Манасија, Васко Попа или Зографе, докле твој поглед допире?-

Посетила сам Манасију први пут пре много година онако како се приступа ђачким екскурзијама – без истинског интересовања, у журби, са благом дозом досаде. Ни у једном тренутку нисам заиста чула монахињу, која је смиреним гласом говорила о историјским околностима и културолошком значају грађења манастира, као и о непроцењивој лепоти и вредности њених фресака. У блаженим погледима ликова са фресака нисам приметила нијансу отетог плаветнила. Њихови златни ореоли нису ми откривали границу све скученијег земаљског простора. Ни у благо приљубљеним длановима нисам препознала молитву очајника.

Оно што није открила моја тинејџерска свест, а ни сама грађевина брбљивој клинки, објавила је песма заинтересованом читаоцу. Наизглед неспојиви делићи загонетне песме полако су се уланчавали и свест читаоца уводили у један никад доживљени, а можда генетски вечито сањани код.

Изненада се запитах у шта се то загледао зограф док је грабио последње видело? И зашто је морао по мраку да завршава своје дело? А зашто га је и морао завршавати?

А онда ми топоти долазеће коњице открише нужност зографове издржљивости. Зна зограф шта ће чути када коњица ноћу стигне у име свог бога или туђег ђавола. Искуством предака дојен, он зна да су стварање и рушење два лица наше судбине. Његова је рука смирена, а четкица послушна. Зна овај фрескописац да је у људској природи да једнако гради и руши с истим смислом, мада са супротним циљевима. Свестан је да се судбини не може ни узмаћи, а камо ли утећи. Али зна и да је жртва којом се грађење или рушење плаћа, једина права и никад довољно испоштована. Зато он зна да своје дело мора завршити пре доласка коњице. Сваки његов покрет, свака нијанса, свака боја мора понети собом траг некадашњег битисања.

Да ли је уопште зограф и видео дело својих руку или је његов поглед био упрт у пламен запаљених села од кога се источно небо сјајило? Није ни морао да чује топот када је вриска отетих дечака, стравични урлици жена и беспомоћне клетве стараца парала ноћ оштрије од повијених сабљи. Сазнање да ће пустош доћи и разорити све наше садашње и прошло да будуће ни камен на камену препознати неће, даде му снагу да последњу лепоту угради у своје дело предајући се универзалном бескрају времена. Остављајући траг једног поколења поклони зограф последње титраје душе култури човекољубља сведочећи да пред нечовештвом нема уступања.

Манастири у песмама

Advertisements

4 thoughts on “Манасија, Васко Попа или Зографе, докле твој поглед допире?-

  1. Повратни пинг: Поезију ће сви писати, Бранко Миљковић | Мајини средњошколци

  2. Повратни пинг: Манасија, Васко Попа | Мајини средњошколци

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s