МỜРЕ? МОРЕEE…Виолета Јовић

Да не вашар у паланку и понека слава, свадба, ел сарана у фамилију, не би ти ја мрднула из село докле сам жива. А и после, куде ће ме носе? Гробишта на крај село. Па ћу си туј.
Моја сестра Винка помлада од мен три годин, а лани ишла на море. Ајде, што иде, колај работа, али кад се врну, па кад вану да прича на сва уста, надугачко и нашироко како се убаво провела там на море. Ишла сас ћерку и сас зета у Будву. Не ми криво што ишла, ајде де, нека је, али ми криво зашто ја несъм.
Велим на старца:
–Дедо, како би било да и ми једанпут у наш век отидемо да видимо тој море?
Он ме погледа како бодљиво говече, па ће ми рекне:
–Јебем ли ти семку замајану, какво тој дробиш?! Ел си ти крштевана, бабо?
Ајд што ме напцува, не ми ни чудно. Тој си код нас, у наше село нормална работа. Чудно би ми било да не. Тој код нас дојде некако како «добар дан». Сви пцују у сваку прилику. И никој се на никога не љути. Знамо да разликујемо кад те неки пцује онак си проз разговор и кад те пцује кад је љутит.
–Крштевана сам, како несъм? Зашто ме тој съг питујеш.
–Питујем те што неси при здраву памет. Џабе те у цркву носили и бађав ти поп чътел!
–Не бађав. Платила му баба.
–Знам да не бађав. Него, не имала никаква вајда од тој појање и кађење. Тебе се тој крштевање не приватило ама ич!
–А зашто? Какво ми фали? Цел век работим какво треба. Никакву глупос не напраји. Нигде те несъм осрамотила нити обрукала. Три сина како три јабуке сам ти родила, изшколувала, одомила…!
–Ама, све је тој како треба. Само, овој што съг вревиш не ваља.
–Зашто не ваља?Да л` смо ми па последње гоље да једън пут у век не мож да отидемо на море?
–Гоље несмо, ама, шћемо там? Не тој за нас. Какво ће ми там да работимо?
–Какво други, такво ћемо и ми.
–Да манем кућу, стоку и поље, па дим да отезам голи краци въздън по туђу државу? И још да платим затој што ме слънце пржи голога на гол песък? Тој исто слънце имам си џабе у Дубраву. А имам и ладавину у забран, па кад упече, ја се скутам. И велиш да си крштена?
–Не тој исто слънце!
–Како не исто? Колко ти мислиш да слънца има? Слънце је једно, а под њега свашта има. Ја ћу си код кућу.
–Кућа неће утекне. Стоку има кој да намири. А по поље кад се сработи, тъг ће идемо. Нећемо јутре. Нећемо ни у сред жетву. А што па да не одморимо мълко, да л` смо под казну, па цел век работи?! Само тегљи, како вол!

–Ама, да л` скрену од памет, жено? Коме домаћинство да остајм, а ја да ватим свет? Па, ја три сина у град имам, код ниједнога несъм преспал за све овеј године, да кућу и послу не мањујем! Ти, ако ти толко воља за тој море, иди. Мен не терај. Не тој за мен. Не ни за теб, али ти тој съг не разумиш, нити па оћеш да слушаш. Мора сама да видиш. Мож ће се тъг разбереш.
Такој каза и улеже у плевњу да довата детелину за говеду.
Несъм се више завревувала од тој, нити сам била намерна, докле у суботу не дојде најмлад син сас снау и сас дечицу. Има близнићи, мушки од три године. Убави како лутке, ама, како једно да су, не мог да ји разликујем. Али живи, живи…Нека су живи. Оно, убава баба и мирно дете нема. Овија наши тој и потврђују. Једън сам не мож на крај сас њи да искочи. Сна ју нема тријес кила, на ноге скапала од неспање и трчање по њи, а и од њојну си, женску послу по кућу. И једно кад прооди па не мож да га стигнеш по кућу, а кам ли две. Сас очи не можеш да постигнеш да ји пратиш.
Вели Никола, син ми, да су решили да ји воде на море. Ће иду за десетину дана.
–Како ћете, деца, да искочите сас њи на крај? – питујем ји. – Они ни позам не мирују. Како ће там у туј голему воду?
–Не знам, мамо. Некако ћемо да се снађемо. Мора да их водимо, каже докторка да ће море да им користи за здравље. Видиш ли да су стално прехлађени и да су им носеви стално слинави?
–Ако, и треба да ји водите, него млого немирни. Једън треба само њи да пасе. Како ће ји упазите?
–Не знам, мамо. Снаћи ћемо се некако. Већ смо навикли са њима.
–Еве, поведете бабу, па нека ји варди – вели старац. – И онак кука, воља јо да види море. Винка видела, а она не. Ће умре без тој знање.
–Ајде, мамо, стварно пођи – вели Никола.
–Стварно, мама, могла би да пођеш са нама – вели и снајка.
–Куде ћу ја кућу да манем, деца?
–Ел оточ велиш да ће кућа туј, неће утекне – вели старац. – Спремај се, па појди ако деца оће да те воде. Ете ти и прилика да се и ти повалиш на Винку да си била на море.
Деца се присмејаше.
–Ма, несъм ја за тој. Немам ни дреје какве треба да имам за там.
–За там ти дреје не треба. Там сви голи како пиштољ. Приказују стално на телевизију – затрацкује ме старац.
–Туго, туго, како ћу ја? Не мог се растурам у овеј године!
–Кој те тера да се растураш. Седи си у дреје. Ако оћеш иди, ако нећеш немој. Немој само да ми зановеташ да те несъм пуштил.
–Када сам ти ја за какво зановетала?
–Када неси?
–Е, ћу дим! Да знаш да оћу.

***

Завати се дим на море.
Прво реко на Винку. Зајнат. Да види да не само она видела море, него ћу да видим и ја.
Али, видо си сто муке до море.
Немам пасош. А без пасош нема нигде преко границу. Не рече ми Винка да је вадила пасош за у туј Будву. Мора да за там не треба. За у Грчку мора да вадим. За моје шесет године несъм вадила пасош. Не ми требал.
Али, съг немам куде. Кад сам се уватила у оро, има да играм.
Ото да извадим. Какво ћу? Син ме одведе једно јутро. Угодил там сас једнога у полицију када да дојдем, да не чекам. Вели, нема ништа без везу. Ако идеш по ред, има остарејеш у ред. Куде ћу ја, већ сам остарела, немам време за врљање.
Уведоше ме на дзадња врата у некакво сопче, па ме запеше у некакву кабину и казаше ми куде да гледам да ме сликују. После ме изведоше и дадоше ми да пипнем сас прс у неко црно јастуче, па ме једна младица увати за прсан и притисе ми га на неко стакленце. Мора да је мислела да сам неписмена што сам дошла у сељачке дреје и сас шамију наглав.
–Писмена сам, ћерко. Не треба тој. Дај плајваз да потпишем.
–Само ви, госпођо, радите шта вам кажем. Ја знам шта треба.
Не теја се распраљам. Кога треба молиш, немој га љутиш. Ја сам за пасошав писала молбу. А она ваљда знаје какво и како треба.
Назва ме «госпођо»! Не ми се тој до съг дешавало. Тој мора да нема везе какве дреје носиш, него си сваку жену у године зову «госпођо».
Завршимо тој како завршимо. Веле, ће буде готово за недељу дана.
Нена, сна ми, чекала дома, спремила ручък. Кад поручамо, она ми вели:
–Мама, кад си већ дошла, хајде да идемо у град да се ошишаш и да ти купимо купаћи костим и још неке ствари за море.
–Ти ме боље ошишаш од фризерку, Нено. Ошишај си ме ти.
–Добро, ако хоћеш, ја ћу да те ошишам, али треба да одемо да купимо оно што ти је потребно. Купаћи немаш.
–Шће ми тој?
–Требаће. Свима треба. Како ћеш да се купаш?
–Леле, не смем ти ја улазим у голему воду. Не знам да пливам. Ћу се удавим, ћерко.
–Нећеш, не бој се. Ти ћеш са децом да се купаш у плићаку, али мораш да имаш купаћи. Тамо га сви носе.
–Сви ће гледају у мен.
–Неће. Гледаће те ако немаш, па се купаш у хаљини.
–На ти паре, па ми ти купи какво мислиш да ће ми треба, а ја ћу малко да помилујем дечицу и да ји помајем докле се ти врнеш.
–А да пробаш?
–Какво ћу пробујем? Ти по знаш од мен какво се носи, па такво и купи. На ти да купиш и за теб и за децу какво треба.
–Не треба, мама. Имам.
–Узни кад ти давам. Треба. Да је једно какво треба!?

