Српски савремени бајкописци за децу, семинарски из дечје књижевности Маријане Марковић (лектура Маја)

У В О Д

Живот се живи из дана у дан, свакодневно.

 Стварност је постала свакоднева.

Али и то што свакодневно видимо као стварност,

 има своја наличја, своја скривена лица.

Бајке су лепо наличје стварности.“

Миодраг Павловић

 

Друштво, чији просечни становници заузимају незавидно прво место највећих заљубљеника у телевизијске програме, а неписменост далеко превазилази просек развијених земаља, јасно је да је друштво с проблемима. Иако је Сајам књига најпосећенија манифестација културе, већина становника Србије читање сматра тешком менталном активношћу и не упражњава је, ако то није доколичарска литература, која има одговор на све од тога како постати богат за десет дана до тога како смршати за тридесет минута. Ипак, у другој половини 20. века три најчитаније књиге у српским библиотекама биле су Толкинов „Господар прстенова“, Егзиперијев „Мали принц“ и „Алиса у земљи чуда“ Луис Керол, што на најбољиу начин показује где је капацитет за одбрану културних вредности. Иако су деца опседнута имагинарним светом видео игрица, читалачке навике генерација које долазе, показују да бајка неће престати да траје и да се рађа, јер, она није супститут већ легитимни облик света детињства. Сан човеков о доброти и љубави, понекад је кроз историју бивао затамњен, али никада угашен. А бајка је управо то. Тај сан. Та светлост… Последњи шанац обране од насиља и мрака… Пропламсај наде да доброта, упркос свему, не престаје да се рађа.

 „Ткање бајке је налик паучини, и постоји правило да када у њу уђемо, прихватамо све необичности као логичне и могуће. Чуђења нема; у чудо се верује. Богатство симбола које бајка пружа свет је за себе и заиста нема већег уживања за децу и  одрасле од њиховог читања… Насупрот ономе што се збива у многим модерним причама за децу, у бајкама су зло и врлина свуда присутни. Зло није лишено извесних привлачности, али зла особа увек губи. Због овог поистовећивања, дете замишља да са јунаком пати у његовим искушењима и страдањима, и с њим тријумфује кад врлина победи…“ [1]

Дечјим светом влада јасна поларизација на добро и зло, баш као што је то случај и у бајкама. Деца нису способна да схвате особину људи да су понекад добри, а понекад лоши. „Двосмислености морају сачекати док се на основу позитивних идентификација не успостави сразмерно чврста личност. Тада дете поседује основу за разумевање да постоје велике разлике између људи и да се човек стога мора определити ко жели да буде. Ова основна одлука, на којој ће се градити целокупни потоњи развој личности, олакшана је поларизацијом бајки.“ [2] Читајући бајку дете не сумња у сопствену доброту, већ себи поставља питање о томе чију би улогу рађе преузело – главног јунака или његових помагача, тј. у зависности од пола бира да буде принц – спасилац или принцеза, која чека спас.

 „Уметничка бајка није најзаступљенији жанр у српској књижевности, али постоји више писаца који је пишу него што смо тога свесни. Раштркана по часописима, старим и недовољно проученим новим издањима, ова остварења не падају довољно у очи а многи аутори су неправедно запостављени и заборављени. Циљ Антологије јесте да ублажи ове чињенице и да пружи један свеобухватнији поглед на домаће стваралаштво ове врсте.“ [3]

 

САВРЕМЕНИ СРПСКИ БАЈКОПИСЦИ

ЗА ДЕЦУ

„Кажу да бајка долази из сна, или да потиче са истог места са којег се сан јавља. Али сви који смо у сну били, знамо, сан није слободан, у сну се не догађа све што желимо. Зато је бајка ту, да испомогне сан, да га допуни и доврши. Оно што се у сну прекида, наставља се у бајци, у причи. Има много људи, па и деце, који мало сањају, или не памте своје снове, или у сну немају маште; ништа им занимљиво не пада на памет... У сну, излазимо у неки простор где би требало да се појави нешто чудесно, необично, неочекивано, нешто што нам је некад неко причао. Али то остаје негде испод или изнад сна, привири нека блистава капа или чудотворна рука, појури нас нека утвара, и то је све. Шта се стварно догодило с нама, испиричаће нам неко ко то зна, с неке друге стране, из неког другог памћења, испричаће нам онај ко зна бајке. А таквих нема много. Иако се бајке зову народне, и у народима се причају, они који заиста умеју да донесу бајку, малобројни су.“ (Миодраг Павловић)

 Гордана Малетић, састављач Антологије српске уметничке бајке, уочавајући разноликост бајковитог ткања савремених српских писаца, у своју ризницу је уврстила двадесетак бајкописаца краја прошлог и почетка овог века, али истиче имена само неколицине: Стевана Раичковића, Гроздане Олујић, Ранка Павловића, Тиодора Росића и Љиљане Праизовић.

