стида изађе напоље. Викао је, претио и лупао песницом, од галаме  се  ништа  није  чуло,  и  он  се  једва  вратио  у  своју  клупу.  Нешто  касније председник је дао реч Вукашину, таваница је подрхтавала од смеха. Он је скочио и изишао,  ветар му је збацио шубару и дуго је ваљао по калдрми… То је био његов последњи говор и  последњи одлазак у Скупштину. И како је сад могао да спомене тестамент и наслеђе? Како је могао да помисли на Вукашина?“ [43]

Обојица синова су га разочарала – Вукашин га је издао, а Ђорђе је неплодан, иако је Аћимов други опсесивни страх очување лозе. Чак је и снаху бирао да његовом сину испуни кућу децом онако како његова жена није могла:

„Он је њу нашао и изабрао. Баш онакву какву је и желео снаху да има: крупну, бокату, да може деду као зечиће да рађа. Није му сметало што је из сиротињске куће, и што јој је отац бунарџија и  надничар, јер видео је још код манастира да је по свему  друкчија од његове Живане, танке, мале и савијене као махуна пасуља у сушној години. Знао је да се Симка неће прекинути и  осушити после другог детета.“ [44]

Сан о унуку и продужењу лозе постаје му опсесија. Сања унука доживљавајући га као замену за Вукашина, као неког кога ће да научи да испуни његов сан, онако како с Вукашином није успео:

„Ти си Аћимов  унук? Седи, момче. И, кажеш, ти си унук Аћима Катића? Познавао сам добро твог покојног деду. А ко у Србији није њега познавао? Беше уман човек и глава радикалска. Прави  радикал, адамовац, а  не  ови  данашњи, разблажени, смрдљиви. Момче, ово више нису радикали. Ово су јадикали!…“ [45]

Кад је сазнао да је Симка трудна, он за разлику од Ђорђа не подлеже само сумњи. Он верује да је семе туђе:

„Чије је, змијо? Чије семце, чији расад побадаш у моју градину? А нема ни месец дана како јој је говорио: „Теби у мојој кући нема живота. Још си млада, спасавај се. Даћу ти пара колико затражиш. да моја кућа не оде у амбис.“ Трудна после толико година. Сама му је рекла: „Живу ме нећете избацити из куће. Да знаш: ја ћу да родим!“ [46]

И он, као Ђорђе, умишља да сви знају да није њихово, али осећа да је Ђорђу сада његова подршка потребнија него икада раније. међутим, иако речи подршке излазе из њега, Аћим унука никада није прихватио као свог:

„Аћиму  није било жао што га није миловао, што му у крилу није спавао, јер он није његова крв и његов унук. Слушајући како се лавеж у Прерову удаљава, мислио је о томе туђем детету којим га је Бог казнио и није се љутио што Ђорђе у страху зна само да каже да је невин.“ [47]

Обилази кришом Вукашиноу кућу не би ли видео праве своје унуке, којих се одрекао, а онда после схватања да је и Лукино преживљавање, па и Катин позив, а самим тим и његово рођење, пука случајност, и после Пашићеве издаје обелодањене у новинама, Аћим у Адаму види утеху. Тај изданак туђег семена, коме се Аћим окреће хватајући се за сламку, можда свестан да ни он, као ни Адам нису прави наследници оног што су рођењем добили. Од те тескобе он не може да се одлободи до краја живота. Шта год да ради не успева да побегне од комплекса који сам ствара. Можда баш због таквог његовог става, сви догађаји у породици Катић бивају уклети.

 Е В Р О П С К А   С Р Б И Ј А

Вукашин је највећа нада и узданица Аћимова. Он је син првенац. Отац није жалио пара за школовање паметног првенца. И као што највећи верници постају најприврженији заговорници супротних мисли, тако је и Вукашин изневерио наде Аћимове. Као дечак, она је слепо слушао и испуњавао очеве захтеве. Отац му је изгледао као најмоћнији човек на свету. Аћимова љубав је исто, као и све што је радио у животу, била дубока и наредбодавна, захтевна. Од ране младости натоварена су на Вукашинова плећа идеали – своји и очеви. Да би се растеретио, одбацио је очеве идеале. Зато долази до коначног и болног раскида међу њима:

„Добро. Ако ме се одричеш, онда сам ти дужан ово објашњење: нећу ни у какве странке да  улазим. Ја свој живот и своје способности нећу да сатрем у радикалском политикантству. Чекај, слушај ме прво. Баш то у вези са народним интересима хоћу да ти  кажем.  Ништа  народ  нема  од  тих   ваших  странака  и  ваше  сељачке  слободе. Уосталом, после одласка Турака народ није тражио слободу. Он је тражио само хлеб. А Ви, радикали, обманули сте га да је устав — хлеб… Народ, слобода, устав, све су то само изговори да се дође на власт. Зар је мало у Србији оних који су свршили неке школе, па су пропали у нашој, вашој политичкој хајдучији? Ко је од тога имао користи? — застаде.“ [48]

