Хуманитарна помоћ за језик, Славица Јурић

Преузето са сајта http://e-pismen.rs/

Написала Славица Јурићнедеља, 05 септембар 2010 03:47

„Језик је једино што имамо. Све друго могу донети у виду хуманитарне помоћи нови господари света.“ (Душко Трифуновић)
Влатко Стефановски једном приликом рече да с комшијом Македонцем лако и течно прича, али суштински боље разуме неког црног блуз-певача, са којим размени тек покоју реч. Не ради се, дакако, ни о глобалним процесима потпомогнутим музиком (црнац и Македонац у истом коду), ни о пацифистичком уверењу музичара, него о емотивној снази једног специфичног „језика“, језика музике. Да би показао снагу разумевања вишег реда и препознавања по језику музике, Стефановски се јасно изразио природним људским језиком, не уносећи у свој говор ниједну непознату реч, нашавши непогрешиву језичку слику да пренесе своју мисао. Како год окренемо, све друге специфичне „језике“, кодове разних области, од специфичног језика визуелних медија до рачунарских кодова, на крају преводимо и преносимо у говор, тј. на језик у основном значењу – људски језик. Замислимо да је Стефановски у намери да нам пренесе своју мисао убацио пар стручних музичких термина, преузетих од харлемских уличних певача?! Или да је уместо речи, убацио какву ноту и ознаку за крешендо?! Он је, напротив, успео да изрази један симболичко-емотивни код другим, језичким кодом. Ако слушамо његов етно-џез или етно-блуз, препознајемо  Опширније>>

вазда исту завичајну ноту Македоније, коју је случајни или намерни сусрет с изворним блуз-певачем, само оплеменио, не и грубо нарушио.

Језик је, попут музике, фина, сублимисана творевина људског духа, с безграничним стваралачким способностима. Персонификујући га, о језику су лингвисти, песници, филозофи говорили као о бићу, које живи, развија се, замире и умре; трпи ударце са стране, и напаја се неким својим унутрашњим соковима и снагама; има своје посебности и свој дух. Можемо да га издамо и одрекнемо га се, да га вређамо и рањавамо; да га оденемо у туђе перје и учинимо кловновски смешним и тужним; можемо да му одузмемо достојанство и да га се стидимо; да изменимо његов дух до непрепознавања, тако да не личи више ни на себе, нити на неки други језик… У тренутку док планета врви од најразноврснијих вишкова одговорности, што за претучене животиње, што за ретке биљне врсте, што за гробља и заштићене грађевине, о језику се најмање размишља и са њим најмање саосећа. А језици су у савременом свету итекако угрожена врста. Угрожени су надирућим енглеским језиком, али сада, можда први пут у историји, сам енглески је најмање крив за то. Главна опасност за језик овај пут долази изнутра, јер га сами говорници тог језика не негују, не брину о њему, не поштују његове норме и стандарде, не следе његов дух. Језици нестају невероватном брзином (сваке две седмице један), а велики број свакодневно одумире тако што нестаје ћелија по ћелија тог бића. На месту замрле ћелије најчешће се појави туђе ткиво, израслина која вређа језик на који је пресађена, а најчешће ствара ружну слику и о језику из ког је преузета. Тако постепено одумиру многи матерњи језици под дивљим ткивом језика који су моћнији, у тренду су, у глобалној комуникацији пожељнији, у стручној терминологији препознатљивији. За разлику од здравствених епидемија, овој нема санације у виду хуманитарне помоћи. Лечи се изнутра, вољом и свешћу самих говорника. Као особен вид хуманитарне помоћи можемо донекле сматрати међународне стратешке документе који гарантују неговање језичке посебности и прописане празнике који декоративно подстичу ту бригу и негу. То право, међутим, мало народа користи. У том смислу потребно је схватити и речи пок. Душка Трифуновића које су мото овог чланка.


