Књига, улазница за нестварна путовања

                   Размишљајући о уводу у ову категорију, о значају књиге у мом животу, о свему што сам икад написала о читању и књигама, сетих се рада једног дечака, који ми се урезао у сећање. Он мисли као и ја. И за њега је књига улазница у чаробни свет, карта за путовање у чаробни свет речи…

АЛЕКСАНДАР МАЦИЋ 6/ 1

ОШ ,, ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ “

ЋИЋЕВАЦ

                   

Седим у полутамној соби. Напољу стеже мраз, северац штипа образе ужурбаним пролазницима. Замишљено одвратих поглед од прозора. Уздах ми се оте из груди.Мрзим дане кад ме ништа неће – као данас: двојка из математике, изгубио сам хиљадарку ( читаво моје богатство ), Ана ме није ни погледала…

                   Родитељи у суседној соби галаме. Тако ми иду на живце; компјутер мирује у углу собе, искључен. За фејсбук и безвезно ћаскање с другарима нисам расположен…

                   Тумарам безвољно по соби… а онда, поглед ми паде на књигу на ноћном сточићу. Већ данима планирам да почнем да је читам. Препоручили су ми је, јер говори о словенским племенима, теми која ме необично занима. Бацам се на кревет и отварам прву страницу…следи друга, трећа…нижу се једна за другом,а са сваком новом осећам да се и моје расположење поправља. Слике се роје у глави…

                  Зора се тек прикрала шћућуреним земљаним кућицама на ободу густе храстове шуме, када и петлове изненадише ударци гвожђа. Ја уплашено скочих из сна. Мајка ме гурну назад на простирку умирујући ме да не пробудим браћу. Тек онда сам схватио о чему се ради.

То се сви мушкарци из нашег племена спремају за одлазак у лов. Већ данима се у селу чека сезона лова. Чуо сам како моја мајка са осталим женама прича о залихама хране које су на измаку. Лето је било спарно и сушно и мало поврћа је могло да се сачува за предстојећу хладноћу. Осушено воће биће добро само да се засладимо, али прави спас од дуге зиме биће месо. Управо због тога ковачница и ради од ране зоре.

Само пар тренутака после раноранилачког чекићања чика Самуила, најстаријег ковача у нашем племену, мноштво других ковача започе свој рад, па је једнолично ударање почело да добија звук мелодије. Сви су били вредни. Једни кују врхове стрела, други оштре врхове копаља, а трећи припремају замке. Ни жене и деца нису  беспослени. Последње припреме на уређењу земуница у којима ће се чувати храна приводимо крају.

Свуда ври као у кошници. Сви с узбуђењем чекају ноћ, када ће се са првим сумраком кренути у ловачки логор горе на планини. Од наредних неколико недеља зависиће наш живот током зиме, која у овим крајевима може да буде врло дуга и хладна. Већ последњи дани јесени показују да ће зима бити дуга и хладна.

Дан испуњен радом брзо се прели у ноћ ишчекивања и неизвесности. Колона мушкараца, жена и групе деце крену у лов. Био сам срећан што сам и ја међу одабранима. Ми нећемо ловити, али ћемо се побринути да средимо улов. Јасно нам се под ногама чуло шуштање јесењег храстовог тепиха. Голе гране храстове шуме, окићене ретким бакарним накитом, пропуштале су беле месечеве зраке. Како смо се пели све више у шуму ваздух је био све хладнији, а магла нас је полако обавијала. Високи борови непомично су стајали, као да ни својим покретом не желе да открију дивљач.

Одједном, вођина рука била је високо у ваздуху и ми схватисмо да лов почиње. Окуписмо се на месту одређеном за логор, распремајући са леђа огромне ћупове за месо. Извиђачи су цело лето хранили дивље свиње на овом простору, па их зато овде и чекамо. Мушкарци се удаљише од нас, али не толико да их нисмо могли видети.

 Све се потпуно утиша. Замке су биле постављене, а стреле у приправности. Само још да наиђе крдо дивљих свиња. И баш када ми се чинило да ће ми леђа пући од непомичног положаја, зачу се шуштање са врха планине.

Чело ми се ороси. Пар капи паде на страницу коју сам нервозно окретао. Очи ми се зацаклише од узбуђења, а срце је живо дамарало…

 Ловци се само погледаше и још јаче затегоше лукове. Бука је била све јача, а онда десетак дивљих свиња излете из густиша на чистину пред нама. Истог тренутка зафијукаше стреле и копља. За само пар секунди, све је било готово.

Радосни покличи ловаца и нас призваше на  чистину, па смо сви заједно уживали у свом богатом првом улову у овој сезони. За све је то био добар знак. Сву су били убеђени да ћемо се успешно снабдети за зиму…

                 Ту се прича завршавала. Пренух се.Осмех ми затитра на уснама. Погладих корице књиге и привукох је грудима. Управо, добра књига је најбоља улазница за нестварна путовања, не само у далеке крајеве и неприступачне пределе, већ и у давна и скоро заборављена времена и цивилизације, па је зато њена вредност немерљива.

Одложих књигу на сточић и, сасвим орасположен, ужурбано дохватих мобилни да се јавим Луки, Давиду и Ђорђу, а онда ћу провежбати матиш и „ боцнути“’ Ану на Фејсбуку.

Родитељи су и даље необавезно ћаскали у дневној соби. Сада ми то није сметало. Пријао ми је и њихов смех. Касније им се придружих. Ко зна, можда  се и огребем за неку кинту.

– Хм, овај дан изгледа и неће испасти тако лош – помислих.

          


Advertisements

2 thoughts on “Књига, улазница за нестварна путовања

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s