***

И такој ти, кад дојде онъј дън, спрам свети Ранђел летњи, ја ману кућу и ото на море.
Дојде вечером мој Никола сас кола за мен и одвезе ме код њи, а ноћу, окол пола три потоваримо се са све ствари у кола и појдомо на море. На децу наместимо на дзадње седиште да легну једно до друго, ја до њи, син за волан, сна до њег и ајд у здравје!
Ноћ си Бог створил за спање, па си такој ја, још несмо из Ниш искочили, задрема како баба на бедву.
Пробуди се пред македонску границу. Раздъњује се. Са стране, и отуд и одовуд села. Голема села, готово да су се састајила, а по њи на по две – три мести белеју се некакве куле, небо пипају.
–Ај, синко, какве су овој куле по овај села?
–То су џамије, мајко.
–Откуд џамије? Да несмо залутали по ноћ у турско ел у шиптарско, деца? – прозину се.
–Нисмо. Ћути, немој да те чује неко – вели ми Никола.
–Ама, зашто да ћутим? Која је овој земља што проодимо?
–Србија. Сад смо на граници. Улазимо у Македонију.
–Зашто тъг да ћутим у Србију? Каква Србија? Куку, мајко мила. Бошке мој. Нигде крс! Да се прекрстим.
А, увати ме неки бездер. Ич ми се не свиђа овој што видим. А још ми вели да морам да ћутим. Зашто да ћутим? Ваљда смем да рекнем какво ми се не свиђа? Не вреве ли сваку вечер на вести да смо слободна земља и да је завладала онај, бре, како рекоше… демокрација?
Једън голобрад, беломујес, сас шапку наглав питује ни имамо ли нешто да пријавимо.
Продума си да ли да му рекнем за печену кокошку што сам скутала у моју женску ташну, да има ако огладнејемо. Тој несъм пријавила ни на моји. Никола ми не дава ништа да носим за једење. Вели, Нена напрајила сендвичи. Море, понесо си ја, нек се најде. Далек је тој пут, можда огладнејемо. Понесо и по једно кравајче за свакога.
Не теја рекнем на онога да сам понела тој. Ће ми се смеју овија моји. Ако претриса, нека ју најде. Ћу рекнем да сам ју за њег понела и ћу му ју дадем ако треба. Але ти кокошку!
Пројдомо. Не дира ни ништа. Други ни лупну по печат у пасош и кимну сас руку да идемо.
Улегомо у Македонију.
Мора да ни она не голема. Таман продрема једну дремку, те ти ју па граница.
–Улазимо у Грчку – обавести ни мој син.
Кола, кола, камиони, аутобуси… Народ бели свет! Да ли ће има куде да станемо сви у туј Грчку? Гле колки је народ навалил!
Два сата чекамо у ред, помицамо се за по сантину, докле дојдомо на ред да ни ударе печат у пасош. Оволко чекање за једън печат!
Како улегомо у Грчку, а оно уз друм посађени лијандери. Има у све боје, бели, лилави, алеви, розни… Убаво у свет. Ману да дремем. Расани се, да се нагледам овој убавило.
–Леле, што је убаво, деца! Зашто код нас не саде овак овија лијандери прикај пут?
–Зато што оно што ти данас посадиш, комшија има ноћас да почупе, мамо – задиркује ме мој син.
Оно, истин си такој.
Полани бео калемила трандавил, а лани се беше рацъвтел, само да га гледаш. Размладил се, па мирише убаво, до сред село се осећа. Једну ноћ неки прошъл и све покршил. Беше ми криво. Тео цркнем од муку.
Ама, овој од свако би по једно искубла и посадила би у цреп иза кућу, под стару кујну, да никој не види, само ја, кад ми такој дојде туга на срце. Али, у туђу смо државу, кој сме да чупе и ара? Ће ме уапсе и ће ме глобе. Ни дома тој не работим, те ћу овде! Друго, и да ми га даду џабе, немам га куде турим, у колава ни игла више не може да стане.
Реши да си само погледам, да си заситим очи сас овој убавило, па ћу причам по село кад се врнем. Прво на Винку има сва да опричам.

***

Пут прав, убав, нема рупе ни преглабице. А прикај пут – мало, мало, па црквица. Малечка, бела, озидана, у њу неколко иконице и кандилце и толко. Али ју има. Сваки који пројде види да је овој земља православна. Нигде не видо куле ни минарети. А у свако поголемо место голема црква, озидана сас циглу, па стегнута, накићена, сас голем крс на вр`.
Што ми се тој посвиде.
А у наше село ни црква ни црквиште. Колко ми пут, такој, дојде да отидем у цркву да се помолим Богу за здравје и за сви моји, а немам куде, па си дома прошъпкам молитву и мине ми туга на срце.

***

Ода детета пантим, такој, шалили смо се, кад неки рекне да је негде нешто појевтино, а ми рекнемо: «У Солун џабе сомун».
Улегомо и у тъј Солун. Да видим и њег. Мож ће да сврнемо негде да купимо и једън сомун да пробам и тој, па да рекнем да сам и тој чудо видела. Никој други из наше село не бил у Солун, нит је па јел тъј њин сомун.
Али од Солун нема ништа.
Ни од сомун, вала. Вози детево, вози, стањува на семафори, вози па… Ја се обдзрта прикај пут, да видим какъв је Солун. Мож негде да видим има ли и сомун, па да му рекнем да стане, да купимо.
Јок, бре!
Само јуре кола, некакви големи камиони како по два да су, аутобуси на спрат… Мотори возе некакви голокраки сас некакву лопту наглав… На две мести видомо и воз, теретан, пројде, пун сас некакву рђаву гвожђурију.
Идомо ти такој, идомо, досади Богу милому. Нема радње прикај пут, само понека пумпа за гориво и неколко казанџије, калајџије… Занатлије, који знаје који ли су. Углавном, изнели пред радње кове, котлови, канте прскалице, казани…
Лелке!
Овој у нас било у прошли век. Съг живога занатлију нема видиш. У Казанџијско сокаче кафана до кафану. Тъј занат ми Срби знамо. Никој више неће туца прсти да нешто напрај да има.
Не мога да ћутим. Пита сина:
–Ај, синко, овој ли је Солун?
–То је, мама.
–Па, какво је овој чудо? Како да смо у Казанџијско сокаче у Ниш пре стотину годин!
–Ово ти је периферија (како ли га рече), мамо. У центар је много лепо, али ако тамо заглавимо, нема цео дан да се извучемо из саобраћаја.
–Ааа. Видим ја. Чудно ми нешто. А куде се купује сомун?
–Ко ће сад да тражи сомун? Јеси ли гладна? Нено, дај мајци сендвич.
–Нећу, ћерко. Несъм гладна. Него, само питујем. Ете, знам за тъј сомун, па велим, кад смо већ туј…
–Ко ће сад да га тражи?
–Море, вози си ти куде треба да возиш. Мани мен. Думам си такој да убијем време. Ел ће скоро да стигнемо?
–Још мало. Да се извучемо из ове гужве. После ћемо лако.
–Добро. Вози си ти. Не слушај мен.
Склопи очи, ега побрзо пројде време.
Раздремала сам се како квачка. Дечица и она спе.