И баш као Аћим, и он тешко доживљава разлаз:

„Јесу ли вредна та његова нова европска начела — да ли су начела? — једног великог Аћимовог разочарања? Да ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац отет  брату  донети  више  радости  и  среће?  Могу  ли  идеје,  успех,  каријера,  салони,друштво конзула, министара и дворских дама да надокнаде губитак оца, брата и снаје, завичаја? Хоће  ли му тај нови живот за који се спрема бити важнији од братовљеве мржње и очевог презрења? Хоће ли му Олгина лепота више значити од верности оцу и сопственој младости? Неће се само отац стидети што се жени Тошићевом ћерком. Као студент борио се против њега, министра. Шта ће рећи моји бивши другови? Бивши?… Отац не спава и брине како да спасе свој  политички углед који му је син нарушио. Чему цео тај мали пакао који је он створио?… Одлази из  Прерова, вређа брата, унесрећује оца, дели имање да купи кућу и не буде под Тошићевим кровом. Жели да започне нов живот, хоће Србију да уводи у Европу. Хоће ли му то бити срећа? Зар је истина да је последњи пут у очевој кући? Није могуће, није истина… “ [49]

Иако је одлучан да заборави пређашњи живот, чини се да није искрен према себи:

„ Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим  његовим жилицама као крв. И он одједном, сав опијен нечим што се не одређује у свести, нечим што је ван ње, изгубљен и расут у трајању дужем од памћења, дуго остаде тако“ [50]

Вукашин се опрашта и од завичаја с једним новим сазнањем:

„Под снегом,  гуре се камени  житељи Прерова, равнајући  своју  висину  према величини њива и ливада што их оставише својим наследницима, и сви одреда јадно су безначајни,  па  Вукашин   помисли:  ипак,  неће  ме  поред  ових  сахранити.  У  овој крчевини смирио се негде и мој деда. Лука  Дошљак. У Београду, на гробљу, и ја ћу бити дошљак.“ [51]

До раскида оца и сина је довела сличност карактера и разлика у животним циљевима. Вукашин је од оца наследио карактер. Био је упорна, самоуверена и снажна личност, а уз то млад и образован. У Паризу је формирао прогресивне идеје и схватио суштину слободе и демократије. По повратку у Србију Вукашин више није био син кога отац у гуњу и опанцима шаље у свет да се образује. Ишчупао се са кореном из пређешњег живота и схватања. Отац и син се растају и дубоко пате због тог разлаза сверсни да само они један другог у потпуности могу да разумеју, а ипак толико слично горди да не погазе једном дату реч.

Професор Андра Гавриловић подсећа га на нешто што је, чини е, овај европски „школац“ сметнуо с ума:

„— Хоћу да кажем да је тај неписмени воденичар Лука Дошљак, тај бели човек што је век на  Морави одживео, имао своја морална начела и држао их се до конца живота.  Никаквим  казнама  и  глобама  власти  нису  могле  да  га  нагнају  перчин  да одсече.  А  то  је  нешто,  млади  господине   докторе!  —  махну  руком  са  упереним кажипрстом. — Таквим чином ти и твоји вршњаци, што се из европских кафана ругате прецима и традицији, не можете да се похвалите.“ [52]

И поред разлаза с оцем и ранијим идеалима, Вукашин не може да се ослободи прошлости:

„ Како да се ослободи сећања и целе те прошлости? Кроз јутарњу маглу види камени кров чесме с крстом, потонуле цркве, гробнице, чује шестогласно певање воде, звонко отицање из шесточесмених уста, најежи се, све је  хладније, дрхти, у другој кући од чесме кукају жене, и ја сам убица. Јесам, јер ми је Аћим отац, у џепу ми је писмо да га пусте. Једно смо ја и он. Бесмислено је сво то бежање и тргање. И моје и његово. Зар ја не могу да будем ништа друго до оно што сам по рођењу? Хајдучки син. То сам ја. Ледено хучи чесма. На другом крају Паланке три петла исто певају. Осећа писмо у џепу. Жели, а не може да га исцепа. Зна од рођења, хајдучки је и јатачки син.“ [53]

 

 Г Р А Н А   К О Ј А   С Е    С У Ш И

Док су Аћим и Вукашин окосница интелектуално – политичких дешавања, Ђорђе је представник малих људи. Он је несрећник, љут на себе и све око себе. Најпре на оца:

