„Вулкан на Теразијама“ Слободана Станишића, семинарски из дечје књижевности Јоване Новковић (лектура Маја)

У В О Д

Слободан Станишић (1939), један од најпродуктивнијих и најчитанијих српских писаца за децу и младе, деценијама је присутан на литерарној сцени.

„Песник, приповедач, драмски писац, од стваралаца шире скале емоција и дара, Слободан Станишић је понудио разноврстан опус у погледу тема и мотива. Његове приче и песме, музикалношћу и вишедимензионалношћу израза, комуницирају са читаоцем лежерно и једноставно. Узет свеукупан ауторов опус …карактерише раскошна имагинативност и домишљатост…“[1]

Живи и ствара у Београду где је завршио Филолошки факултет и Факултет драмских уметности, одсек драматургије. Осим писањем, бави се и карикатуром, као и новинарско-уредничким радом у многим медијима. Цртао је карикатуре за многе домаће и стране листове, током година уређивао бројне радио и телевизијске програме, за које је добијао висока признања и награде РТС. Био је уредник дечјег листа Невен, а потом часописа Лењи ГашаЗмај, Чика Јова (Швајцарска), а од 19962001. одговорни уредник Програма за децу и младе РТС-а.

Познат  је и по учествовању на великом броју књижевних сусрета, где глуми, рецитује и црта на лицу места, користећи десетогодишње искуство сарадње са „Јежом“ док је радио као карикатуриста.

Објавио је више од 70 књига романа, збирки прича и песама, аутор је и 9 антологија и сценарија за многе телевизијска емисије и серије, а његова дела су превођена на многе језике: енглески, руски, белоруски, кинески, шведски, мађарски, румунски, бугарски, словачки, русински…

Његова поезијапроза и драмско стваралаштво награђени су готово свим наградама које се у Србији додељују ствараоцима за децу и младе. Међу најзначајнијим наградама истиче се Повеља Змајевих дечјих игара за трајан допринос и унапређење литературе за децу, као и то што је био домаћин – носилац Змајевог штапа на Змајевим дечјим играма 1993. године.

Станишићево стваралаштво често је провокативне садржине, а дела исписана занимљивим стилом и често колоквијалним изразом и говорним стилом, не ускраћују задовољство откривања и драж присности и радости. Ипак, у најбољим испољавањима, његова дела су „зденац који гаси емотивну и интелектуалну жеђ“.[2]

Објавио је 24 романа, од којих су најзначајнији: Танго за троје за који је добио награду Политикиног забавника као најбоље дело за младе 1992. године као и награде Књига године – Колашин 1993. и годишњу награду Фестивала хумора за децу, Лазаревац 1993, Алек трејд, који му је донео награду „Раде Обреновић“ Змајевих дечјих игара као најбољи роман за младе 1998.), а ту је и роман  Седмо небо, који са претходнима чини тематску целину и врло је читан. За роман Душан – принц сунца (2000), Лучка капетанија (2001) и Цвонки и вилин коњиц (2003), који је један у низу од седам романа о  Цвонкију,  добио је Доситејево перо 2000, 2001. и 2003. године.

Међу збиркама ритмичких песама и приповетки истичу се: Била једном два робота (1979), Како се каже  волим те (1984),  Чекам те (1985) и др. истиче се збирка Коцкасте лубенице, која је као књига године заслужила награду Вечерњих новости „Гордана Брајовић“  у Алексинцу 1998.године.

Писац је позоришних комада и монодрама, које изводе познати глумци од Бранке Веслиновић, преко Ружице Сокић до Раде Ђуричин, а пише и радио драме. Многа од набројаних дела штампане су у више издања, а роман Душан – принц сунца био је најчитанија књига у дечјем одељењу новосадске Градске библиотеке 2002.

Песник расте заједно са својим читаоцима, па после тема и мотива из дечјег окружења, преко шумског света и школских мука и љубавних радости, песник је у најновијем роману „Вулкан на Теразијама“ (2010) храбро закорачио на територију акционих филмова, тј. пустоловних романа, али на оригиналан начин.

„В У Л К А Н   Н А   Т Е Р А З И Ј А М А“

У време када се књиге више гледају на филмском платну, а домаћа лектира сазнаје из сажетака постављених ко зна од кога на страницама глобалне мреже, питање постављено као проблем свих савремених писаца за децу, јесте чиме децу заинтересовати и привезати за књигу.

„Данас, у ери снажног развоја науке и технике, дошло је до изузетног усавршавања аудиовизуелних средстава: телевизија, екранска и холограмска цивилизација, филм, видео рикордери и сл… Сва ова техника од када се јавила, одмах је постала ривал књижевности или, још боље речено, постала је питање слободног времена. Књига је почела много мање да се чита.“ [3]

Ако се говори о оном што су вредности, младима је то досадно и неинтересантно, самим тим моментално ће бити одбачено. А ако тема буде њима позната, интересантна, поставља се питање естетске вредности и задовољавање још Змајевим делом постављених постулата књижевности за децу – поучити и забавити. Ако млади воле акционе филмове холивудске продукције, занимљиве и површне, да ли то значи да цео роман треба загрнути холивудским сјајем,  па написати роман сличан „чувеном“ акционом филму Немогућа мисија? Да ли су ликови које глуме Тома Круз, Стивен Сигал и сл. истински јунаци наше деце? Да ли је ломатање с краја на крај света током шпијунске операције откривања тајних спискова фармацеутске индустрије оно што може да задржи очи радозналог четрнаестогодишњака на мирним словима текста?