***

Стигомо у неко доба. Слънце беше високо, биће да је прошло пладне. Једва искочи из кола. Ноге утрнуле, једва на њи. Несъм ја научила оволко да седим на једно место. Малко протего ноге, разоди се натам – наовам, докле они разбудише дечицу, па унесомо ствари у хотел. Само се обдзртам около. Зграда голема, чиста… А соба! Једна голема сас голем кревет на сред и још два мањи прикај зид, а из њу се улази у још једну помалечку. У њу кревет, осталче, огледало на зид и шифоњерче у ћош. У њу мен сместише.
Купатило големо. Улего па врљи једне криваче воду на очи да се мълко приберем и поразбудим, па да вадимо сас снау ствари из онија куфери што напакувала.
Нема нигде шпорет. Нема ни решо. Леле, стварно две недеље, како што вели мој Никола, нема да узнем варјачу у руке! Падло ми и мен једанпут у мој век да будем госпођа, да не сејем брашно и да не мешам по грнци.
А ја, будала, слушам Винку што ми вели, па испадо глупа и обрука се пред снау си.
Винка ми вели:
–Видинке, там је све поскупо него код нас и све се плаћа у онија еврићи, него ти узни па си понеси намирнице колко можеш. Ја сам си све била понела ода дом. Што да даваш евра там. Тој су скупе паре, несу за бацање. Деца веле да гледају на границу и бране да се уноси храна, али ја тој позамеша сас дреје, никој не ни видел. Тој што си ми пестујемо, не мора да купујемо. Овде се мож врљамо сас њега, а там стране паре мора да давам за њег. Прво треба да давам гоџа наше паре за теј стране да купим, а тъг сас њи да купујем компири и поприке. Куде тој иде, кад си поприке и компири имам дом?
Ја ју послуша. Нагребо по једну паницу маз, чварци и сирење. Наскубо лука, накида поприке, малко за пуњење, повише за пржење. Наскубо и неколко струка празилук. Мој Никола воли кад попржим. Навади једно поголемо цедило компири, набра гајбицу петлиџањи. Сабра четерес јајца, тазе. Реко да закољем и две-три кокошке и таман увати прву, те ти га мој Никола на капију сас Нену и сас децу.
–Шта радиш, мамо?
–Спремам се за на море.
–И кокошку ли ће водимо?
–Нећемо. Њу ће носимо. И још неку. Да не купујемо там. Ене, свашта сам још спремила. Твоја тетка Винка ми све казала какво ће треба да понесем. Још понешто ћу да докупим у Ниш.
Он се обдзрну, па кад виде какво сам све спремила ће рекне:
–Мамо, ми не идемо камионом! Ако водим жену и матер на море, водим ји да се одморе како и ја, а не да ринтају и да не мрдну од шпорет. Пушти туј кокошку па стави кафу да попијемо и ајде, спремај ствари па да идемо.
–Ама, какво ће там да једемо, црни синко?
–Не секирај се ти. То је моја брига. Тамо ја кувам.
–Какво ће ти да скуваш? Па ти јајце нумеш да попржиш!
–Нећеш гладна да останеш. За друго се не секирај.
–Амаа, не секирам се ја за мен. Ја ћу трпим без леб месец дана ако треба, него, дечицава, како ће они?
–Ни за њих не брини. Ајде, спремај се.
Какво ћу, подви шипке, па поче да си пакујем дреје и друге поситнице. Пушти међу дреје једну теглу сас пекмез и једну сас ајвар. Шта ја знам, леба ћу да најдем, па ћу да намажем на децу ако загусти.
Снаа ми виде и видим да јо смешно, али неће да ме увреди, па си ћути, не смеје се, а видим цъкле јо се очи, иду јо слъзе колко јо смешно.
Кад си она искочи по децу, ја узе фолију, па замота у њу једну печену кокошку од онеј три што сам опекла за старца. Муну ју у моју женску ташну. Нек има за успут. Тури и неколко комата леба. Без леб се на пут не иде.

***

Куку, лелке, тешко је кад човек научи да работи, па нуме џабе да седи.
Идомо у ресторан, поједомо, па се врнумо у собу да се одморимо. Ајд, Никола да се одмори и треба, возил је сву ноћ и въздън. Деца малечка, време им је да спе. Мати ако не уграби да поспи докле деца спе, нема јо спање. А ја дрема по цел пут. Не мог па да спим. Седо на кревет, тури руке у скут и чъмим си такој. Не мог да спим, несъм научила дъњу да спим. Да сам си бар игле понела да поплетем, да не дангубим. Ел кудељу да сам си понела. Испрела би један својак вуну, а ја продавам зевала овде, гледам у бел зид како теле у шарена врата. Помисле си одма: право казује мој старац – неје море за мен.
Него, море јоште несъм ни видела. Пројдомо, кад појдомо на ручък, прикај неку воду. Ја ји питујем ел тој море, а син ми вели да је тој базен. Море млого поголемо. Колко ли је кад је од овој поголемо? За мен овој голема вода, поголему несъм у мој век видела. Једва чекам да видим морето. Деца веле да су га видела из кола, али ја сам дремала, па несъм видела. Криво ми съг.
Мора да је млого прошло докле позвони мобилан и разбудише се моји једън по једън. Веле да се спремамо димо на плажу. Какво је па тој плажа?
Нена ми донесе неку кесу и суну ми.
–Ево, мама, пресвуци се, идемо да се купамо.
–Које од овој да облечем?
Она извади једно тегетно.
–Ево, ово. А преко тога ову хаљину. Види што је лепа. Одговараће ти.
Узе оној.
Несъм овој никад видела. Кад га згужвиш, стане у шаку.
Нена искочи, а ја се растури, па облеко оној како ми показа да иде. Погледа се у огледало.
–Лелке, не ваља овој овак!
Позади на грбину се види куде се запекљује прслуче. Не свиђа ми се како стоји. А доле! Гаће ми искочиле под њег, дојду гоџа поголеме од њег и све се виде, штрче на све стране.
Мува ји отуд – одовуд, не мога ји скутам. Погледа се у огледало. Да Бог сачува! Сама сам себе смешна. А ноге!? Ноге ми ас голе. Куде ћу ја сас овеј голе ноге? Па ја за мој век несъм открила слънце да ми види ногу над колено ни руку над лакат, а гле ме съг – гола још мълко па како од мајке рођена. Овак ме ни мој Вукослов не видел откако смо се узели, а съг ли свет да ме задзрта?! А, не може тој такој!
–Нено! Нено, ћерко, де улегни овам зачъс, молим ти се!
Она дојде.
Кад ме виде онакву, не може да ћути, поче се смеје углас.
–Зашто се смејеш? Па, ти си ми овој купила! Како ћу ја у овој, ћерко моја, међу људи? Да си ја облечем само аљинуву, поубаво такој: ја сам жена сељанка, стара сам, несъм за у овој.
–Мама, не носи се то тако. Молим те, мораш да скинеш доњи веш, па тек онда да обучеш купаћи.
–Све?
–Све. Не требају ти овде дугачке зимске гаће до колена. Биће ти вруће. Скини све што имаш испод, па онда обуци то.
–На голу снагу ли?
–Да.
–Не могу ти ја тој. Срамота ме.
–Од кога? Овде су сви исти. Нико никога не гледа. Само ти обуци како сам ти рекла и не брини. Брзо ћеш се навићи.
–Могу си ја у аљину.
–Не. Мораш да се купаш. То ти је због здравља. Видећеш, користиће ти за кичму и за ноге. Нема више да те боле као раније.
Послуша ју, па што ми Бог даде.
Уватила сам се у коло. Веле, дала баба грош да се увати…