Све ћу да ти кажем. Памтиш ли колико си пута пред туђинима рекао да ми је нарав толико зла као да су ме Турци правили и кињио покојну матер? Колико пута си ми ручак прекинуо: ‘Жгољавко, не мели ваздан, овце те чекају!… Баксузе мичи ми се с очију’… ‘Мутавко, губи се у обор!’…  Јеси ли заборавио? Сударио се с разрогаченим Аћимовим очима. Ја нисам заборавио. Оженио си ме, а ниси ме ни питао да ли ја хоћу. Оженио си ме Симком да би ти Милунка била ближа. Себе си  женио, а матер је још била жива… Радио сам више од сваког мученика на земљи. Моју муку трошио си на Вукашина и политику. Трпео сам и ћутао. А  ти  си  галамио  по зборовима и  читао новине. Има право Вукашин. Лепо ти је твој школован син рекао шта је твоја странка и твоја политика. Хајдучија, галама, подваљивање глупим сељацима. Јесте.“ [54]

Док Аћим буни народ и свађа се с војском, Ђорђе пијанчи:

„Дише брзо у бесу и мржњи према Аћиму што је лудом главом упропастио  село, кућу, себе, све. Да ли је ово та велика несрећа њихове куће коју је он још од Бадњег дана стално предосећао? Може ли још нешто црње и горе да га снађе? Могу и на робију да га отерају. Он се никада није бунио против власти. Зашто да он плаћа очеве грехе? “ [55]

Слично размишља кад је с оцем ухапшен други пут:

„Гледа оца. Он никада није  био радикал. Њему је свеједно који краљ влада Србијом. Дрско гледа рашчупану и нараслу очеву главу. Исплатио сам ти имање и тестамент. Више ти ништа не дугујем. И мајци сам млеко исплатио, каже у себи, а мисли да је рекао гласно. Не би ни смео да каже“ [56]

Најстрашније сећање на оца је та зверска мирноћа какву види ту у затвору и онда када је мокрим конопцем тукао мајку:

„Није то био женски плач и кукњава какве је до тог дана чуо. Тако је могла да цвили само  нека  зверчица  што  је  тек  дошла  на  свет.  Јурнуо  је  у  кућу  и  приковао  се  уз довратак: мајка је гола стајала уза зид, танка, сува, а Аћим је, ћутећи, тукао мокрим конопцем. Ни он ни она нису видели њега на вратима. Ђорђе је вриснуо, али се његов глас није чуо. Притиснуо је очи длановима, да не гледа њене шиљате кукове, и прућио се на камени степеник уз праг. Желео је да умре од стида што му је мати  толико мршава и ружна, и само је то осећао, и као да је није жалио у тим тренуцима док се, као усправљена и ољуштена змија, грчила уз чађав зид поред разапете телеће коже, искрзане на крајевима, са стиснутим песницама налик на телеће папке. Не зна колико је то мучење трајало, али се јасно сећа да је опуштен конопац промилео преко његове главе и да гаје отац крупним, тешким кораком прескочио, не примећујући га, нем. Тад се  он  суљнуо  низа  степенице  и  до  угла  куће  четвороношке,  брзо  вукао  уза  зид, разбијајући колена о ситну калдрму, док му се у очима грчила издужена и истањена мати. Онда се усправио и јурнуо у сењак, попео се на стог и поред самог  стожера укопао се у  сено преко главе и,  дрхтећи, без  суза и  сна дочекао  јутро  гадљиво  се стидећи мајке, јер је тада први пут видео голу жену. Неколико дана касније чуо је кад се мајка, с рукама обешеним преко плота, жалила Толиној мајци да је Аћим туче што више не може децу да му рађа.“ [57]

Оца се плаши и као одрастао човек, а мржњу према њему потпиривао несвесно и Аћим претераном приврженошћу Вукашину, па Вукашин и Ђорђе постају слика српске браће – о једну сису висили, а посвађани за цео живот због поделе очевине:

 „ Тражиће имање. Свађа је само изговор. Бездушник. Одавно си ти појео свој део. Ја  сам  ово  зарадио. Ништа  ти не дам!“ [58]

Док је стицао, препродавао, грабио…звецкали су му дукати као дечја цика, али сада када старост куца на врата, чује другачији звук:

„Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми? дрхтаво шапће у бркове, немоћан пред њима танким, лаким,  запаљеним.  Гледа  их:  некада,  на  путу  До  ове  механе,  радовао  се  њиховој тежини. Слатко су му грејали недра. Ситне и топле детиње песнице. Лаки и  меки детињи прсти. Очи што све виде. Отегнуте песме на месечини кад је пут раван а шуме из даљине силазе у поља.“ [59]

Ђорђев страх да не остане без дуката, страх од сиромаштва и нагон за стицањем, замењује други страх – страх од старости када младост сем богатства није донела ништа трајно и стрепња да ће он доживети судбину Василија:

„Све ће опустети и ојаловити. Туђинци ће брзо пождерати снагу његових њива, винограда  и  ливада…“ [60]