Сиже романа „Вулкан на Теразијама“ упућује на шему шпијунског романа, који је један од видова пустоловних романа, у којима  по дефиницији „главни је јунак лик из бајке који никада не може страдати, него превладава и најгоре неприлике у које упада…“[4] Додуше , главни јунак Станишићевог романа није овакав суперхерој, већ његов син Горан Вулкан, заљубљен у Милицу, али и довољно увучен у свет шпијунаже и афера фармацеутских кућа да се може схватити његова улога као лика који треба да привуче пажњу читалаца вршњака. Главни фабуларни ток заплиће се око случаја „Три човека из Панаме“ из полицијских досијеа, којима инспектор Тимић још током студенстких дана покушава да усаврши знање страних језика. Наиме, тројица инжењера на одржавању Панамског канала нестали су током чудних протеста радника и никада се нису појавили. У стилу сценарија за нови наставак „Немогуће мисије“ четрнаестогодишњи Горан Вулкан после много обрта сазнаје да је један од те тројице, познат најпре као Тика Патика, београдски клошар, па као Арчибалд Сигл Арчи, свемогући оперативац непознате организације, а онда као Мајкл Валкејно и на крају Михаило Вулкан, у ствари, његов давно изгубљени отац. Истовремено, проналазе и другог човека из Панаме познатог најпре као поглавица племена у Мозамбику Јошуа, па онда као Јован Николић, муж Боженке, која и сама цивилни оперативац, тражећи изгубљеног мужа за кога не верује да је мртав, помаже Арчију у бекству.

Како нема акционог филма без многих перипетија које смишља покварени ум неког вансеријски поквареног зликовца, тако се и у овом роману писац постарао да у заплет уђе зло сакривено многим маскама, баш као у бајкама. Трећи човек из Панаме, најслабија је и најмрачнија карика ове тројке, јер је он опседнут новцем и моћи, издао пријатеље, који су желели да поседовањем три списка болести и лекова племенито спасу човечанство од пошасти коју спроводе фармацеутске куће тргујући лековима које не лече, већ изазивају болести. Он је увек близу њих, али се тек у безброј пута одложеном разрешењу сазнаје да је Хумба, возач Ал Пирина тај недостајући трећи лик Илија Николић, алиас Илија Мрак.

Тек на крају се схвата и да нису увек најгори они који личе на најгоре, јер зло узима много ликова, успешно се мења, дакле нису најгори Ал Пирин и Октавио Полубиотик, алиас Дарк Трејдер, светски трговци лековима и козметиком, мада њихово учешће у заваравању света измишљеним вирусима не може да се опрости.

У све напете обрте укључена је и полиција с инспектором Тимићем на челу, коме помажу припадници Светске Одбрамбене Асоцијације на челу с Умом Ероу Јохансон, атрактивном плавушом из Стокхолма.

Они из Београда без икаквих проблема, уз помоћ моћне технике, авиона, имплатаната и сличних чудеса стижу у Делхи, па у Мозамбик и Еквадор, да би у Београду разрешили све светске тајне. На крају, и девојка која је очарала Горана и с којом се он мислима привезује, Милица, проналази оца. Она сазнаје да је кћер научника Ника Лајкија, који сања да открије биљку против свих болести и непрекидно истражује и проналази лекове многих болести несвестан мрачњачких нагона послодаваца Пирина и Трејдера, који никад неће дозволити да списак буде објављен, јер коначно излечење неке болести значи престанак зарађивања на тој болести.

На рафовима многих библиотека широм Србије налазе се похабане много пута прочитане књиге америчких писаца међу којима предњачи Роберт Ладлам, Харолд Робинс и сл, а многа фототипска издања, чак и Мирослављевог јеванђеља, које је бисер не само српске средњевековне књижевности, прође кроз руке можда десетак зналаца и заљубљеника. Можда је, управо, овакво или слично сазнање натерало Слободана Станишића да напише овакав роман. Читајући га, скоро до половине романа зачуђена како је писац таквог талента и искуства, могао да напише овакво нешто, све више сам била уверена да то није оно што се на први утисак чини. Почетак у стилу шпијунске приче у којој је свака ситница, која се помене, део слагалице која се сложи кад дођемо до расплета баш као код Агате Кристи или Конана Дојла, на кратко заварава. Кад се, пак, читалац сретне с мноштвом смешних имена попут Млатишумине улице, инспектора који ради у тиму – Тимића, а помаже му Мутић и  Вратиломић или с именима буквално пренесених с енглеског Тика Патика, Ник Лајки и сл, схвата се да нешто није у реду. А у нагомиланим акцијама, које нису својствене ни најамбициознијим холивудским пројектима, не препознаје се основна особина тривијалне литературе, читање у даху, већ толико имена, обрта, претварања и разоткривања, замарају читаоца упорно му указујући на коришћење слободног времена, које савремени конзументи холивудске продукције узалудно губе.