***

Облеко оној на голу снагу и погледа се у огледало. Мора да несъм ја онам. Мрдну сас једну руку, па сас другу… Ја сам. Леле, да ме мој Вукослов види овакву, не би га имало поголемо пцување у овъј свет. Како да га чујем:
«Јебем ли ти качамиљку! Да ли си ти нормална да се растуриш гола и да искочиш међу свет да те сваки задзира?! Немој дома да се врташ! Ти ли си домаћица? Срам да те изеде! Седам унучети имаш, бабо, а ти си се дигла од кућу у бел свет без вистан и без блузу да одиш! Кам ти ју шамија наглав? Папуче ли ће топрв обуваш, а више од пола век носиш гумењаци? Море, аздисала си ти! Млого сам ти ја пуштил на вољу. Требало те бијем кад је време било, съг доцкан!»
Не мог га ни у мисал слушам како ме пцује и кара, а срамота ме од децу да се нећкам па. Облеко аљину преко оној и реши – нећу ју скидам за живу главу. Не мог да седим у собу, требам на децу, а оћу и да видим морето. Затој сам и дошла. Никој ме неће казни ако седим у аљину там. Ако ме неки нешто питује ћу рекнем да ми је ладно од туј голему воду. Ја сам стара жена. Не ми жега како на овија млади. Не ми снага више бујна, нити ми је крв бесна. Ладно ми, дома без јелече не идем ни лети.
Како ја да не видим море кад смо доодили?
Мора сам била сањива кад смо стигли, па ништа несъм видела, ел па несъм ни знала куде да гледам? Углавном, чим искочимо поподне из хотел, деца почеше да рипају:
–Ево га море, бако!
Какво па они знају? Још су деца. Када су видели море па знају да је тој оно? Појдо по њи да се не замешају у онај народ, не мож ји најдемо после. Кад ти пуче једно модрило пред очи! Вода голема, модра, крај нема. Там некуде далеко судара се сас небо!
–Ај, синко, ел овој море?
–Јесте, мамо – вели мој Никола.
–Ау, колка вода! Ел неће, синко, овој да ни поплави, да ни подави? Стра ме!
–Неће, мамо, не бој се. То вековима стоји тако. Не мрда. Кад дува ветар, направи мало таласе, али углавном је мирно. Види како је вода мирна и чиста.
–Ама, видим ја колко је мирна и чиста. Таква и наша река у село, знаш ли? Не ни река, готово дојде како поток. Мож ју прерипиш. Мож да пијеш из њу колко је бистра. Али, пре десетину годин, кад паде киша, па кад ти надојде река, кад нанесе брлог свакакав, однесе брвна и мостови, занесе и одваља пластови и плотови низ ливаде, замете градине, разјази јаз…Тъг сам се уплашила највише у мој живот.
–Сад немаш разлога да се плашиш. Ништа лоше се неће десити. Дошли смо овде да се одморимо и да уживамо. Молим те да не мислиш ништа лоше. Ево, седи овде на ову лежаљку испод сунцобрана, а ја морам одмах ову двојицу да бућнем у воду. Видиш да су нестрпљиви.
–Пази, синко, голема је вода, немој те извара. Немој децу…
–Опет ти! Шта смо се договорили? Нисам мали. Опусти се и уживај.

