На лестве живота се не може стићи са рукама у џеповима

Можда ће вас зачудити овај текст у категорији Завршни испит! Настао је из жеље да једног малодушног осмака уверим да ништа није изгубљено пре него судија одзвижди крај! 🙂

Једна наизглед парадоксална мисао ових дана ми заокупља пажњу: „Нико није сиромашан због празних џепова, већ због празне главе!“ Што више размишљам о овој изјави, све ми се више чини интересантнијом. Чини ми се да у њој има више истинитости, него што се на први утисак открије.

Сваког дана слушамо како се нешто не може радити. На сваком кораку чујемо да се нема пара, времена, енергије. Кажу људи да не могу постићи много ствари. Временом нам се та повремена сумња или недоумице других људи увику под кожу, па и сами почињемо да сумњамо. У наш сопствени речник усели се најкобнија од свих речи – „Не могу!“ То је почетак краја. Ту је крај свих планова, гробље свим идејама, пакао свих снова. Оног тренутка када почнемо да сумњамо у себе и своје могућности као да гумицом избришемо свој сан.

Загледани у себе и испуњени сажаљењем заборавимо све што смо и што можемо бити и тугујемо над оним шта смо могли бити или шта смо могли остварити. Понекад човек преживи такве ствари да сама чињеница да их је преживео значи не само победу и избављење, него и чудо. Када водиш унутрашњу борбу, треба да важи правило да предаје нема. Бити увређен неправдом људи – мање је него бити у беди, бити у беди – мање је него бити болестан. И у тренутку када нам се чини да неправда, незнање и невредности побеђују и кад борба са самим собом постане неподношљива, јер нам се чини да више нема ни сврхе, ни циља, треба издржати баш тај тренутак. Већ наредни биће наставак живота.

Неприлике нас успоравају, баш као што каменчић закочи колица, али када се загледамо у себе и слику којој хрлимо у сусрет, снага се опет врати. Енергија нас обузме и зачас прелетимо преко каменчића затрчани у свој сан. Тек после низа препрека, на самом крају трновите стазе осмех ће широко блистати на лицу, а душа ће бити испуњена милином. Тек тада ћемо схватити колико смо јаки и тек тада ће победа бити слатка. Сазнање да смо победили себе доноси више задовољства него било које такмичење, јер је највећи супарник човек себи сам.

Зато се треба загледати у себе и свој сан. У тренуцима искушења треба бити јачи од свог страха. Тада треба водити битку над биткама – битку са самим собом. Шта би било да су многи велики проналазачи одустајали после првог неуспешног експеримента? Колико би болести било излечено да лекари нису изнова и изнова прегледали своје белешке? Да ли се заиста сном може назвати оно за чим ћемо престати да се мучимо после прве препреке?

За оне које нисам убедила да није битно ништа од оног што нас окружује,   људи, околности, услови, већ само оно што је у нама – ево имена које је постало симбол воље за животом,и борбе против окрутних животних околности – ХЕЛЕН КЕЛЕР!

http://wannabemagazine.com/ljudi-koji-su-pomerali-granice-helen-keller/

Advertisements

2 thoughts on “На лестве живота се не може стићи са рукама у џеповима

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s