 „Упркос заједничком извору и надахнућу, уметничке бајке заступљене у овој Антологији показују разноликост. Што смо ближи садашњем, времену, то је одмицање од класичног обрасца уочљивије. Траже се нове теме и мотиви, што у бајци није сасвим једноставно, али се показује као итекако могуће…“ [4]

„Стеван Раичковић написао је збирку „Мале бајке“ које су то више по чаролији коју песник осећа у природи и оном свакодневном него што су то заиста. Збирка садржи и легенде и приче са фантастичним мотивима које се најчешће завршавају повратком у реалност. “ [5]

Стеван Раичковић није писао о борби добра и зла, у његовим причама нема тријадне структуре, ни победе, нема помагача и превазилажења препрека као у бајци. Његове приче блиске су сну, али кад се читалац из тог сна пробуди, без обзира на сву његову чудесност и бајковитост, брзо се враћа у стварност, нема забринутости за главног јунака, нити усхићења због његове победе.

Из прича Стевана Раичковића се излази запитан, затечен, насмејан…Његове бајке о зрну песка, о пужу голаћу и пужу с кућицом, о скитници и мравима, о рибици и птици…обогатиће нас сазнањем да се стварност и другачије може сагледати. Раичковићеве приче, од којих је Гордана Малетић у Антологију уврстила само „Бајку о цветовима и дуги“, јесу лепршаве, духовите, ведре, али оне нису онако чудесне и фантастичне као праве бајке. Оне нагоне читаоца да машта, али не и да се опредељује између добра и зла, па из њеног света излази без оног усхићења које изазива бајка победом добра и љубави и то не само мржње и зависти, већ и саме смрти.

Његове мале бајке више наликују фантастичној причи него правој бајци, па Гордана Малетић о његовим бајкама говори као таквим само условно, баш као што је и сам писац био свестан какве приче ствара:

„Паралелно са овим светом у коме се крећем заједно са другима, траје у мени још један свет, невидљив, који – како време одмиче – све мање подлеже законима по којима живимо. У том скривеном свету је нашло места и оно што се никада, ни у каквом облику није догодило, сем у мојој машти…Из тог света су настале ове бајке, а назвао сам их малим баш због тога што ми се чини да су се њихови садржаји тек малчице померили, па исклизнули, из овог реалног живота који сви познајемо.“ [6]

„Гроздана Олујић прославила је српску бајку широм света. Једна је од ретких аутора који су највећи део стваралаштва посветили управо бајци. Схвативши озбиљност  и деликатност жанра, књижевница га систематски проучава деценијама. Њене нове књиге појављују се у паузама од по неколико година, колико сматра да је довољно да би се на њима радило пажљиво и предано. Стога су и резултати оваквог приступа одлични.“ [7]

Гроздана Олујић ствара оригиналну уметничку бајку саткану од преузетих мотива из народног предања, али са шаром од актуелних проблема. У њеним бајкама претвара се девојка у звезду у „Златопрстој“, звезда у девојчицу у бајци „Дечак који је слушао тишину“, а шкољка у бисер у „Седефној ружи“. Љубављу и патњом ови јунаци су то заслужили, јер им се свет кроз љубав, у једном тренутку отворио у свој својој разноликости и лепоти у коме и цвет, и мрав, и човек, као звездани прах свемиром лутају, мењајући облик, али не и суштину.

Њено бајковито ткање просијава исконском чежњом да мења свет и то љубављу баш као у „Стакларевој љубави“,  лепотом као у „Седефној ружи“ или налажењем смисла живота као у „Црвеној жаби“, бајкама којима је Гордана Малетић обогатила своју Антологију.

Бајке Гроздане Олујић показују да и савремени родитељи треба да послушају Ајнштајнов савет некој амбициозној мајци да њен син треба да чита бајке, јер се његов парадоксални савет показао тачним – наука тек сада открива истине које је бајка одавно знала, наговештавајући преко летећег ћилима проналазак летелица, стварање људског бића од једне његове издвојене ћелије, чињеницу да биљке памте, да вода памти, а чежња је предуслов успеха:

„Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу најскупље продавнице града блистало зрно бисера. Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари блешти чежња.“ [8]

 Читати бајке Гроздане Олујић значи трагати за надом и пронаћи је – у самилости, у праштању, у светлости којим сјаји човек који се бори с тамом. Свет њених бајки нуди непоколебиву веру првокласних бајки – уверење да светлост увек надјачава таму, љубав мржњу, а бајка смрт.