Однос Ђорђев према женама одређен је стрининим сексуалним злостављањем у раној младости, али и Катиним позивањем слуге у кревет после Василијеве погибије. Због њих све су жене курве, а постеља с путеном Симком више је мрачна, него брачна:

„Пун кревет меса. Женског, киселог меса! Жена… стрина  Вишња, све су исте. Сигурно се спрема да ми смрси конце… Као моја баба. Мијата ће довући у  кревет. Голошијана. Гуслара.  Јарџију.  И  Лука  је  био  воденичар.  Милунка  је  наговара  да  га   отрују. Потплатиће  хајдука  да  га  из   заседе  убије.  Удесиће  с   Николом.  Ножем  ће  ме искасапити.“ [61]

Оптерећен првим насилничким сексуалним искуством из ране младости, Ђорђе не уме да приђе Симки, својој жени, иако га је својом путеношћу и женственошћу мамила. Зато је понижава и мучи и себе и њу. Туче је, истерује из куће, а сам бежи међу олош, љубоморан на жену, на оца, брата, комшију, на читав свет:

„Злотвори моји, једна чекате кад ће Тола смрзнутог да ме стовари пред кућу, а ја  никоме не требам, ни вама!“ [62]

Због његове јаловости и импотенције највише страда Симка:

„Ти си моја несрећа! Ти си ме сатрла и живог сахранила… Ја сам мртав човек,ја нисам човек, ја сам камен, ја сам угашен угарак… Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа!.. — Све ћу Вукашину да дам, све! Теби у инат. Нека господа проћердају моју муку. Вукашин ће  појести моје имање. Појешће ме. И гроб. И он… Због тебе! — ударао је песницом по глави, леђима, свуда, све немилосрдније, јер спази да јој је при светлости жара из пећи лице лепо, и зато што се не брани, занемела у запрепашћењу од његових првих удараца, туче је и јауче зато што је први пут туче, што је много воли, и жели да је убије, јер је лепа, да је не види после овога, после…“ [63]

Ђорђеви немири претварају се у кошмар током ког он у пијанству и бунилу доноси ђаволске одлуке – истерује Симку, у Београду грешно живи с млађом уверен да је Симка крива што ће му се лоза осушити, хоће Толиног Алексу да усвоји, па чак и Симку да нагони да му с Толом дарује пород:

„Туђе дете да ми  роди? Лажног сина да имам? Толино дете да зовем

„сине“, моје презиме да носи, кућу, имање, све да му дам… Па кад остари и изнемогне, Толина крв да му се свети, да га злоставља, мучи. И удељује хлеб и дуван. Чашу ракије. А село, а народ? Може ли икоме погледати у очи?… Кад прође сокаком, сељаци му се смеју иза леђа и говоре да му је жена с Толом Дачићем… Ја сам сасвим излудео. Јесте. Сасвим пропао, изгубљен и сатрвен. Луд сам! рекао је гласно и јаукнуо.“ [64]209

После страха од сиромаштва, сумње у оца, жену и надничара да се радују његовој несрећи, сазнање о Симкиној трудноћи доноси му нову сумњу и нови страх:

„Сумњао је у све мушкарце у Прерову. Јесам, боже, јесам, ђаво ми по души играо. Све знам шта  сам згрешио. Полазио је за њом кад би надничарима понела ручак, скривао се по врзинама и кукурузима, мотрио шта ради и с ким разговара, сачекивао је при повратку кући. Одлазећи у Паланку, рекао би јој да ће преноћити, а враћао се у сутон. Остављао коња у ливади и лоповски се шуњао до сењака и читаву ноћ прежао док се не умори. Никаквих намера није имао за случај да се обистини његова слутња. Желео је само да му Симка потврди. Ништа више…“ [65]

У Ђорђу нема Аћимове снаге и упорности, ни Вукашинове одлучности. Не случајно писац му супротставља Толу, бујног, снажног слугу, промућурног и виспреног сељака, који је предодређен да Катићима настави лозу. И када му жена роди дете, свестан да је туђе, он самог себе проклиње што воли то дете иако није његово. Ту сумњу покушава да разреши пред Симкину смрт уверен да она неће напустити овај свет с лажи на уснама:

„Пред смрт се истина говори. Он ће још више волети Адама. И њу. Биће ти лакше пред Богом. Опростиће ти грехе. Иди поштена, приближава се кревету.

— Кажи ми сад, пред Бога ћеш, цркву ћу да ти подигнем, чији је?“ [66]

Адама прихвата као свог сина иако је уверен да је туђе семе, тек у затвору, свестан ограничености људске и упућености његове и Адамове једног на другог:

„Само још једанпут да те видим. Нећу те више никад  ноћу откривати. Нећу ти више куповати мања одела. Нећу више никад погану реч да помислим. Нећу…“ [67]

Ипак, више је него трагично сазнање о томе шта је све спреман да узради несрећан мушки ум раудиран сумњом да докаже сопствену јаловост:

„Било је смешно гледати дечачића у капуту с кратким рукавима који су му руке чинили још дужим. Јадно је изгледао у тесним и кратким панталонама, у којима није могао да хода и које би се цепале чим би потрчао.

