Писмо без извињења, Милош Јеремић (наставник)

аутор текста је Милош Јеремић, наставник (преузето са сајта Школе без зидова http://www.skolskidnevnik.net/2011/03/pismo-bez-izvinjenja/

О овом тексту често размишљам, па сам пожелела да га поделим са свима који посећују мој блог.

Nam et ipsa scientia potestas est. (Френсис Бекон)


Свим својим садашњим и бившим ђацима желим да саопштим да сам у свему чему сам вас учио и чему вас учим био у праву, све што сам говорио на својим часовима сада наглашавам и стојим иза свега тога својом струком, савешћу и целокупном егзистенцијом. Свој посао сам некада радио за тридесетак марака (петнаестак евра), некада за нешто више од пет стотина, радим га за нешто мање од четири стотине, а радићу га за више хиљада или бесплатно са истом преданошћу.

Кад бих имао прилику да поново бирам професију изабрао бих ову исту – можда не у истој земљи или са истим узрастом – али бих се свакако определио да подучавам (као што једном рече Херодот да би свако народ када би могао да бира богове изабрао своје, тако бих и ја изабрао свог „бога“ ). Не кајем се ни за шта и не осећам се кривим, све сам урадио смишљено и преузимам одговорност за своје поступке.
Наравно, има простора за извињење. Ако сам некада у тренутку слабости тврдио да се знање не исплати, ако сам дао оцену вишу од оне коју сте заслужили, ако је на неком од мојих часова било досадно (ја знам да је било доста таквих часова), ако некоме од вас нисам посветио довољно пажње због свог незнања или мањка искуства и стручности, ако нисам успевао да вас мотивишем или да вам објасним градиво – онда се извињавам.
Знам да многи наставници посустају у својим убеђењима и идејама и то могу да разумем. Пре више од двадесет година једна певаљка управо пристигла на државну телевизију са Ибарске магистрале је изјавила: „Школа је за оне који не умеју да се снађу у животу?“ Данас се та идеја одомаћила, а просветни радници су постали они који ометају ученике који су дошли у школу да узму сведочанства са високим оценама и дипломе. Зато су почели да се отварају факултети чија имена више личе на називе супермаркета и спортских савеза него на називе образовних институција, а ускоро ће се то догодити и са средњим школама. У школе се дакле, не долази по знање, већ по оцене.
Наравно, помислићете, нормално је да се у школе долази ради знања. Грешите! У школе се долазило по знање до краја прве половине двадесетог века. Данас школе треба да код ученика развијају вештине, креативност, друштвеност, слободу мишљења, емпатију. Школе данас морају да делују свим својим снагама као здрава заједница која у сарадњи са државом, локалном самоуправом, ученицима и родитељима ојачава ученике у сваком погледу.
Није нездрав однос према образовању настао пре десет или двадесет година. Култ неписмености у Србији развија се вековима. Наши најобразованији сународници су били или прогоњени или су сами напустили Србију. Доситеј је у Србији провео четири године (и дан данас га помињу као „кугу коју треба искоренити“), Вук је углавном живео у Бечу, Тесла је издржао тридесет шест сати, Миланковићев календар као измењен јулијански календар прихватила је већина православних цркава, али не српска. Имена ових научника знамо, имена прогонитеља су нестала… Комунистичка идеја „добрих партијских другара“ само је стигла на плодно тле, па је омогућила свршеном машинбравару и несвршеном агроному да постану чланови Српске акадекмије наука и уметности. У овом лудилу се изгубила веза са реалношћу – потомци „партијско-другарске“ елите почели су да умишљају како су заиста велики интелектуалци. Лажови су почели да верују у своје лажи, наравно захваљујући онима који су одлучили да им верују, јер пријатно је имати елиту близу себе која дели твоје идеје – посебно ако су фашистичке. Умишљени интелектуалци повели су умишљену нацију. Куда? Покушајте сами да се сетите куда могу да стигну, а ако не можете присетите се сјајне Домановићеве приповетке „Вођа“ (хммм, наслов ове приповетке на немачком је „Фирер“). Није Домановић био толико генијалан колико се ми не мењамо…

Образовање није ни једноставно ни лако, а понајмање је вредно уверење о образовању. Замислите да су вам дали уверење о завршеном алпинистичком курсу који нисте похађали. Да ли бисте се усудили да се пењете по вертикалној стени? Послушајте ме сада: нека се алпинисти са лажним уверењима пењу по тој стени и чекајте. Не губите у том чекању време, учите се алплинизму, вежбајте макар и не добили никакав сертификат. После извесног времена попећете се тамо где лажњаци покушавају. Не брините за њих, неће бити њихових лешева око стена, само врхунски алпинисти гину од пада са велике висине. Лажњаци немају одакле да падну. Видећете их како комично скакућу око дна стене са чијег врха ћете им се смејати…

Дакле, не бојте се образовања. Образујте се, онда нећете морати да се сналазите у животу. Образовање је снага, сналажљивост је илузија. Илузија је ефектна, али не траје и лажна је. Открићу вам тајну успеха у три речи: рад, упорност и вера. Шта сте очекивали? Тарот карте? Кристалне кугле? Летеће ћилиме? Партијске књижице? Чаробне лампе?

Advertisements

3 thoughts on “Писмо без извињења, Милош Јеремић (наставник)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s