Здравица, Мија Туткал (село Катун, 2006)

Драги гости и пријатељи,

свуда у овој нашој лепој Србиуји,

где се пева, игра, свира и весели,

где долазе гости и позивају се званице,

весеље се не почиње без оне наше

старе добре српске здравице.

Па, зато и подижем ову чашу

да наздравим здравицу

вама свима колико вас има!

Овако се дуговечно састајали

и све важније датуме

братски и пријатељски  прослављали!

Дуго година славили

ниукад не заборавили

и млађима оставили!

Нека вам Бог да пмњт у главу

и мир у државу!

Нек нам ово сунце дуго сија

и нека нам живи Србија!

ЖИВЕЛИ!

Е, а сада као што је обичај

у овом нашем крају

дозволите ми да једну чашицу

наздравим и нашем домаћину,

да му се на гостопримству захвалим,

а и да се кроз здравицу

са њим мало нашалим!

Здрав си теби, Брко домаћине!

Здрав нам био!

Све ти здраво и весело било!

У пољу ти родила пшеница-белица,

у брду ти се повила винова лозица,

а у кућу ти се играла све мушка дечица,

у свако ћошенце по једно детенце,

а на средину, е вала, нек ти коло воде десетину!

Али, домаћине,

овај благослов нер мора много да те плаши!

Дабогда ти све били свирачи и хармоникаши,

јер како ова наша пољопривреда циркус прави,

за мотику више нико неће ни да се јави!

Домаћине, као што ти година ова берићетна била,

тако ти се у штали стока множила;

краве ти се телиле,

овце близниле,

крмаче ти се прасиле –

мале седморо, велике дванаесторо доносиле!

Здрав си, домаћине!

Здрав нам био!

Увек пио, бос одио, коло водио,

синове женио, кћери удаво,

а имање, води рачун,

па по мало продаво!

Синови те волели, поштовали

и с тебе коло играли,

и то ситно коли – Смедеревку,

а ако се превариш,

па им препишеш имање,

ти ће си сам играш – нишку Преперевку!

Ћерке удаво, зетови добио

и од њи се с тојагу бранио,

јер зетови су незајажљив јаз,

још ти није ни руку пољубио,

он тражи мираз!

Као што у подруму имаш вина и ракије

тако ти у кућу долазиле

све помлађе шзрњаје, свастике и прије!

Али, домнаћине,

кој те мразио, на шаку лазио,

да има да зајма, да нема да враћа

у Влашко да иде паре да заради,

дом да донесе, и оно што му у кућу фали,

никад да не набави;

с чергу да се загрне,

па да се дом врне;

трн по њег да влачи,

а у кућу да нема ништа да завлачи!

Али, домаћине, оставимо грешнике, душмане и ситне душе,

важно је да су нама пуне гуше,

све ће то једног дана бити сређено,

него, што оно наш народ каже,

не било ти заповеђено,

ајд до подрума скокни,

па нам једно винце токни!

И пре него што ти пожелим радост и срећу,

а ти ми донеси једну чашку, ал мало повећу,

да пијем за здравље твоје,

за мужа жене моје,

за сина моје мајке,

за девера моје снајке,

за стрица мога синовца,

и за сина мога оца!

Ајде, помози Боже,

па нас сачувај од тесни сокаци,

дугачки чобрњаци,

кратке гаће и моравске коприве,

а највише од жене брбљиве!

Еј, ракијице, мученице,

кој те пије добро стеко,

кој те пије жив био,

а ко те по много пије,

без жену ће спије,

а кој те много ака,

у јарак ће да скака!

У буре си паметна и мудра,

а у главу си луда и правиш дибидуз чуда!

Е, ово је боца мога оца,

он је велику мераклија био

из ње је пио, а ја је од њег наследио.

Е, боже драги,

па да л се овако ки ја мучи сваки?!

Ал шта да радим,

ни мени није мило

сваки дан да пијем из кило;

шта ћу, немање ме убило.

А кад се свака мука на нас сељаци овако навије,

човек се мора понекад и опије!

Само то није лако,

кад попијем прву, иде много траљаво, ко кроз трње,

а другу мало боље, као слама,

а трећа отидне низ гушу сама!

Само си имам једну ману,

кад попијем трећу ја више не умем да кажем нећу.

Е, фала ти, драги Боже,

што нам даде стомак од коже,

јер да је од артију,

поцепао би се од ракију,

а да је од платно,

пукнуја бу од вино!

Нека смо живи и здрави, весели и прави,

коме што фали, нек се озноји, па нек си набави.

Ко пије умреће,

а ко не пије – и пре ће!

И на крају

желим да вам свака чаша буде увек до врха пуна,

много вас поздравља до неког скорог виђења

наздравичар чика Мија из Катуна!

ЖИВЕЛИ!

 

Ову дивну, оригиналну здравицу записала сам 2006. у Катуну, селу поред Алексинца, а сад је поклањам свима који би у специјалним приликама желели нешто паметно да кажу, а не знају како, уз савет да се у свакој недоумици треба загледати у народ и традицију! 🙂

 

Advertisements

2 thoughts on “Здравица, Мија Туткал (село Катун, 2006)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s