А ти си се, сироти мој, увек радовао новом оделу. Надао си се да ће ово сад купљено бити таман твојој снази и расту који ти је Бог одредио.

Плакао си и мучио се да угураш ногу у дубоке црне ципеле.

А ја сам… „Како не можеш да обујеш? Мајстор ми је рекао да су за дете од шест година, а ти  још ниси напунио шест. Наказо божја.“ Узимао сам ти ногу и ломио је гурајући је у ципелу. „Колика обућа теби треба, а? Бос ћеш и по снегу да идеш. Свет се чуди твојим ножурдама. Обувај, мораш, паре сам дао!“ Ђорђе се клати над постељом а на зиду поред кревета његова сенка је бокал с две ручице.  Између њих Адам брзо и сипљиво дише, као да ће да заплаче.

„Не могу, тата. Не могу, богами. Мале су, видиш?“ плакао је.

„Мораш.“

„Молим те, немој ништа да ми купиш… Никад немој, тата.“ [68]

 

П О Е З И Ј А   М А Т Е Р И Н С Т В А

Симка представља пример српске жене и слика је њеног живота у патријархалној породици. Жене су биле невидљиве све док су ћутке радиле и рађале децу. немоћ свог мужа она доживљава као личну неспособност. Годинама трпи његово врећање, батине, малтретирање и физичко и психичко:

„А њена помрачена свест може само да се чуди, и бол од удараца тоне на сâмо дно тог чуђења. Свеједно јој у шта се заривају и од чега одскачу његове ситне песнице. И тек после, кад се уплашио, уморио или постидео, одједном је умукао и престао да је туче, па се пијано сручио на кревет, а она, као освешћена изненадним муком и миром, поче да разумева смисао његових удараца, грдњи, псовки и  нечега одавно и од себе скривеног. Стид јој се разгоре у глави и на лицу. Прошлост, погубљена и заборављена у пословима, Виси сада сва пред њом, похабана и у ритама, као сиротињско одело. Никада до овог тренутка није помислила да јој је живот јадан и пуст. Како јој одједном сада ништа не значи што је газдарица у кући у којој пола. села. надничи и служи.“

После тих првих батина Симка признаје себи да Ђорђе није онакав како се заваравала – мали, кржљав…Хтела да у буде верна добра жена, аако је она зрела и сочна и он је не заслужује, он је њена казна:

„ Никад јој није био тако гадан и ружан као ове ноћи. Како то раније није видела и осетила? И како је могла да се уда за њега и да живи с њим?…И можеш сада да спаваш, тако си ружан и мали, као гиџа. Хрчеш… Мајка и Бог казнили ме тобом. Зашто си ме тукао?“ [69]

Као да после тог отрежњења јасно види свој живот:

„Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи и руке изгорела сам на огњишту. А  сан ми траје само између других и последњих петлова.   Свиње   ти          храним,   стоку         надгледам,   помажем   у   трговини,   копам   с надничарима, свађам се са слугама, криво мерим… Изелице! За вас Катиће сам радила и чувала. У шта су истекле моје младе године? Ти си ми снагу просуо ни у шта, ти што хрчеш, што спаваш, уморан си, заболеле те песнице од моје главе. Нисам ни  годину дана проживела као жена, ни као Анђа Толина што ни хлеба у кући нема, ни као она нисам  проживела,  и  она  је  срећнија  од  мене.  Целог  века,  ти,  псино,  скиташ  по вашарима, чаршијама,  по белом свету дане и ноћи остављаш. Сигурно си трпео за мојом снагом и мислио на мене. Док сам се ја у овом гробу по ваздугу ноћ превртала као црв на жеравици, ти си се ваљао по туђим постељама. За дукате, и ти, тако ситан и грдан, могао си с лепотицама да спаваш. А ја те чекам… По десетак вечери забадава сам облачила чисту кошуљу, а тебе нема. За тебе се спремала, а ти дођеш па заудараш на механчине, оборе и коње. А да си бар тада могао жељу да ми одмалиш. Узимала сам те у  наручје и пела на себе, као што се дете пење на коња. А ти ме, јаду, штипаш, уједаш као мало куче, само ме наљутиш и оставиш. Од таквих као што си ти не би ни на ђубрету клијало! Па ме сада бијеш  и мучиш, Турчине. А у шта ће мени да прође ноћ! Спаваш и хрчеш, хрчеш….“ [70]

