“Горски вијенац“ – Вук Мандушић

Човек, ситан и занемарљив у огромном пространству времена, небитан је, иако својим трпљењем доказује постојање. Црногорци, већ својим именом као да показују да су рођени не да би живели, већ се злопате да би постојали. Од оног момента кад им Видовдан предвоји време на оно пре и оно после Косова, сан о слободи утка им се у сваки уздисај. Чојство и јунаштво постадоше мера људскости.

О слободи машта и за њом жуди и црногорски вођа, песник међу горштацима, владика међу владарима, страдалник међу свтовима. Разапет између обавеза и жеља, владика раде читаво своје песништво разапиње између две љубави. О једној јавно говори, другу крије и од себе сама. Поносан на слободарску прошлост и јуначку садашњост свог народа, Његош сваким стихом кличе своја осећања, а жудњу обичног човека и забрањену љубав владике уткива у снове свог литерарног двојника Вука Мандушића.

За њега нема договора с Турцима, а још је апсурднији договор с потурчењацима. зато и не пристаје да једном од њих буде духовни отац:

„Кум ћу бити, а прикумак нигда!“

Ако не говори о јунаштву, не значи да је мање јунак од других грлатијих и говорљивијих ратника црногорских. Једино њега не интересује какви јунаци су Млечани. За њега је јунаштво једина права мера и главно обележје чиовека, а оно се не може проверити у причи, него на делу.

Више но и један други јунак Вук Мандушић је човек од крви и меса, а не само „од  оружја“. Он ће урадити оно што ни један јунак у нашој књижевности није – заплакаће:

„Више жалим пуста џефердара,

но да ми је руку окинула.

Жа ми га је ка једнога сина,

жа ми га је ка брата родита.“

Јунак челичне песнице, а рањиве душе, можда залутао у сурови свет борбе на живот и смрт, али је сигурно да је откинут од душе младог песника – владара. Баш као и владика Раде, и Вук Мандушић се на јави понаша онако како доликује једном од најхрабријих црногорских ратника, а у сну преживљава забрањену љубав:

„Кад је виђу ђе се смије млада,

свијет ми се око главе врти.“

Очаран лепотом оне која му је кумовском везом забрањена, и он би, као и сви велики јунаци света, и погинуо, само да га таква вила ожали. Зато изговара необичну завист:

„Благо Андри ће је погинуо,

дивне ли га очи оплакаше,

дивна ли га уста ожалише!“

Advertisements

4 thoughts on ““Горски вијенац“ – Вук Мандушић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s