Чича Горио – лик Растињака

Оноре де Балзак рођен је у 18. веку и живео и делао у време Луја Филипа, када је француско племство материјално и морално пропадало, а буржоазија доживљавала безобзирни успон. Тада је „берза била храм бога новца“, а „животна тежња обогатити се по сваку цену“, па је Балзак имао богату грађу за своје стваралаштво. Захваљујући познавању француског друштва, написао је десетине романа који су му донели књижевну славу и обогатили књижевност света. Све те романе ујединио је у заједничко дело „Људска комедија“, а у предговору том делу изложио је реалистички књижевни програм као „задатак писца да прикаже друштвене односе, социјално-психолошки мотивисане карактере, типове људи да тако утиче на морал људи“ и то објективним, аналитичким откривањем друштвених појава. Описивао је представнике људског друштва, њихове нарави, а нарочито приказивао драме њиховог унутрашњег живота.

Балзаку није било тешко да дочара атмосферу моралног и материјалног пропадања француског друштва, јер га је лично упузнао до сржи студирајући у Паризу права, баш као и његов јунак Ежен де Растињак, главни јунак романа Чича Горио, мада се роман не зове по њему, већ носи име човека који је оличење очинства и пожртвоване љубави, и који, због својих себичних кћери све ниже пада и страда. Ежен у свом настојању да успе у друштву све више увиђа да „племените душе не могу дуго да опстану у том свету“у шта га највише уверава страдање и трагичан крај чича Горија.

Балзак роман почиње најавом пансиона Вокер 1819. када у њему почиње прича о драми главног јунака. Потом следи детаљан опис спољашњег и унутрашњег изгледа пансиона као правог сиротињског дома и представљањем његових становника кратким портретима, изгледом одеће и њихових соба. Тиме је Балзак прво насликао позорницу, па онда, као да је подигао завесу и представио актере.

У контрасту са сценом пансиона и сценом сиромашне племићке породице у провинцији Ежена де Растињака, насликао је и сцене аристократског света. Ежен де Растињак, син сиромашног провинцијског племића из Ангулена, младић јужњачког лица, беле коже, црне косе, плавих очију, лепог стаса, отменог понашања, речит, оштроуман, у изношеном оделу и пенџетираним ципелама, иако неискусан, био је решен да успе. Из провинције је дошао у Париз на студије права. Ту је осетио велеградски живот, упознао сиромаштво и благостање, упоредио своју породицу у светлу париског живота и схватио да мора нешто да промени.

Испрва је сматрао да је за успех потребан вредан рад, одговорност, савесност, правичност и племенитост. Али убрзо схвата  да у великом граду мора имати заштитника да би опстао и да би могао да уђе у високо друштво, које је постало његова преокупација и главни циљ. Брзо је дошао у везу са даљом рођаком виконтесом де Бозеан и њена кућа му је постала прва степеница за улазак у високо друштво. Чињеница да је рођак виконтесе де Бозеан, која је „по свом имену и по свом богатству, једна од највећих племкиња“, отварала му је врата аристократских кућа и обезбеђивала позивнице за балове. Први уласци у то друштво открили су му неискреност, притворност, преваре, лаж. Када је, при посети грофици Ресто и виконтеси де Бозеан осетио презир послуге због скромног одела, „демон раскоши га је ујео за срце“, па је почео је да се мења. Његове илузије су разбијене.Младом и неискусном Растињаку желе да помогну својим саветима робијаш Вотрен и виконтеса Бозеан. Вотрен је добро упознао свет и искусио друштвене неправде па настоји да Растињаку отвори очи и укаже му на непријатне истине. За Вотрена је Париз обична каљуга:

„Они који се у њој укаљају возећи се колима, то су поштени људи, а они који се укаљају идући пешице, то су лопови. Ако вам се деси несрећа да украдете неку ситницу, показују на вас на тргу пред Палатом правосуђа као какво чудовиште. Али ако украдете милион, онда ће вас у салонима сматрати за поштеног човека…“ [1]Поквареност је општа појава и оружје људи осредњих особина. У друштву треба крчити пут „блеском генија или умешном поквареношћу“ [2]. У људске масе треба или улетети као „топовско ђуле, или се увући као куга.“[3]

И виконтеса де Бозеан, у једном тренутку разочарања, када је љубавник био напустио, казује Растињаку истину о животу и упућује га како да се понаша у друству у које хоће да уђе:

„Дакле, господине де Растињак, поступајте с људима онако како заслужују. Желите да успете, ја ћу вам помоћи. Увидећете колико је дубока женска поквареност, измерићете величину бедне људске сујете. Иако сам пажљиво читала ту књигу о свету, било је страница које су ми остале непознате. Сад знам све. Уколико хладније будете рачунали, утолико ћете боље успети. Ако хоћете да вас се свет боји, ударите без милости. И људе и жене сматрајте за поштанске коње које ћете на свакој станици остављати да цркну, па ћете остварити све жеље.“[4]

Упркос свему, Растињак одлучује да се обрати породици за помоћ, па у писмима мајци и сестрама тражи њихову уштеђевину да би купио монденско одело, правдајући се пред савешћу и стидом, да ће успети и новац вратити, што је касније, добивши на коцки, и учинио. Решен да успе, као да и не схвата да својом молбом за новцем, силно повређује и сестру, и мајку бригом око обезбеђивања новца. Он је упоран у својој намери да успе. „Измоливши“ од мајке и сестара оно што су оне оставиле за „црне дане“,  чини се да је заборавио неке основне постулате морала ученог у породици, трошећи сестрин мираз и лепу будућност, на свој луксуз – куповину кола и скупог одела.