Е, да ја умем да уживам!
Седо у ладавину, па гледам у онуј воду. Нема јо га крај. Кој знаје колко је дубоко? Овам од крај не, видим да улазе људи и деца, дојде им до колена, али потам како иду дојде им до рамена, а натам још подубоко. Ако си овој крене, па поплави наовам, има ни подави како миши. А гле шта је свет? И никој си ни абар не дава! Никој се не секира. Смеју се, цикају, рипају у онуј воду, искакају из њу како скакавци из траву.
А ја седим и секирам се. Кад се никој од овија не секира, зашто само ја да се секрам? Какво буде на сви и мен ће такој. Несъм сама. Сас моју сам си децу.
Деца отрчаше у воду. Загазише, запљускаше… Они им надуваше некакве гумице и намъкоше им на мишке, па сасве њи порипаше у воду. Све ми очи у њи. Родитељи су им туј, али мен си све стра да се не заталаса овај вода, да ји не поклопи. Они цврче, смеју се, цикају… Радују се дечица.
Мој шашави син у нека доба препушти децу на Нену, а он се обрну и отплива. Отиде там далек, у добоко. Гледам по њег, видим неколко главе, ал више не познавам која је његова и дал ју има над воду. Не видим га више.
Леле, мене, сироте! Удави ми се дете!
–Николо! Синко мој! Чујеш ли ме? Вртај се овам!
Не одазива се.
Народ ме поче поглеђује.
Удзвери се начисто.
–Сине мој! Удави ми се син! Куку мене, кукавице! Нема га. Овамте, људи, помагајте ако Бога милога знате! Синеее! Пусто море и бес народни што га тера да иде на њег! Овде ли дојде коске да остајиш? Што ти је дома фалило? Све си имал! Инжињер си, убав посо имаш, паре имаш, дечицу златну и жену домаћицу и другара Бог ти дал. Какво ти јоште треба, туго мајкина? Леле, мене!
–Мама! Мама! Смири се. Шта ти је? – Нена извадила дечицу из воду и дрма ме за рамена. Онај дечица ме само гледају. Народ се поче сабира и да ме заглеђује.
–Пушти ме, ћерко! Шта је тебе? Смејеш се како дете, а муж ти га нема!
–Како га нема? Ено га у води. Отишао је да плива.
–Како да плива? Куде да плива? Туј да је седел сас вас у плитко, да варди дечицу и теб. И ја да га видим. Отиде далек, више га не видим. Удавило ми се дете! Куку мене!
–Није, мајко. Сад ће да се врати. Смири се, молим те. Сви нас гледају.
–Нека гледају, очи им испадле! Само гледају и подсмишкају се, никој да притрчи да помогне.
–Мама, смири се, молим те. Не треба му помоћ. Никола је одличан пливач. Неће му се ништа десити.
–Како неће? Кам га? Пушти ме, идем ја да га видим куде је. Николо!!! Синко мој лепи!
Еј, пусто мајчино срце. Препуче ми од јад. Глас ме издаде. Не знам када сам рипнула и у воду загазила. Не би ме никаква сила натерала да у водуву улегнем да не живот на мојега сина у питање.
–Николо!!! Ниџооо! Сине мој!
–Мама! Мама! Отвори очи! Склоните се мало да је окренемо на страну. Мајко! Мајко, чујеш ли ме?
Отвори очи. Штипу ме и печу, не мог да гледам. А мука ми, не мог да дишем. Неки ми притиска мешину и туј, подгруди. Заусти да му рекнем да ме пушти да си умрем, кад ми крну вода науста и на нос… Тео се удавим од онуј воду. Бљуткава, слана, па горни…
Једва ме поврнуше. Мало ми съвну. Зажма и ћутим си такој. Неки ме дрма. Па отвори очи, а оно мој Никола стоји над мен. Да несъм умрела, бошке? Ако сам. Без њег ми живот нема.
–Мама, мама! Јеси ли добро?
–Не ни важно како сам, само сас теб да сам…
–Ту смо сви – јави се Нена.
–И ми смо ту, бако – промуљише главу однекуд и дечица. Држе се матер за руке.
–Жива сам…
–Жива си – вели Никола. – Али, ми цркосмо од страха. Шта си радила у води, тамо у дубоко, кад не знаш да пливаш?
–Како, шта? Теб сам тражила, спашавала сам ти главу! Из памет ме истера. Мислела сам да се удави, синко. Зар такој матер да уплашиш? Живот ми скрати! – поче наплакујем.
–Што си ме спашавала? Нисам био у опасности. Пливао сам.
–Теше се удавиш! Ама, зашто се овај свет сабра окол нас и смеје се?
–Шта мислиш?
–Какво има гледају у нас?
–Гледају како се понашаш као да сам беба. Јеси ли видела још неку мајку да кука, нариче и запомаже, а на крај ускочи у море не знајући да плива да спаси сина који ужива пливајући?
–Синко, ја сам се уплашила…
–Добро, мајко. Видиш да нас сви гледају. Разговараћемо у соби касније. Нено, дај јој мало воде да попије.
–Нећу, воду сам се напила, док сам жива да не пинем више.
Подигоше ме од онъј песък и наместише ме да легнем на лежаљку под сунцобран. Мука ми и некако сам слаба, не могу се опирам. Полежа неко време такој па се придиго да видим куде су деца. Кад ти се погледа, а оно ми ноге ас голе! И руке. Лелке, они ми скинули аљину и остајили ме само у оној крпче што га купаћи зову. Аљина ми се лелеје на сунцобран. Мора ју Нена прострла да се шуши. Тъг се сети да сам сасве њу улегла у воду да тражим Николу.
–Нено! О Нено – шъпну.
–Молим, мама.
–Дај ми, ћерко, аљину да облечем докле ме неки не види голу.
–Још је мокра, мама.
–Ако је.
–Не можеш у мокрој хаљини, разболећеш се. Је л` ти хладно?
–Не. Срамота ме од људи.
–Пусти то. Нико те не гледа.
–Док ме не гледа да се покријем.
–Ево, покрићу те пешкиром.
Видим, поглеђују ме неке младице узокол и подсмишкају се, али не теја ји дирам ништа. Не разумим ји какво вреве. Неки страни језик мора је.
Некако пројде време, поче слънце да заоди. Деца се купаше, играше се у песък, трчкаше натам – наовам… Овија моји и они сас њи.
Али, кад зајде слънце и мен се стъвни.
Отомо у собу, па кад ти мој Никола рипну на мен, очи да ми ископа. Наруга ме како никој никад. Вели да сам га обрукала пред људи, да су сви у нас гледали, да су му се смејали и дирали га. Добро, вели, тој што сам први пут на море и што ме стра од воду, тој оправдано. И не треба да улазим у дубоку воду, ел не знам да пливам, али треба да се прочапљискам сас децу у плићак и седим си на обалу, а њи да пуштим да пливају и да се купу како и съв остали свет. Срамота га да искочи па на плажу, сви има у нас да гледају.
Дојде ми криво што не помисле макар, кад већ не рече, да се сирота мајка уплашила да се не удави, па замал да се и сама удави. Криво ми, али не теја да дољевам уље на огањ, оћута си. Оћута си и реши, чврсто реши да ћу да ћутим и да идем куде ме воде како мечка. Ама, реч нема да рекнем.
Е, мој старац право казује да неје море за мен.
А ја сам запела да идем. Такој ми и треба. Како ћу да знам које је за мен, а које не ако од све не пробам? Добро, не бъш од све. Од оној што поштен и разуман свет работи.
Туј прву ноћ ока не мога да склопим. Како зажмим и примирим се, чујем како шуми море, како се радује свет окол мене. Чујем како дозивам мојега сина, а он га нема да се одазове. Ширим руке да га доватим, а вода ме поклапа и дави ме. Седо у кревет, не смеја ни да легнем да ме не извара да заспим, па да не зашњевам како се давимо мој Никола и ја, а људи ни гледају и смеју ни се.
Месец пун, округал, голем како тепција тријесдвојка. Сјаји, чини се повише од слънце. Моји се не чују, поспали. Дигнем се, прошетам натам – наовам по оној сопче, па седнем на кревет.
Неће ноћ да пројде. Да бар имам што да работим уруке, мож би и прошла. Тој сам погрешила што си несъм понела. Могла сам да гурнем у ташну једно клубе памук за хеклање и хеклицу, па би си такој, кад ми је досадно, исплела бар једну шустиклу. Море, и целе три би исплела, за сваку снау по једну.
А ја, замајана, од стра` да гладни не будемо, тури у ташну кокошку. Куку мене, за њу сам заборила! Има се усмрди у ташну! Али, куде ћу ју съг? Они спе, не мог да искакам из собу, ћу пробудим децу. Ако ју врљим у корпу за ђубре у собу, има ју види Никола, па ће ме руга што сам ју понела. Да ју врљим там пред врата у неку канту ако има? Али, како да искочим из собу? Ћу тропам и ћу пробудим Николу па ће ме брука што се мајем ноћу по хотел сас смрделу печену кокошку?! Има пробудим и децу. Нека ју, ћу ју врљим јутре.
Дочека ти ја јутро седећи на кревет. Дума, дума свашта.
Какво ли мој старац без мен работи? Да ли постиза да повиди послу? Седи ли дома вечером, ел па вати село? Докле беше помлад имаше адет да се маје по село како глуво куче, углав га убило да га не убије! Съг је остарел. Не кадар да прерипује удовички плотови. Море, мушко ти је тој! Не сме му се верује на реч никад. Него, какво ћу? Ошла сам, а он нека газдује како уме. Ел нек кућу раскућује.
Шћу ја?
Ћу видим кад се врнем.
Једва дочека слънце да искочи. Не осећам да сам уморна. Мълко сам само мрледна од неспање и манта ми се по желудац од водерљакан што се нагута јучер. Него, тој ће пројде кад изедем нешто. Несъм синоћ могла да вечерам. Ама, мрвку уста да турим. Беше ми криво на Николу што ме руга, али нетеја Нену да секирам, него јо велим да ми мука од воду па боље да не једем ништа да ми се стомак смири. Она ми донела чај из ресторан. Попи га, али и он водерљак. Чъс протече и нема га. Крче ми црева, како да месец дана залче лебац несъм турила уста.
Кад се издизаше деца, отомо да доручкујемо, па на плажу. Никола вели да појдемо мълко подалек од оној куде смо синоћ били, можда је боља плажа. Добра она свуде, него њег прлег срамота од онија људи што синоћ беоше и видеше ни, па оће да се скутамо. Мож га и стра` да па не напрајм неку глупос да га осрамотим међу онъј свет. Нећу ништа да причам. Идем куде ме воде. Нена ми синоћ опрала аљину, остаде да се шуши, а ја облеко другу.
Поседамо под сунцобран на онија кревети што кад ји скопиш испадну столице. Нена ми вели:
–Мама, испружи се слободно, лези и исправи ноге, не мораш да седиш све време и гледаш у децу. Ја ћу да их водим да се купају и бићу уз њих, а ти одмори и опусти се.
Послуша ју. Нећу да се устрисам више кад улегну у воду. Сас родитељи су, а моје дете вели да је големо и да не треба да га гледам кад улегне у воду ако ме стра`. Какво ћу ја да работим? Навали се како ми девојче вели на онуј лежаљку. Смота пешкир па тури подглав, не мог да лежим без јастък. Ладавинка добра, нема да је шарена како пода дрво. Задзрта се у онъј сунцобран какво има по њег све нацртано. Има некакве рибице разнобојне, одонде дзвездице, онеј, како се зваоше – шкољке! И које ти не још. Шарено, шарено ваздън да гледаш, нема прегледаш све. Не знам колко сам ја гледала, али сам се замајала и успала сам се како дете кад га такој замају сас нешто шарено.
–Мама! Мама!
Трго се. Над мен Нена. Ока ме.
–Нено, ћерко, што је? Задремала ли сам?
–Море, ниси задремала, добро си га одрезала – шали се мој син.
–Кукуу! Колко је сати, деца?
–Журиш негде?
–Ама, немој ме завитлаваш, синко! Пошла сам сас вас децу да ви вардим, а задремала сам како дете! Куде су дечица?
–Ено их у песку. До сад су били овде и смејали ти се.
–Зашто?
–Хрчеш као моторна тестера.
–Немој ме затрацкујеш бре, синко! Старац рка, ја не!
–Ааа, не! Чула цела плажа. Као да неко вози мотор.
–Лелке! Ама, Нено, он се шали сас мен.
Нена се само смеје. Неће ме увреди. Не она како мој Никола. Он на мен, што му на ум, тој му на друм, рекне си па што буде.
Никола само врти сас главу и пуца од смејање.
–Море, ти си повел стару матер на море, па ју завитлаваш. Мани се од мен, молим ти се. Нено, увек је бил спадало. Ел и теб такој дира?
–Дирам кад заслужи. Засад не хрче.
–Ама, стварно ли сам ркала?
–Што да те лажем? Ево, питај народ около, ако мени не верујеш.