„И Ранко Павловић с највећом озбиљношћу приступа овој књижевној врсти. Његове најлепше бајке налазе се у књизи „Моћ дивље оскоруше“. Познавање традиције, потпуно савладан књижевни занат, лепота нарације и звучност избрушеног језика дају овим творевинама високу уметничку вредност.“ [9]

Обести савремене деце и њихових родитеља Павловић супротставља доброту сиромашног дечака желећи да у похлепнима разбуди племенитост, у љутима срећу, у себичнима пожртвовање. Доброта и незлобивост осветљавају белеге онима, који желе да открију пут среће, јер као што је Будиша инстинктивно осећао у „Причи о Будишиној срећи“, „срећу могу купити само они чије је срце испуњено добротом и љубављу“[10]

И бајка „Чаробно оцило“ доноси деци сазнање да је зло тешко препознати и да се некад крије иза маске коју не бисмо очекивали. Зато писац нуди упозорење да је зло тешко препознати, али се, ипак, може честитошћу, пожртвовањем и храброшћу победити:

„ – Не плачи, храбри дечаче – осоколи га велика птица људским гласом. – Судбина те баш мени послала. Твоје  срце, а не твоја снага, вратиће чаробно оцило твоме селу.“ [11]

„Помози другоме у невољи!“ узвикује Павловић из свог бајковитог света.

„Тиодор Росић у својим причама ишао је оним путем којим бајка не иде. Он је спојио легендарно и историјско да би добио треће, наизглед неспојиво, бајку. Па ипак, то му је пошло за руком захваљујући одличном познавању народне традиције и напред реченог. језички беспрекорне, занимљиве нарације, необично сугестивне и сликовите, ове приче су право задовољство за нашег читаоца.“ [12]

Тиодор Росић, подарио је нашој књижевности неколико особених књига, међу којима се издвајају бајке у „Долини јоргована“ и „Приче старог чаробњака“за које и сам писац каже да су писане у ово време гашења моралних вредности како би заборављене вредности засјале пуним сјајем у свету који нема моралних дилема. Вера, нада, љубав, храброст и правда дају снагу његовим јунацима показујући да је једина победа она која се извојује у служби добра. А својим јунацима дајући имена старорашких великаша и владара, као да претварајући легенду у бајку, Тиодор Росић хоће младим генерацијама да докаже  да истински јунаци нису Хари Потер и Хермиона, већ незаборавно часни племићи Старе Србије.

„Како хује борови у горама мога родног старорашког краја, како су вечери тајновите, како су небеса прозирна, потоци бистри, песма јасна, траве и липе мирисне, како су људи добри!… Причу сам завио у легенду, дао јој завичајни мирис, оживео стару српску госпоштину, призвао у помоћ српске краљеве и владаре, племиће и народ – много штошта легендама додао, измислио у њима, прилагодио их бајци“ [13]

Ванредни дар Тиодора Росића препознали су и они који додељују награде доделивши му овогодишњу Међународну награду „Ана Франк“, која се додељује за изузетно књижевно стваралаштво за децу и младе.

У Антологији српских уметничких бајки Гордане Малетић значајно место дато је и стваралаштву прерано преминуле Љиљане Праизовић, коју је у свом раду је стремила фантастици и оставила незапажену књигу „Кнежевић и Северни ветар“.„Као ретко који наш писац, успела је да продре дубоко у суштину бајке. Самосвојна, свесна мудрости овог жанра, изградила је специфичну, елиптичну реченицу. Аутентичност њеног необичног језика и стила чине ове бајке јединственим.“ [14]

„Милица, опет, не виде зоре лепше од његових очију ни свитања светлија од његовог лика, и улучи прилику, те му рече како су  небески путеви људима видљиви, али како их човек, свезан са земљом на којој је, никада неће сагледати нити карту њихову сачинити као што то могу птице. Још му рече како му ваља наћи Белогрлог сокола, птицу која још једина уме са људима да разговара, те да ће му овај помоћи.

