Отето од заборава

 Ученици ОШ“Војвода Пријезда“-Сталаћ у оквиру активности литерарне секције записивали казивања старијих мештана Сталаћа и придружили се “борцима“за очување српског језичког блага!

 

“Имали смо стару собру. У њу имали лонци, шерпе, креденци, шифоњери, па смо онда имали огњиште на теме куће. Пили смо из грнићи од блата, а јели смо из купице од земље. Кућа се састојала кад се слама, сено и блато помеша са воду, па се то стврдне и од тога људи правили куће. Кубе имали смо. Кад огњиште се чисти, па ми заложимо кубе. Е, то је било тешко време.

Ношња се састојала од кецеље коју исто звали гуја. бабе старе плеле вунене сукње, запреге, имале тежињаве сукње. Кошуље се носиле исто тежињаве, а јелечићи – јелк од вуне, црн па са рози и бели цветићи. Носили се опанци који су људи правили кад се закоље пастрма па она кожа што се сушила е од њу правили опанци. Вунене чарапе биле од црне вуне, па се везује, па имале красне шаре. Испод сукње дучачке, носиле жене подсукње да им буде топлије.“

 

записала Валентина Газибарић,

6. разред

‘Кад сам била мала, волела сам да слушам истините приче. Имала сам бабу која нас је чувала и причала о њену прошлост. Баба нам је причала кад су се њени доселили, имали су неко злато, које се у то време сакривало. Ја сам то волела да слушам. Рекла нам је да је то злато било негде закопано, а пд живих је само она знала де је то место. Често смо је ми деца молили да нам каже де је то место, али она никад није тела да нам каже. Кад је требала да умре, опет смо је молили да нам каже за то место, али она нам је само свима рекла да сви ту пролазимо, а не знамо где је.

после неколико дана баба је умрла. Сада колико година је прошло и никад ти златници нико није пронашао.“

 

записала Катарина Крстић, 6. разред 

Док сам био још млад, купио сам неку њиву, а она била запуштена. На њу нарасло багрење. И свако вече у средину њиве чују се неки гласови и врисци. Скупио сам још људи из села и пошли смо да посечемо та дрва.

Кад смо послекли дрва, видели смо неку рупу и басамци увучени унутра. Почео сам сам да силазим низ басамци и дошо унутра и видеовелика дебела врата. На врата су била цртана римска слова и неки лавови. Отворио сам врата и видео два-три гроба и мало даље златници. Кад сам видео златници и гробови, уплашио сам се и затворио врата.

Научницима нисам хтео ништа да причам, јер кад би дошли, однели би ти златници. Тео сам само што пре да затрпам ту рупу да нико за то не зна. Па сам тако у ту рупу бацао смеће и песак док је нисам затрпао. А кад сам је затрпао, чуо се поново неки врисак и после тога се више није чуо.“

 

записала Катарина Крстић, 6. разред



Advertisements

2 thoughts on “Отето од заборава

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s