Кој сме да погледа људи узокол? Куку мене! Па се обрука! Куде јутре димо на плажу? Сви ни већ по мен запантише и смеју ни се изред. Зашто ме извара да заспим? Вели мен мој старац: «Бабо, ти ркаш повише од мен», а ја се не дам и не признам. Биће да стварно ркам.
–Нено, хрчем ли?
–Аха.
–Куку, мене. Не причајте, деца, за овој на старца, има ми душу изеде.
–Хајде, идемо на ручак.
–Зар је већ време за ручак?
–Јесте. Прошло је два.
–Ау, дън преспа.
–Ако си. Шта друго треба да радиш? Једино ако оћеш да пливаш…
–Не задевај ме ти, чачкољу ниједан!
По ручък отомо у собу.
Веле да се одморимо. Истушираше се сви, па полегаше. Какво ја, црна кукавица, да работим? Од какво ја да се одмарам? Ја сам дън преспала, Па се запе у оној сопче како у кафез и седо на кревет. Ете, да съг имам игле, поплела би си мълко.
Шта би дома послу повидела?!
А шта си ме тек посла чека?!
Ако, ако, Видинке, дреми съг, седи бађав, на нос ће ти искочи сво овој седење и лежање. Кад дома дојдеш, па кад те потера посла, нема да имаш када ни за нос да се уватиш. Компири се треба ваде, пасуљ зазрел и тамън ће узреје да се бере, градина се треба бере, поприка да се ниже… Сливе родиле. Понеле, земље натегле, треба се бувају и да се збирају. Каце да се затапају… Лојзе и оно ће узреје. Ћу те питам! Лежи съг, протезај се како Џеки под камару. Неће имаш када да седнеш ни лебац да узнеш како треба, ако имаш када и да га омесиш и да зготвиш вариво.
Съг имаш да пробираш какво ти се једе. Пробирај и не наоди ману на ниједно! Уживај кад ти падло. Ће ти преседне тој!

***
Моја ме Нена сас њојне јетрве опремила за у овъј фин свет.
Не даде ми да носим моје пуркетне и цицане блузе, вистанчићи и кицеље, него ми сас две постаре снаје купиле свашта: три аљине за на плажу, три лепе блузе и три сукње, три аљине летње, убаве, за кад појдемо да се прошетамо увечер. За на ноге ми купиле једне папуче за на плажу, а двоје квалитетне за овак и једне сандале.
Ама, не мог се познам кад се погледам у огледало.
Шамију ми не дадоше ни да понесем ода дом. Нена ме ошишала убаво, па се само зачешљам, а за на слънце ми купила платнен шешир. Не тој за на моју главу, него варди од слънце, па се не буним.
Кад би ме мој Вукослов срел случајно у овъј силан народ, не би ме познал.
Лелке, што би волела овак нацифрана, у овеј господске дреје и сас овъј шешир наглав да се прошетам проза село! Мислели би да је нека госпођа пошла нагости код некога.
Брзо се човек на добро навикне и уали.
Јучер ми беше млого досадно, наћъс никако ноћ да пројде, а съг еве, претапарам се у нове дреје и гледам се у огледало и – пројде време. Тамън соблеко последњу аљину што пробува и натуко купаћи и аљину за плажу врз њег, те ти ји дечица на врата, чукају и окају ме димо на плажу.
Беше гужва, једва најдомо место да седнемо. Налегал неки народ бели свет, па ти се тој распиштољило и разгаламило, једно у воду се праћака, друго се по песък ваља… Једно цика, друго вриска, једно ћути, друго се смеје…
До съг несъм имала када да разгледам мълко народ узокол. Онај први дън се дави, одјутрос сам преспала, ал сам се наспала, па съг могу да седнем и да гледам народ.
А народ разан.
Једно мршаво, друго дебело… Има и постаро и помладо. Највише дечица. Оно, људи највише због њи и дооде на море. Вели мој Никола да је млого здраво за децу, ама и за стари.
Мене срамота да се стурим у купаћи, а кад погледам узокол, све тој голо како пиштољ, што вели мој старац. И стварно, никој никога не гледа, како рече Нена. Само ја заглеђујем.
Има млатке, како наша Нена, па згодне, мршаве и убаво им стоје онија крпчићи од купаћи. Ја све грдим Нену да једе више, али съг кад ју погледам међу онеј младице, она поубава од све, ако је скоро близнила. Ако си је мршава. Шће јо снага да јо тежи? Не треба јо гузица да ју вуче по њу како канате.
А што има дебеле жене?!
И старе и младе, како врећа сас вуну, растуриле се у оној, а сало кипи на све стране, виси од њи. Грозно усвет! Понеко се толко нагојило да ноге не мож састај, а међу њи кожа огрубела, па како рањеница, само брекће. Оно, кад је човеј млад ел убав па му стоји све, треба и да носи, али кад му не приличи не треба да се у тој облачи, а кам ли још да се голо растура.
Постаре жене има, па и бабе постаре од мен. Све се облекле у купаћи. На једне, онеј помршаве, не стоји толко лоше, премда се године не може скутају у оној крпче, висе љуљке под мишке. А онеј дебеле, грозне да погрозно нема. Али, ниједно се од њи не срами.
Срамота ме да кажем, али има и женетине што су смъкле горњо крпче од купаћи па истресле сисетине «на изволте» и такој се шетају међу онъј свет. Улазе у воду, купу се, па искоче и истегну се на пешкир на слънце и чврље се такој ваздън. И тој све по две заједно. Неке се држе заруке кад искакају из воду ел се ваљају по песъкан. Видо и две љубе се у уста! Чувал Бог! Куде отиде овъј свет? Какво је овој чудо – женски сас женски, а мушки сас мушки седе и сунчају се. Зашто Бог мълко не промеша овъј свет по његов закон кад нумеју сами да се спаре како је он рекал?
Ајде, младе жене ел девојке што се скинуле голе како од мајке рођене, не у реду, ал ваљда је на онија нормални мушки убаво да гледају, али понеке дебеле и маторе што су отегле сисе до колена, што ји треба сас запрег препасују, а оне ји пуштиле како вимићи на краве музаре! Да ти се женско згади и загрози! Не ни чудо што мушки у мушки гледају кад им се овакве женске ругобе пред очи појаве.
И нема ниједно срам!
Само сам се ја навукла у аљину и запекљала до гушу, па седим како младеневеста.
Реши, ћу скинем аљину!
Кад су све жене у купаћи, могу и ја. Убав ми купаћи Нена купила, једноделни. Нема да ми се види пупак, нити што да ми виси и испада из њег. Несъм ни дебела. Малко ако сам попуна од Нену. Дај да се и ја мълко посунчам и разгрејем си коске, да реуму полечим. Кад сам већ дошла чък овде, бар да видим неку вајду и осетим неку благодет што вреве да море дава.
Никој ме не познава, нема да рекне на мојега Вукослова, нити ће ме па лаје по село. Овија људи узокол сви далечни, питање је да ли ћу кога од њи више да сретнем у мој век.
Тој поподне се само сунча. Нена ме намаза сас некакво бело да не изгорим. И децу сваки чъс трљка. Играмо се сас дечицу у песък, завата им водицу у ковицу да мокре онъј песък и да праје некакво од њег…
Еј, моја Видинке, кој знаје да ли је старац постигал да пољије градину? Место да градину навађујеш, а ти пољевај песък, како да ће поприке и петлиџањи да роди! Криво ми зашто да дангубим овде, а толку послу си дома имам.
А и старацан!
Зашто он да ме не заустај и подсети, кад већ ја ништа не мислим? Напунила ми Винка главу дим на море и ја сам запела како да никакву послу немам дом. Он видел да ми воља, па ме пушти да идем, реч ми не рече, још ме тера…
Добро, неће ништа да пропадне, али боље би си било да сам кућу и моју кућну послу гледала, него овде бађав да седим па још и да се нервирам што џабе седим. Али, решила сам, нећу ништа на децу да причам, ће ме па руга мој син. И ће има право што ме руга.
Мълко по мълко, поче и у воду да улазим. Најпрво до коске, па до колена, а после се ослободи, па улегнем и до појас. Боли ме грбина, доле у крстетину, а Нена вели да треба да улегнем у воду и да стојим такој, вода лековита. Оно, не одма дубоко кад се улегне. Не смем кад ји они нема, али кад су и они у плитко улегнем и ја, па се туј разговарамо, играмо се сас децу…
Неколко дана такој и навико ти се и ја.
Прокупем се у море, наспим се, добро поједем, прошетам се вечером проз народ…
Батали да мислим која ми је све посла неиспошљена остала. Ћу работим кад отидем дома.
Зва старца неколко пут на телефон. Више пут га не мог дозовем. Да ли је по послу, ел је ватил село?
Кад га дозва, он ми казује да се не секирам, да је све дома на своје место, да све постиза…
Син ме дира:
–Немој, кад отидеш дома, да затекнеш неку газдарицу!
–О, але га, ако је у овеј године решил да прај глупости, ако, нек прај. Ја ћу си код децу, па ћу сваку годин на море! Једну сас најстарога, другу сас средњога, трећу сас најмладога. Ће ми накриви!