Мy computer, али не и мој језик

 

Једна врста страног тела и неугодне израслине на српском језику јесу стручне информатичке речи. Нужност брзине цивилизацијског напретка у овој области, због које морамо да их преузимамо, без времена да се их стручно анализирамо, преведемо или одомаћимо, што већина језика чини са туђицама, не умањује одговорност говорника српског језика. Није природно и логично, а није ни етично имати мој рачунар, и због њега губити свој језик. Није технологија у последњих пар деценија напредовала зато да би уништила вишевековно културно наслеђе оличено у језику. Не влада машина нашим духом и духом језика, него је обрнуто. Исти тај дух смислио је и машину, а недостатак решења за речи туђице само су лењост тог истог духа.
Међу говорницима једног језика немају исту одговорност све професије. Постоје професије које систематски утичу или могу да утичу на формирање језичких навика јавности. У такве професије, по инерцији, сви ћемо на прво место ставити медије и оне запослене на њима. Притом, заборављамо да је наставнички посао такође јаван, те да је и жива и писана реч наставника својеврстан медијум, а они који га слушају и читају, у некој мери усвајају одређене навике од њих. Није довољно да сам наставник правилно и у духу српског језика пише и говори, него и колико од својих ученика тражи исти однос према језику, било да је тај језик у писаном, говорном или дигиталном виду. Због све присутнијег дигиталног вида језика, готово са сигурношћу можемо да тврдимо да у судбини језика имају удела информатички колико и лингвистички стручњаци. Судбина језика зависи од начина на који он буде дигитализован. Због тога је важно да прве кораке у свеопштој дигитализацији не правимо без сталног загледања у језички приручник, саветујемо се са колегама, или, у крајњој линији, ослонимо на своје језичко осећање. Своју професионалну, али и личну дужност, можемо показати већ ако имамо елементарну писменост, јер норма српског језика прописује једноставна правила при позјамљивању страних речи.
 

Е, наставниче, у српском језику погрешно је писати Е-учење, Е-комуникација, E-learning, Е-communication, Е-mail

Норма српског језика има две основне смернице у односу према туђицама:

 

  1. Преводимо све што је могуће превести. Не преводимо: речи које су потпуно нове, вероватно су неке од њих нове или су добиле ново значење и у култури из које долазе; речи које уносе нову нијансу значења или нов квалитет у постојећу сличну реч; речи које је немогуће превести без дужег описа тј. парафразирајући их, ради економике језика.
  2. Непреводиве речи транскрибујемо односно преносимо у свој језик по правилима фонетског правописа – пишемо онако како изговарамо, или бар приближно. Приликом транскрипције и одомаћивања поштујемо све норме свог језика, од писања великих слова, преко правописних знака до акцената.

Како изгледа неправилно, и сирово коришћење англицизама у српском језику, погледајмо баш на примерима речи и израза везаних за нове начине учења и комуникације – електронско учење и електронску комуникацију.

Из енглеског језика стижу нам скраћеница E-learning од electronic learning, E-comunication од electronic comunication, E-mail од electronic mail. Изрази су новина и у самом подручју одакле нам долазе, али речи које чине израз, нису новина ни нама, ни њима. У српском језику ти изрази буквално преведени гласе: електронско учење, електронска комуникација, електронска пошта. Готово све речи у овим изразима, већ смо својевремено или недавно позајмили, али су се оне одомаћиле и граматички и правописно понашају се као домаће речи. Језички чистунци би радо уместо комуникације користили споразумевање, али је језичка пракса унела квалитативну разлику између ова два синонима: споразумевање упућује на лични контакт, комуникација на споразумевање путем посредника тј. преносиоца. Аналитични би се злурадо питали зашто је комуникација, а не камуникејшн, ако већ транскрибујемо реч. Зато што нам реч не долази из енглеског језика, него из латинског (communicatio), одакле је преузета и у енглески. Не можемо рећи ни да је електронско учење сретан превод, звучи заиста рогобатно док се не привикнемо. Брзина промена у свету електронике и информатике није нам оставила времена да се бавимо бољим преводом,а језик их засигурно има, па смо их усвојили, буквално их преводећи. У енглеском је легалан начин скраћивања цртица, а у српском никада. Позајмљујући израз, неки позајмљују и правописну норму из енглеског језика, те изразе везане за електронско учење и комуникацију скраћују цртицом, као полусложенице у српском језику.  Знак скраћивања код нас је тачка, па би уколико нам се заиста толико жури да немамо времена да у неформалном писању, пишемо тих неколико слова, могли неформално да скратимо прву реч као ел. или елект. или нешто слично. У званичном писању, намењеном јавности такво скраћивање би се лако могло претворити укомуникацијски шум. Српски језик је отворен и демократичан према утицајима, те је у њему могуће одомаћити и стране скраћенице. Само, онда их транскрибујемо па би оне, по начину како их изговарамо, гласиле: имејл, илрнинг, икамуникејшн. Осим овог првог примера за означавање електронске поште, који можемо сматрати и стандардним (Васић-Прћић-Нејгебауер, речник новијих англицизама, Нови Сад, 2002), друга два делују заиста смешна језиколомија. Шта српски наставници и запослени у образовању чине са овим изразима? На једном једином примеру очас посла направе три огрешења о сопствени језик. Рецимо у примеру Е-учење има грешака готово колико и ознака: 1.) неправилно коришћење великог слова, 2.) неправилно коришћење правописног знака цртице у служби скраћивања, 3.) нелогично заустављен процес адаптације на пола пута, на ком је друга реч преведена, а прва остала изворно. Формулисано као Е-учење, на стилистичком плану овај нам израз поручује да је нови начин учења ултрамодеран, без премца у досадашњој дидактици. Но, правописно гледано, оно је полуписмено. Писмен човек, ако нема идолатријски однос према техници и англосаксонској култури, не може да се не запита: Шта ће ови да ме науче кад не знају ни да пишу? То би било исто као кад бисмо писали Е-енергија или, још боље, Е-струја. Звучи више као жаргон и жонглирање, него као озбиљна наука, јер усамљено „е“ у нашем језику је узвик: Е, наставниче, не може Е-учење!
Други случај погрешног коришћења као E-learning, E-mail нема три нивоа огрешења у једној речи, него један, али зато страшно велик. У српском језику транскрибују се и одомаћују чак и лична имена (оригинал пишемо у загради), а камоли најобичнији стручни термини, уз то преводиви. Та друга линија погрешне праксе јесте преузимање тзв. сировог англицизма, изворно. У почетку је разлог овом стварању дупле норме српског језика, противно двовековној норми српског језика, могао бити колебљивост око превода или одомаћивања речи. Данас, чини ми се, више се не ради о несигурности, него о специфичном стилу, ненормираном, дакле – неписменом, коришћења сирових англицизама. Тај стил одаје квазиинтелектуализам оних који би своју науку да мистификују, а себе учине апостолима који разумеју тајне нове (дигиталне) вере. Чему мистификација око нечег тако прозаичног као што је машина, техника и вештина?!
 Уљез- језичка пракса или (не)културни конфликти

