Ујка Вања – промашеност живота

Долазак славног, али остарелог професора Серебјакова и његове младе жене лепотице потпуно ремети живот испуњен радом једног руског сеоског домаћинства. Загледани у старост некада славног научника, као и лепоту његове младе жене, сви ликови Чеховљеве драме „Ујка Вања“ одједном постају сурово свесни промашености сопствених живота.

Астров, вредни и пожртвовани доктор, постаје свестан да је његова некадашња ватрена занесеност очувањем онога што је човеку подарено да ствара, а не уништава, после десетак година баналног живота међу људима без идеала и снова, једино сачувана у хобију поређења географских карата. Чак и огледни воћњак више му личи на експеромент, него стварни живот. Иако су се у његовој свести задржала уверења да је човек стваралачко биће, он је све више поражен сазнањем да је одбраном човечности парадоксално постао особењак међу људима.

Он живи обичан живот од кога се уморио, јер је у раду сагорео. Иако он једини размишља о свом доприносу животу будућих генерација, њему самом чини се да је живећи међу чудацима и сам постао један од њих. Међутим, једино чиме овај бивши визионар и идеалиста наликује својим сународницима, јесте мисао о себи самом, сопствена малодушност. Окружен људима без великих планова и идеала, и сам је изгубио своје снове и почео да размишља о себи као о човеку малих способности.

Од оваквог мушкарца не очекује се заљубљивање у туђу жену, али он се и не заљубљује у Јелену жену, већ у њену лепоту и њену посебност у односу на све жене које је познавао. Сумњајући у себе и сматрајући свој живот промашеним, он жели да макар тај последњи сан о освајању лепоте проживи до краја. Али, каква је то лепота, ако је освојива?

Он се не заљубљује у јелену као жену, јер по њему жена може бити мушкарцу најпре симпатија, па љубавница, а тек на крају пријатељ. Он се заљубљује у јелену коју види, а не у биће које се крије испод лепе спољашњости. Дакле, он ни не покушава да надгради своју симпатију. јеленина лепота испуњава све оно што он сматра да човек треба да поседује како би био човек. Она има лепо лице, па мора да има и дела лепа, душу и мисли. За њега је Соња драго биће, али се својом ружноћом не уклапа у овај његов портрет идеалног бића, а он не жели да се одрекне последњег идеала који би могао да испуни његов баналан живот. не жели да се одрекне сна о лепоти.

Када у Јелени препозна грабљивицу и и оличење нерада, падају сви велови о са његових духовних очију. Остаје му једино уверење да је проћердао живот и нада да ће макар у гробу имати срећне визије.

Други интелектуалац и визионар је Војницки, мада се његова посебност не уочава на први поглед као код Астрова. Војницки проводи живот пожртвовано радећи на имању свог зета, с врло скромном зарадом, без жалопојки и туге, јер је поглед чврсто прикован за лик славног зета који се бави узвишеним позивом. За њега је Серебјаков човек узвишених мисли и позива, који ће оставити својим делом траг за будуће генерације. Међутим, када у славном професору препозна само остарелог зета, који је читавог живота проповедао другачије вредности од његових сопствених, Војницки схвата да му је живот прошао у раду и обожавању погрешног идеолога. Човек који лако може да прода имање у које је он сам уградио читавог себе и своју младост дефинитивно не може бити неко коме се он треба дивити.

И он, као и Астров, примећује промене на себи, највидљивије у својој лењости откад су дошли професор и Јелена. Загледан у најлепшу жену од свих које је до тада сретао у животу, ујка Вања постаје болно свестан промашеност6и свог живота. као и Астров, и он почиње да сумња у себе. некада је био светла личност, али како никоме није успео да обасја живот, није нашао себи компламентарно биће, он је све свеснији промашености сопственог живота.