Пародија, као дело настало поводом неког другог дела и то против њега, „развија се нарочито у преломним моментима културног и књижевног живота, кад старији писци извргавају руглу „новотарије“ млађих генерација…“[5] У недостатку књижевне критике о овом релативно скорашњем делу Слободана Станишића, усуђујем се да кажем да се овде ради о пародији на све оне америчке филмове пуне акције, али и откривања „тајне“ с одлагањем краја, као у неким трилерима. У прилог овој тези иде и заплет, као и вербално карикирање када уместо Улице Џона Вејна писац говори о непостојећој београдској улици Питера Вејна, а врло су битни бројеви, а Арчибалд Сигл подсећа на Стивена Сигала, глумца оваквих америчких филмова, Ерни, Слетер и О` Џасни именима подсећају на припаднике мафијашких кланова и сл. Као врхунски филмски шпијуни, главни ликови комуницирају мислима, али је тотално нејасно одакле ти чипови у глави Горану и Милици обзиром да они нису део тог шпијунског света, па је јасно да се ради о извргавању руглу још једне особине савремених акционих филмова. Али и инсистирање на скидању маски безброј пута уз откривање новог идентитета више пута, јасно указује да су и у тим трансформацијама од Полубиотика преко Трејдера до Илије Мрака ради о смешном инсистирању на детаљ из познатих филмова.

Наравно, љубав је најбитнији „састојак“ не само акционих филмова, већ и живота, па је мора бити и у пародији. Љубав Горана и Милице побеђује, мада није битно повезана са темом романа. Њено присуство, можда, више од свега другог опредељује Станишићев роман као пародију намењену тинејџерској читалачкој публици.

 З А К Љ У Ч А К

„Књижевност се мења у складу са општим социјалним и културним приликама, које еволуирају са доласком нових нараштаја, укључујући и нараштај аутора и деце која изумају њихове књиге у руке. Песничка реч се више не преноси само пером и штампом…Деца су претрпана обиљем информација и импресија; озбиљна су и препаметна…Одрасла у амбијенту „планетарне уметности“, поетике графита, аргоа и рекламних порука, она поседују већу склоност ка маштовитости од вршњака који су били чвршће везани за природу…“[6]

Поставља се питање како заокупити пажњу таквог радозналог детета, чија глава звечи различитим школским садржајима. Троше слободно време на седење пред екраном телевизора или компјутера, али можда се то дешава зато што им савремени писци не нуде ништа боље:

„…евидентни су симптоми усахнућа стваралачких иницијатива и извесно презасићење.“[7]

 Слободан Станишић овим романом покушава да призове младе конзументе холивудске продукције. Поставља се питање способности младих читалаца да препознају пародију. Вероватно ће зналци тек писати о роману „Вулкан на Теразијама“, али скромно мишљење неког ко воли књижевност јесте да ће бити тешко просечном четрнаестогодишњаку да препозна песниково поигравање жанром и грађом са жељом да младим нараштајима ангажовано, примером, покаже узалудност губљења слободног времена. У сваком случају, време ће одредити место овом роману, као и његова публика.

Л Е К Т И Р А

Слободан Станишић: „Вулкан на Теразијама“, Bookland, Београд, 2010.

Л И Т Е Р А Т У Р А

1. Тихомир Петровић: „Историја српске књижевности за децу “, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2008. године;

2. др Воја Марјановић и мр Милутин Ћуричковић: „Књижевност за децу и младе у књижевној критици“, Књига 1, Висока школа струковних студија за васпитаче – Libro company, Алексинац – Краљево, 2007. године;

3. „Речник књижевних термина“, Институт за књижевност и уметност у Београду, Нолит, Београд, 1992. године;

[1] Тихомир Петровић: „Историја српске књижевности за децу “, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2008. год, стр. 518-519.

[2] Тихомир Петровић: „Историја српске књижевности за децу “, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2008. год, стр. 520.

[3] Бранко С. Ристић: „Књижевност за децу и телевизија“ у књизи др Воја Марјановић и мр Милутин Ћуричковић: „Књижевност за децу и младе у књижевној критици“, Књига 1, Висока школа струковних студија за васпитаче – Libro company, Алексинац – Краљево, 2007. год, стр. 257.

[4] „Речник књижевних термина“, Институт за књижевност и уметност у Београду, Нолит, Београд, 1992. год, стр. 883

[5] „Речник књижевних термина“, Институт за књижевност и уметност у Београду, Нолит, Београд, 1992. год, стр. 570

[6] Тихомир Петровић: „Историја српске књижевности за децу “, Змајеве дечје игре, Нови Сад, 2008. год, стр. 562.

[7] исто, стр. 565.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s