***
Седми дън сас некакво поквари стомак. Мој син Никола вели да неје од тој, али ја тачно знам од које је. Натераше ме за вечеру да узнем некакви морски плодови. Како да је море крушка ел ора, па рађа неки плодови. Имаше натурано свашта по судови и на тањири, а мој Никола вели да ће ми он пробере и да ће ми донесе да пробам од тој што несъм пробувала до съг. Нека меса, бела и розна, од неколко сорте и уз њи шарена салата, а овам на другу страну тањир зелене сливе. Онај меса и салату изедо, укусна беоше, али онеј сливе несмеја. Од зелене сливе кад беомо дечија добијемо ватру и окозимо се од повраћање. Никола ме питује зашто не поједем и тој, а ја му велим:
–Синко, овеј зелене сливе су турили само за украс. Тој се не сме једе, мука ће ти буде.
–Нису, мамо, то зелене шљиве, него маслине. Пробај, то је много здраво.
Узе, па проба једно. Какве маслине? Какво су па тој маслине. Никад несъм чула за тој. Овој су зелене сливе.
–Каква је овој слива, синко? Слана?!
–Кажем ти да није шљива, него маслина. Грци то једу и много су здрави. Дуго живе зато што се хране морским плодовима и маслинама. Од њих се прави маслиново уље.
–Исто како од сунцокрет?
–Није исто. Ово је много боље и много здравије. Купићемо кад се враћамо да понесемо кући.
–Ел и тај зејтин зелен и слан?
–Маслиново уље дође зеленкасто, али није слано. Маслине соле да би могле да стоје. То ти је као кад ти спремаш туршију.
–Ааа. Ел ми неће буде ништа као изедем још неко?
–Неће. Ја сам појео десетак. Може само да ти користи.

Ђавола ће ми користи!
Окози се од повраћање сву ноћ. Уви ме мешина, па кад ти поче мука, па грозница… Пропадо. Сачувај, Боже! До ујутру сам си у купатило преседела. Не пушта ме да стигнем до сопче. Батали и да идем там – овам. Да не пробудим дечицу.
Кад съвну, погледа се у огледало. Лице ми бело како крпа. Уплаши се сама од себ. Немога дим на доручак. Нена ми донесе чај и препечен леб, али до пладне ни мрвку леб ни капку чај не мога уста да турим. Прележа си цел дън у собу. Увише ме гасови, да простиш, па си попуштим туј и там…
Пред вечеру Никола улеже код мен у собу, па ће:
–Мамо, да ти отворим прозор? Много ти загушљиво овде, како да је цркло нешто па се усмрдело.

Ауу! Видинке залувава. Не тој од оној што он мисли да је. Усмрдела се онај кокошка што сам ју заборила у ташну у шифоњер. Съг се сети за њу. Ташну несъм узимала неколко дана. Ономад се сети да ју исврљим па ју не исврљи, а после сам заборила. Кад си деца искоче и отиду у шетњу кноћи, ја ћу искочим па ћу ју исврљим.
Али, они се пишманише. Да ме не остаљају саму, решише неће иду да се шетају, него ће си седе у собу. Нема куде. Реши, ујутру ћу, кад искоче.
За вечеру поједо комат леба и попи један јогурт што ми Нена донела из ресторан. Али, колко што тој поједо, па душа у нос. Па целу ноћ дежура у купатило. Преврта ми се и чупе ме у мешину, да цркнем. Еј, да душу испуштим на правде Бога од морске рибе и друге караконџуле! Једи си оној што си научил да се једеш и не пробуј оној на које ти стомак не навикал да немаш муку.
Нетеја ујутру дим на плажу. И да сам тела, несъм кадра да се дигнем из кревет. Све што сам појела, а несъм млого појела за овија два дана, поврати. Немам снагу наноге да стојим. Врти ми се углав.
–Идете, деца, купите се, немој да дангубите због мен. Ја ћу си полежим, ега се примири мълко.
–Како саму да те оставимо – вели Нена.
–А што па да ме не оставите? Нећу утекнем нигде.
–Ама, није ти добро – вели Никола.
–Па шта ако ми недобро? И у село кад ми је некад недобро, старац не седи уз мен, него си иде на послу, а ја полежим па се дизам да не дангубим, чека си ме моја посла.
–Овде немаш посао.
–Нема се ни дизам. Туј ће ме најдете куде сте ме остајили.
–Добро. Како кажеш. Доћи ћу мало касније да те обиђем.
–Немој да доодиш. Гледајте си дечицу. Бар ти ји гледај кад од мен немаш никакву вајду, синко.
–Немој тако, мама. То је могло и мени да се деси.
–Не дал Бог ни твојему душманину. Идете, деца.