И он се заљубљује у Јелену, али не телесну жену, него оличење среће, младости, лепоте. Он изговара оно што мисле сви јунаци ове чеховљеве драме:„кад нема правог живота, људи живе од илузија. Ипак је боље него ништа“ Тако Јелена постаје његова илузија. Она је вила, лепота, али је болно свестан и њене пролазности, па он пати и због њеног промашеног живота. Зато јој и поклања јесење руже како би је подсетио на сурову пролазност младости и живота.

 Као и сви остали јунаци ове драме, и он сматра свој живот проћерданим. Прошлости нема, јер ју је прођердао на ситнице, небитне ствари,  садашњост је апсурдна, а ни будућност му не нуди испуњење живота, јер љубав коју осећа не може да реализује, већ ће и то пропасти.

Јелена, оличење младости и лепоте, и сама је трагичан лик. Она је удата, али је и та њена удаја, одраз ње саме. Она обожава успешне мушкарце. Заљубила се у представу о мушкарцу, а не у њега самог. Она је прави доказ тврдње да се жене заљубљују у памет. И она је дивна, јер пристаје да живи с човеком, који сада може отац да јој буде, који је болестан и стар. И још му је сасвим верна.

Она не пристаје на сажаљење других људи, јер јој њихово лажно саосећање није потребно. Свесна је да људи не уништавају само шуме, већ и човека самог. Свет у коме живимо је за њу свет без верности, чистоте, способности за жртвовање. свесна да у сваком човеку живи демон рушења, она својим животом и личном несрећом као да жели да докађе да ипак постоји оно чега су се други људи одрекли.

За њу је таленат врхунска вредност сваког човека. Он собом носи смелост, слободну мисао, широке подухвате, визионарство. Оно што је давно препознала у свом мужу, сада назире у Астрову, али ипак не жели да изда идеал људскости за који се бори. не може и не жели да напусти остарелог мужа, јер је саму себе довела у такав положај заљубљивањем у представу о човеку, а не у човека самог.

Као и Астров, и она сумња у себе и сматра себе епизодном личношћу. Иако је многи сматрају својом музом и снагом, она сама не препознаје у себи ту енергију која омогућава испуњен и непротраћен живот.

Једини лик који не истиче јасно разочараност сопственим животом јесте лик Соње. Она је заљубљена у Астрова, свесна је свих његових врлина и мана, воли баш њега, а не неко замишљено биће, за разлику од свих осталих ликова који се заљубљују у представу о некоме. Међутим, она је свесна и своје мане, ружне спољашњости, и то је оно што јој може уништити живот. Нигде не исказује јасно своју сумњу у себе, али тиме што жели да живи у неизвесноти, која је за њу боља од иситне, јер у неизвесноти живи нада. Овде се назире зрно неактивности и неборбе за испуњење идеала, али ипак, једино њој Чехов оставља наду у остварење живота, јер је једино она срећна иако је ружна.

Сви ликови ове драме разочарани су својим животом, несигурни у себе – немају позитиван став. Ипак, Чехов не дозвољава да песимизам надвлада енергију неизвесности која је дар будућности – Соњин монолог на крају. Макар духом, ту се спајају њена и размишљања Астрова:

„Живећемо…Стрпљиво ћемо подносити искушења која нам шаље судбина; радићемо за друге, и сад и у старости, без одмора и спокоја, а кад нам дође судњи час, умрећемо покорно и тамо, на оном свету, казаћемо да смо патили, да смо плакали, да нам је живот био горак и бог ће нас пожалити…видећемо како свеукупно земаљско зло, све наше патње нестају у милосрђу што прожима цео свет…“

Advertisements

8 thoughts on “Ујка Вања – промашеност живота

  1. Она обожава успешне мушкарце. Заљубила се у представу о мушкарцу, а не у њега самог. Она је прави доказ тврдње да се жене заљубљују у памет. И она је дивна, јер пристаје да живи с човеком, који сада може отац да јој буде, који је болестан и стар. И још му је сасвим верна. – gde mi tacno vidimo da je ona s njim zbog njegove pameti, msm na osnovu kog dela smo to zakljucili?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s