У Растињаку је двојство: он је млад, неискусан, чист, неискварен, решен да успе. „Пљачкањем“ мајке и сестара Растињак показује да је једнако себичан као и Гориове кћери. Уз помоћ виконтесе упознаје бароницу Нисенжан, осваја њено срце, одлази у позориште, на балове, коцка се и запоставља студије тешећи се и правдајући пред савешћу да ће изгубљено време вратити. Међутим, искушења постају све већа, а највеће је да освоји срце Викторине, одбачене кћери бакара Тајфера, чијег би сина Вотренов пријатељ убио у двобоју и тако Викторину учинио богатом наследницом. То што је одбио тај предлог показује да је у њему још увек остало савести. Међутим, због великог губитка на коцки почиње да се двоуми, али Бјаншон ипак учвршћује његову савест, тако да у епилогу свих тих догађаја, када Вотрен буде ухапшен, у дилеми између богатства и љубави, у унутрашњој борби, одлучује се за љубав која га спасава и уз коју ће успети.  Растињак има свој пут:„Моја је младост још плава као небо без облака: ићи за сјајем или за богатством, зар то не значи одлучити се на лаж, савијати се, пузати, поново се усправљати, ласкати, претварати се. Зар то не значи ступити у службу оних који су лагали, савијали се, пузили. Пре него што се постане њихов саучесник, мора им се служити. Ах не. Ја хоћу да радим племенито, свето; хоћу да радим дан и ноћ, да до богатства дођем само својим трудом. То је насјпорији начин да се до њега дође, али ће се зато свакога дана моја глава спуштати на узглавље без иједне рђаве мисли…“ [5]

Судбина чича Гориа из темеља потреса Растињака. Сахрана овога грешног оца, чији је једини грех био што је превише волео своје нерзахвалне кћери, руши све илузије које је Растињак гајио о свету чијег је престола желео да се „дочепа“. Када је морао да позајми франак од покућара Кристофа да би гробарима дао напојницу, Растињака обузима туга и горчина. Сагледавши Гориову трагедију, Ежен такође схвата да у тадашњем свету људи једни друге безобзирно варају и искоришћавају, да то чине и пријатељи, супружници и љубавници, па чак и кћери свог оца искоришћавају и напуштају. Схватио је тада сурову истину да и сам мора да вара да не би био преварен и искоришћен и да се мора одрећи савести. Загледан у Гориов гроб, са последњом сузом осећајног срца сахранио је и своју савест. Гледајући са узвишице гробља на Париз, одлучно је изговорио: ,,А сада је на нас двоје ред!“, и отишао право на ручак код госпође Нисенжан. У том тренутку нестаје дотадашњи донекле промењени Ежен де Растињак и појављује се потпуно трансформисани Ежен де Растњак спреман да се упусти у сукоб са исвареним и морално посрнулим светом у коме је новац мера не само стварима, већ и људима.


[1] Оноре де Балзак, Чича Горио, превела Јелисавета Марковић, Издавачка кућа Драганић, Београд, 1997. стр. 46

[2] исто, стр. 97.

[3] исто, стр. 98

[4] исто, стр. 73

[5]  исто, стр. 104

Advertisements

4 thoughts on “Чича Горио – лик Растињака

  1. Чича Горио ми је један од омиљених романа. Уосталом, неко време ми је надимак била титула једног лика из тог дела. 🙂

    • Сад Вам савршено пристаје овај надимак, многи могу да уче методику од Вас! 🙂 А Ви сте ми најбољи аргумент за све оне мале природњаке, који кажу да ће се бавити целог живота биологијом, хемијом, физиком…и да им “ово“ (књижевна дела и граматичка правила) неће никада требати 😦

      • Хвала Вам на томе, а ја морам да приметим да природњак може само да буде бољи ако више влада матерњим језиком. Уосталом, нама је неопходно да умемо да описујемо, дефинишемо и објашњавамо и да при томе будемо прецизни, јасни и да имамо фонд речи. Читање књига и познавање граматичких правила су нам веома корисна.

      • Заборавио си (сте) заштитни знак… Мислим на смешуљке, који су ми после бубамаре синоним за Методичарев текст. 🙂 Поздрав! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s