Ипак, одлуку да „украде“ пород онако како би свака урадила да би остала у гостинској кући, доноси тек пошто је истерана и вратила се браћи, чије жене као да су једва дочекале ње пад:

„Требало је да се врати браћи па да увиди да је и њих изгубила оног дана кад је велика  газдарица  постала.  А  док  је  била у  својој  кући,  браћа и  снахе  су  јој  често долазили  и  увек  нешто   тражили.  Тек  кад  је  премлаћена  морала  да  се  врати  у сиротињу, одакле је, веровала је све дотад, заувек освојила богатство, увидела је да се и њој и браћи крв променила. „Код нас, ако се не грбачи,  не може да се једе. Ено ти будака“, још истог дана рекао јој је брат. Хтела је да врисне, заплакала Је  и пошла у поље. Целог дана ни залогаја није појела, а ноћ је провела наднесена над бунаром.“ [71]

Истовремено, она сања пород:, али не због останка у Ђорђевој кући, већ себе ради:

„…Топла пара пељала јој лице. Бућнула је руком у воду да проба њену топлоту, а таласићи  и  шљапат  длана  по  води  подсетили  су  је  на  купање  детета.  Корито  се смањило, и она, у облачићу паре, на својим рукама виде дете, голо и дебељушкасто, с белим  жиром  међу  ножицама   пресавијеним  у  коленима,  маше  ручицама,  миче усташцима као да јој нешто прича, и она га љуби  по црној косици што је прекрила чело, љуби га по грудима, стомачићу и табанима, љуби га свуда,  своје дете, сина!…“ [72]129.

На крају тешком муком, јер је васпитана да се мужева реч поштује после завета Богу и да је муж један и у добру, и у злу, Симка одлучује да се пода Толи не би ли некако занела и мужев немир смирила макар и туђим дететом, али уз велику тежину на души:

„Како би она с другим? Нема тога ко би њу смео да ухвати за руку, а камоли нешто друго… Ножем би му, секиром би га! Зар њу туђ човек да погани, па после да се хвали да је и код ње, Симке Ђорђа Катића, био? Није се тај родио.“ [73]

Док се порађа, чује Толину свирку у јабучару и мисли да је то он подсећа на ону ноћ када је први и последњи пут имала мушкарца о коме је сањала док јој се мали и кржљави Ђорђе мигољио у наручју:

„Застрепела је тек кад је он дуже постајао, ослоњен на њу брзим дисањем, па је шчепао за обе мишице и привукао на груди да малакше у његовој снази. Отимала се, бојала се што  је јачи, све топлије дисање је сипило  као  сув  песак  и  шкрипало на вратницама уским ветру, желела је да виче, а није могла…“ [74]

Бог јој је дао материнство, а Тола јој подарио сина коме она последњим дахом мора да осигура будућност. Већ грешна пред Богом, она одлучује да све грехе понесе са собом:

„ — Твој је. Кунем се! — шапну она последњом снагом.“ [75]


С Е Љ А Ч К А   С Р Б И Ј А

До Ћосићевих дела књижевност је била испуњена ликовима обесправљених сељака и промућурних газда, бескрупулозних зеленаша, патријархалне задруге и сл. Ћосић креће савременијим путем. Он понире у амбијент српског села на прекретници двају векова, деветнаестог и двадесетог, али одлике тог времена задржава само као декорацију једне људске, сељачке драме о укорењивању, али и расипању породице. Он првенствено говори о човеку, о слабим и јаким људима, о битним и мање битним животним околностима. Ћосић је одбацио идиличност и фолклор. Његови ликови интензивно живе сопственим карактером, снагом, болећивошћу, немоћи. То и нису сељаци, већ људи што само живе на селу, корени једног широког лиснатог стабла које тек треба да се разграна. Стварајући лик Толе Дачића, Ћосић је дао слику правог српског сељака, без сентименталности и улепшавања, истинито и животно. Он је послушан слуга и надничар:

„Зна  да  од  грознице после  порођаја  жене  умиру.  Ако  она  умре, умреће му и близанци. Обојица су  мушки, курјачићи, никад их не може прежалити. Ђорђева завист урекла му је жену и призвала смрт његовој кући. Данас му није платио наднице, без хлеба, божићњара и дрва га оставио. Помрзнуће се деца. Ови мали ће скапати. И запретио му Ђорђе, да му више никад у кућу не уђе. Код кога ће радити? Чиме  ће  децу  исхранити  до  пролећа?  Мора  да  га  моли.  Бог  је  њега,  Толу,  зато измислио да би неко по овој земљи ишао  на коленима и погнуте главе. Где ће он с Ђорђем Катићем да се парничи око правде? Хлеб му треба…“ [76]88,89.