Када реч одомаћимо транскрипцијом, ма колико нам то у почетку изгледало нестручно и „сељачки“, то је заправо виши и сублимисани вид познавања свог, али и страног језика. Оно нам даље олакшава да се туђица не осећа као страно тело у језику-домаћину. Након одомаћивања са том се речју понашамо као да је наша: мењамо је по њеним облицима множине, падежа, лица… без икакве двојбе. Дакле, транскрибована скраћеница имејл у реченици Послао сам прилог имејлом, добија падежни наставак као да је домаћа реч. Шипка_Клајн дозвољавају и коришћење облика и-мејл. Уколико је не одомаћимо, при коришћењу речи у даљем контексту најчешће се прави још једно огрешење о норму српског језика додавањем цртице пре додавања наставка за падежни облик: Послао сам attachment E-mail-om. Оваквим интервенцијама та реч више није изворна, јер је добила домаћи наставак, а није ни домаћа јер се на један начин пише, а другачије изговара, а поготово се као „странац“ и прави „уљез“ одаје цртицом испред наставка за облик. Уместо културног контакта реч постаје сведок културног конфликта, нагрђујући и норме језика из ког је преузета и норме језика у који је преузета. Онај који то чини прави несагледиве негативне последице у свом језику, кварећи га, не поштујући, вршећи својеврсно насиље у њему, а о себи оставља слику врло сличну епитету који у лингвистици стоји уз овакво позајмљивање – сирово.

Швајцарски лингвиста Е. Таполе (обратите пажњу на скраћивање с тачком иза „Е“) говорио је да се речи позајмљују из нужде или луксуза. Расправљајући о тзв. луксузним позајмљеницама М. Шипка предлаже умеснији израз – позајмљенице из лењости (Испеци, па реци, Београд . Нови Сад, 1998). Не будимо лењи, одомаћимо уљезе, ако су већ нужни! Ово је апел (пуристи би рекли – позив, али ја нисам пуриста) за хуманитарну помоћ за језик.

Илустрације Ивице Стевановића скениране су (ова реч је оправдани одомаћени англицизам) из књиге Језик, језик, е па шта је… Хелене Ури (Београд, Креативни центар, 2008). У наслову књиге глас / слово „е“ такође је узвик.

Славица Јурић

Advertisements

2 thoughts on “Хуманитарна помоћ за језик, Славица Јурић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s