Светолик јој тада сплете прстен и каза како ће јој га само он скинути, а она му поверова и тако је момак отправи у чекање а он се упути за птицом белогрлом и за картом небеских путева…“ [15]

Чини се да је Љиљана Праизовић својим храбрим корачањем кроз свет бајки заслужила истакнуто место у зборнику најбољих српских бајки нашег времена. Њен измаштани свет искри светлошћу најинтригантнијих уметничких бајки света:

„Ова је тамница црња од свију јер овде ниси везан ланцима и гвожђем, него својом душом и својим црним мислима. Видим да си сада шовек као што си био, помози ми и изнеси ме одавде, јер ја не могу ходати.“

Светолик упита: Како ћу те носити када ништа не видим? Дао сам ти своје очи“, а овај каза:

„Ја ћу ти говорити како ћеш ићи, а за своје очи не брини…

…„Казао сам да ћу доћи кад год ти затребам, а то ти опет каже,. Живи на земљи како ти је и дато, и буди срећан јер је то све што од тебе тражим.“ [16]

 З А К Љ У Ч А К

 

„Ако свет не дође к себи, малишани ће само у бајкама отварати светлосна врата… Спознавати радост и лепоту. Од ткива маште, ткива сна, бајка гради свој свет, на први поглед случајан, измишљен, иреалан, заправо саздан на истинама првога реда. Јер, шта је ако не истина првога реда порука бајке да љубав надилази сва зла, па чак и саму смрт, пружајући малом читаоцу наду да се и из најмрачније шуме може изаћи, победити зло у себи и ван себе, отворити светлосна врата која свако од нас носи у себи, помажући другима помоћи себи, ући у склад са собом и светом око себе. Зато бајка као Шехерезадина битка за живот не престаје да траје, рађајући се увек изнова са сваким новим писцем и дететом од праисторије до данас.

Гроздана Олујић

 

Посао састављача Антологија није нимало лак и једноставан, јер осим бирања најквалитетнијих дела, подразумева и дуго истраживање тј. прелиставање много страница у потрази за раштрканом грађом. Посао Гордане Малетић, састављача Антологије српских уметничких бајки, био је врло компликован с обзиром на несређеност архивиране грађе, али и на „опуштен“ однос српске заједнице према културној баштини. Имена аутора која је окупила у свом ковчежићу свемогућег света препоручила су се, не чувењем, већ оригиналним делима. Иако је бајка прастара књижевна врста у којој, чинило се, нема места променама, избор Гордане Малетић показује да и данас постоје писци храбри и вољни да се упусте у трагање за оригиналним путељцима бајковитим светом.

„Траже се нове теме и мотиви, што у бајци није сасвим једноставно, али се показтује као итекако могуће. Најбоље бајке и јесу оне које су у том трагању најдаље отишле. Структура нарације и начин размишљања многих аутора блиски су остварењима Вајлда и Егзиперија, а постоји и утицај писаца фантастике, нарочито Павиућа и Толкина. Ипак, има аутора који настоје да задовоље услове које бајка тражи а да буду потпуно оригинални. Али, бајка се данас приближава и психолошкој приповеци и таква остварења могу бити веома привлачна.“ [17]

 

Л Е К Т И Р А

1. „Птице останице“ – Антологија српске уметничке бајке, Bookland, Београд, 2008. године;

2. Стеван Раичковић: „Мале бајке“, БИГЗ  – Просвета, Београд, 1982. год;

3. Гроздана Олујић: „Вилењакова тајна и друге бајке“, СКЗ, Београд, 2003. године;

4. Тиодор Росић: „Долина јоргована“, БИГЗ – СКЗ, Београд, 1995. године

Л И Т Е Р А Т У Р А

1. Бруно Бетелхајм: „Значења бајки“, Зенит, Београд, 1989. године;

2. „Птице останице“ – Антологија српске уметничке бајке, Bookland, Београд, 2008. године

 


[1] Гордана Малетић: „Птице останице – антологија српских уметничких бајки“, Bookland, Београд, 2008. год, стр. 7.

[2] Бруно Бетелхајм: „Значења бајки“, Зенит, Београд, 1989, стр. 27.

[3] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 15.

[4] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 15.

[5] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 14.

[6] Стеван Раичковић: „Мале бајке“, БИГЗ  – Просвета, Београд, 1982. год, стр. 7.

[7] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 15.

[8] Гроздана Олујић: „Вилењакова тајна и друге бајке“, СКЗ, Београд, 2003. год, стр.156.

[9] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 15.

[10] исто, стр. 165.

[11] исто, стр. 173.

[12] исто, стр. 15.

[13] Тиодор Росић: „Долина јоргована“, БИГЗ – СКЗ, Београд, 1995. год, стр. 143.

[14] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 15.

[15] исто, стр. 222.

[16] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 224.

[17] Гордана Малетић, наведено дело, стр. 15.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s