свестан да је слуга и да му деца зависе од газде, с Ђорђем се упркос својој снази, свађа само мислима:

„Теби, Ђорђе Катићу, ја нисам родио слугу. Ниси морао то да ми кажеш. Неће они бити твоје слуге. Јок. Свет је широк. Србија ће бити мала мојим синовима. Попи неколико крупних гутљаја ракије и врати се до корита. Пази како намигује овај десни! Тај ће бити нека велика лола.  Томе, мајци, неће се ниједна отети. Миражџику неку дебелу он ће да здипи. А овом левом, Ђорђе, левом не може нико ништа. Ни ти, ни Бог. Поделило се на два, а погледај какав је! Три дана је стар, а главоња, какву враТину има. Види га, Ђорђе, какав је рутавко. Тај ће бити већи газда од тебе. За трице ће да те кули…“ [77]

Тола  је слуга који зна кадда моли, а кад а да галами. Зна и кад дође „његових пет минута“:

„Хоћу да ме молиш.“ Нећу. Газдарица је па хоће за све да се моли. Петог сина још није  видео. Уозбиљи се. Био се зарекао да ће ноћас попити онолико чаша вина колико звезда може да изброји. Зашто седим овде? Баш крај ове јабуке. Могао је он још у ливади, кад су пластили сено. А  није хтео. Опет се насмеја. Мукло и кратко. Парче меса му откинула са плећке, а он није у инат. Зато што га је гонила као Турчин. Дан пре тога претила је да ће му забранити да јој плот прескаче, називала га лоповом, нерадником, гладницом, а његову децу напужама што јој краду јаја. Зато није хтео онда у ливади, кад су пластили сено. Да видиш шта је мушко. Имаш да се вучеш на трбуху као змија па да заслужиш то што ти треба.“ [78]

Чини се, на крају, да је победа његова:

„…од посла није могао да види петог. Мућак личи на Ђорђа! Како може да личи на Ђорђа? Милунка лаже. Мора даје на мене. Тебе сам, пети, у газдалук посадио. Нема шта, примио си се одмах.

Принесе  свиралу  устима  и  танку  је  протну  кроз  таму  и  грање  ка  звездама, певајући о сувој земљи под јабуком у мраку, и шта ће све бити од његовог, петог сина. Пева себи и сада задовољан што баш одмах није пристао кад гаје она на пласту гурала коленима у слабину, те је доживео да она,  газдарица, њега надничара моли, јер је и тада уживао што се Симка баш на њега намерила, а овамо га мрзи, знао је да лаже, па јаче дуну у свиралу, да она чује песму, сада из јабучара, и да га се сети.  Пева  петом сину што ће газда бити. Први газда, а надничарев син. Син Толе Дачића. Презиме је капа. Ништа. Сам ће душом да осети ко му је отац. Ваљда неће бити бездушник..“ [79]

З А К Љ У Ч А К 

„Ако један народ нема велике књиге о себи,

то је доказ да нема ни шта да памти“

Човек, ситан и занемарљив у огромном пространству времена, небитан је, иако својим трпљењем доказује постојање. Срби, већ својим именом и непоколебивом свести о опстанку, као да су рођени не да би живели, већ се злопате да би постојали. Од оног дана када им Вид предвоји време на оно пре и после Косова, страдање им постаде аманет, сеобе обичај, а неслога и међусобно сатирање правило:

„Наша су гробља млада. Тек у овом  последњем човечјем конопцу почињемо земљи да враћамо дуг и кости остављамо њивама чија смо зрна зобали. Ово мало земљице око Морава једва се напуни  народом, па се брзо  искрене и  распе  преко Саве. И опет  ноћу са планина силазе људи и вода. У липовој кори доносе децу. Пси лају по  њиховом трагу. И од глади постадоше курјаци. У тим протицањима крв нам се искварила. И наружила се земља од погашених огњишта. Две зоре никад на истом биваку. Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви луди зли. Ту, као што ти казах, на ово мало земљице око Морава, привремено се живело. И јатагани се брзо иступе. Кост човечја тврђа је од старе кленовине. И, да знаш, кратко се живело. Што ја дочеках осамдесету, и још понеки, душа се носи, то нам не служи достојанству и части. Сви су наши вратови напред повијени. И тањи су од  траве. Око ових наших лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке. А кад се тако кратко и на вересију живело, онда држ’ на клепање сечива!  Чим  ти  киша  огњиште  гаси,  онда  се  вече  не  памти,  нити  мисли  на  јутро будуће…“[80]

У роману Корени нема победника. Сви су прегажени – „мисли Аћим своју муку, пије Ђорђе муку своје јаловости, туђи се и присутни и одсутни Вукашин“ [81], путена и сочна Симка „краде“ семе за своју утробу…Ипак, нису побеђени. Јесу  изгубљени, али и горди, немоћни, али поносни. Нада им је једини спас. Добијају је у новом животу изникалом из плодне моравске земље, запојеном водом српске куцавице, умивеном богатством и моћи једног, а снагом и жилавошћу другог оца. Поневши име првог човека, Адам је заиста први – први син, унук, братанац, нада, боља будућност…

Овим романом започиње генеза опуса који ће дати пресек најбурнијег периода српске историје. Догађаји у овом роману само су експозиција догађаја који ће бити окосница романа „Време смрти“, а затим и „Времена зла“, „Деоба“, па на крају и „Времена власти“. Све ове романе повезује разгранато стабло кржљавог корена, односно ликови Катића и њихових животних сапутника и сапатника. И, наравно, писац, који је инспирацију налазио у свему и свакоме, али најпре у завичају:

„Завичај ме је награђивао и следбеништвом и противништвом, и частима и бојкотом. Завичај ми је дао разлоге да волим народ коме припадам, засновао ми наду у добру будућност српског народа, зажегао ми сумње у његову будућност бољу од садашњице. Ја сам данас неспокојан човек, а спокојан писац. Истина ми је била изнад свега…“[82]

Л Е К Т И Р А  

Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска  –  Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд., 1970. година

 Л И Т Е Р А Т У Р А 

1. Борислав Михајловић, „Књижевни разговори“, Српска књижевна задруга, Београд, 1971. година;

2.  Вукашин Станисављевић, „Корени Добрице Ћосића“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982. године;

3. Зборник радова „Писац и историја“, Народна библиотека „Јефимија“ – Српска књижевна задруга, Трстеник – Београд, 2005. године;

4. Радован Поповић, „Време писца“, Службени гласник, Београд, 2009. године.

 

[1] Борислав Михајловић, „Књижевни разговори“, Српска књижевна задруга, Београд, 1971, стр. 189.

[2] Вукашин Станисављевић, „Корени Добрице Ћосића“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982. године, стр. 11.

[3] Вукашин Станисављевић, „Корени Добрице Ћосића“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982. године, стр. 14

[4] исто, стр. 30.

[5] исто,стр.  32.

[6] Вукашин Станисављевић, „Корени Добрице Ћосића“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1982. године, стр. 33.

[7] Борислав Михајловић, „Књижевни разговори“, Српска књижевна задруга, Београд, 1971, стр. 193.

[8] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 63-64.

[9] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 124.

[10] исто, стр. 51.

[11] исто, стр. 140.

[12] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 157.

[13] исто, стр. 222.

[14] исто, стр. 312.

[15]  Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 315.

[16] исто, 233.

[17] исто, 317.

[18] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 73.

[19] Борислав Михајловић, „Књижевни разговори“, Српска књижевна задруга, Београд, 1971, стр. 192.

[20] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 29.

[21] исто, стр. 30.

[22] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 315.

[23] исто, стр. 317.

[24] исто, стр. 157.

[25] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 319.

[26] исто, 49.

[27] исто, стр. 79.

[28] исто, стр. 78.

[29] исто, стр. 314.

[30] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 244.

[31] исто, стр. 313.

[32] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 55.

[33] исто, стр. 233.

[34] исто, стр. 142.

[35] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 143.

[36] исто, стр. 234.

[37] исто, стр. 125.

[38] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 126.

[39] исто, стр. 153.

[40] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 55.

[41] исто, стр. 53.

[42] исто, стр. 173.

[43] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 275.

[44] исто, стр. 56.

[45] исто, стр. 239.

[46] исто, стр. 213.

[47] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 262.

[48] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 72.

[49] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 86.

[50] исто, стр. 65.

[51] исто, стр. 97.

[52] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 179.

[53] исто, стр. 181.

[54] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 117.

[55] исто, стр. 167.

[56] исто, стр. 271.

[57] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 272.

[58] исто, стр. 73.

[59] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 41.

[60] исто, стр. 104.

[61] исто, стр. 119.

[62] исто, стр. 42.

[63]  Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 77.

[64] исто, стр. 209.

[65] исто, стр. 225.

[66] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 301.

[67] исто, стр. 273.

[68] исто, стр. 297.

[69]Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 80.

[70] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 80.

[71] исто, стр. 185.

[72] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 129.

[73] исто, стр. 130.

[74] исто, стр. 254.

[75] исто, стр. 301.

[76] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 88.

[77] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 90.

[78] исто, стр. 253.

[79] исто, стр. 254.

[80] Добрица Ћосић, „Корени“, Матица српска-Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1970, стр. 32.

[81] Борислав Михајловић, „Књижевни разговори“, Српска књижевна задруга, Београд, 1971, стр. 193.

[82] Зборник радова „Писац и историја“, Народна библиотека „Јефимија“-Српска књижевна задруга, Трстеник-Београд, 2005. године, стр. 13.

One thought on ““Корени“ Добрице Ћосића, матурски рад Дијане Стојковић (лектура Маја)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s