***

Отоше.
Почека да поседе мълко там. Мож су нешто заборили, па се поврну. Пројде неко време. Диго се, па полък појдо. Оно ме заноси, врљи ме на кревет, како да ме промаја одува, ел ме па неки гурну. Застану мълко да ми се поразбистри у главу, па полък, полък, диго се и довуко се до шифоњер.
Лелке! Смрди па трује из шифоњеран. Затисо нос са једну руку, а сас другу се суну у ташну и узе фолију сас кокошку. Довуко се некако до врата. Тешко иде. Љуља ме, облива ме ладан зној, ноге ме не држе, али мора да издржим докле најдем канту у кодник да врљим кокошку. Несъм ни разгледала да видим куде има канта, али, думам си, овој је господски хотел, неће они да дозволе да људи врљају куде да је ђубре, него ће туре канту да врљају на једно место.
Какво је било кад сам искочила на кодник, не сећам се. Сећам се само, кад отвори очи, неки непознати људи у белетине кимају сас руке над мен и дробе некакво како да се свађају помеђу себе. Једън брадоња од њи ми отвори око, па ми свети у њег сас некакву батеријску лампу. Тој ме алис уплаши. Заклопи ми тој око, па отклопи друго и у њега свети. Врти сас главу и вреви нешто неразговетно.
У нека доба, те ти га мој Никола сас пешкир преко рамо, удзверил се и некакво прича сас онија на њин језик. Ништа га не разумим, нити па разбирам какво онија други причају. Једна младица у рукавице донесе онуј моју кокошку што ју понесо да ју врљим и показује му. Сви се поваташе за нос, а мој Никола за главу. Мене и баталише да гледају.
Гоџа време пројде докле се окренуше и отоше си. Маши очи и видо некакву кесу сас воду, виси на чивилук прикај кревет. Из њу спровели цевку, па ми наболи иглу у руку да ми тече онај вода. Гледала сам тој на телевизор кад неки лежи у болницу. Бошке, куде ли сам? Да ли сам и ја у болницу? Шћу ја у болницу? Какво се овој издешава?
–Мама! Мајко! Отвори очи!
Све га чујем, али како да отворим очи да га погледам? Боље да ме гром удари усред Дубраву него што се реши да појдем сас децу да им одмор упропастим. Место да се мој син купе, сунча и ужива сас жену и сас децу, он мене гледа и моје глупости решава. Кад неси за у боље, седи си дом! Место ја да њему помогнем и дечицу да му гледам, он мене овде гледа како дете да сам. Проклета да сам и мој луди памет што ме натера дим кокошку да врљам кад несъм кадра наноге да стојим.
–Мама, погледај ме, молим те!
Куде ћу? Отоври очи.
–Мајко, како си?
–А?
–Боли ли те нешто?
–Не знам.
–Како не знаш?
–Не осећам ништа.
–Боже, само да си добро.
–Не бој се. Не ми ништа. Рекни им да ме одвржу од овој, па да си идемо.
–Полако. Ићи ћемо. Мораш прво да примиш инфузију.
–Не ми ништа.
–Не инати се. Онесвестила си се.
–Сине, да ти кажем…
–Немој ништа да ми кажеш. Разговараћемо кад ти буде боље.
Од тај његов реч се и уплаши. Ономад кад смо разговарали кад ми беше боље, узам тео да штукнем.
И куде не врљи кокошкуну први дън!?!
Кад ју несмо појели успут, она се покварила на жегу, не више ни била за једење. Кој ђавол сам ју чувала?
Еј, да заборајм кокошку у ташну!
Који ме бил по уши и да ју поносим и да ју мувам там куде јо не место?
Затој сам ју и заборила. И куде ју понесо наква мрледна, кад несъм кадра назам да стојим? Да ме не види мој Никола!? Ете, не било суђено да ме не види. Не треба човек да крије ништа од укућани. Жив срам ће ме изеде од децу. Од сина, од снау… И кој знаје колко ће ме Никола съг руга за овуј глупос кад ме онолко руга за оној давење?
Али, не руга ме.
Реч ми не каза.
И млого ми тешко што ми не каза ништа. Ни он ни Нена. Да су ми казали, знала би какво ми мисле и колко ми замерају што им одмор пропаде у моје глупости. Овак, дума си, дума, да ли ће нешто да ми рекну? Какво ли мисле? Да ме снаа не замрзи? Неће. Нена је добра душа. Ал` затој ми покриво зашто да се овак обрукам пред њу и да ју насекирам оволко, место да јо помогнем окол децу, да се и она мълко одмори. Затој сам пошла, а погле какво уработи!

***
Пуштише ме из болницу кад вода истече из кесуну.
Никола ме увати под руку, па ме изведе и отомо полък до хотел. Близу, али он дошъл сас кола да се не мучим да одим. Немам ни снагу да одим. Чинимиске, да дуне ветар има ме изврне.
Полежа си још једън дън. Празно ми у стомак како да несъм јела месец дана. Никола вели да ми испрали желудац. Ништа се ја тој не сећам.
Седим џабе у собу, па кад већ седим сама туј, велим им да појдем сас њи на плажу. Ћу си седим и там, ал ћу бар да гледам у дечицу. Ем ће мен да буде боље на ваздук, ем ће од мен нека вајда да има.
Два дана ми беше још шунтаво у главу и бео слаба у снагу, али трећи дън се придиго. Дечица ме натераше да се купемо у море. Веле:
–Бако, нећемо да се купамо без тебе.
Куде ћу? Улего да учиним вољу на децу.
Ама, све убаво, али једно ми се учини чудно. Оволки народ, како бробињци врви овде, а клозет нигде не видо.
–Ај, Нено, куде овај силан народ иде поред себ?
–Молим, мама?
–Питујем те, овај силан народ куде врши нужду? Не видим нигде клозет. Не трче ваљда у хотел на мочање?
Она се поче смеје.
–Не иду нигде.
–Како не иду нигде? Ако некога притера, куде ће? Мора да иде негде.
–Иду у море, мама.
–Које?
–Сви иду у море.
–Ама, ти тој тераш шегу сас мене, како и мој син!?
–Не. Истина је.
–Како, бре?
–Тако. Сви иду у море. То и деца знају. Ево, питај их.
Само ји погледа.
–Јесте, бако. И ми пишкимо у води.
Припаде ми мука.
–Куку, мене! Затој она онолко слана и горка!
Они се сви почеше смеју.
–Зашто се смејете? И ви се купете у тој? А ја се онъј дън нагута? И велите да је здрава морска вода? Ау, па ми мука!
Још се смеју. Деца се уватила за коленца, па се смеју углас.
Одма искочи из водерљакан и седо на песък. Они остадоше у воду.
Кад мој син Никола дојде од пливање и излеже из море питује ме зашто се не купем, него седим како срдито дете на плажу.
–Како да се купем, синко мој? Паметан човек се купе у чисту воду, а ти си ме довел да се купем у мочку? Ајде мене, али дечицуву?! Ел ти не жал за њи?
–Јао, бре, мајко! Шта да радим с тобом? Видиш ли да се сви ови људи купају?
–Толко си знају.
–Мама, море прија свима. Видиш и сама колико је лепо.
–Кад на сви прија и кад је толко лепо зашто га галате и загађују, па улазе у тој такво да се купу?
–Гледај колика је вода. То се не осети у оволикој води.
–Ааа, не осети се! Осети ја још први дън. Мож ми и не било мука од онеј рибе и зелене сливе што једо, него од онуј загађену воду!
–Море, да ти ниси пробала од ону кокошку?

Ау, за срце ме уапа.
И, какво да му рекнем? Имам ли куде? Само му кимну сас руку да ме мане и да си иде там у море да се купе ако оће.
Ја вала више да улегнем нећу!
А, неће мене више никој да превари. До съг сам здрава и права била затој што сам си водила ред од себ. И од съг ћу, па докле ми Бог рекал.
Неје ни чудо што данъшњи народ од све побољева. Никакав ред не знају.
Какъв је тој свет што загађује оној што му Бог дал и што му дава корисне ствари? Ааа, ни рибљо месо више нема да пробам! Велим на Николу да ми не било мука од рибе. Како не? Па и оне пливале по тој загађено море.
Па, код нас сељаци све има свој ред. Ми из мутан кладанац воду не заватамо ни за нас ни за стоку. Овце кад потерао на воду, неће пију ако се замути вир, него чекају докле се не избистри.
А овај, кобајаги господа, улегне у воду, измоча се, па се преврне да плива, пије водуну, мије се сас њу, а на крај напушта и децу да се и она «освеже».
Несъм ја тој знала. Не би ти ја улегла у воду па да ми плате.
До съг несъм била гадљива на ништа, а съг се стресо како куче кад га увати пљусак.
На вр` плажу има туш. Кад се овија моји замајаше, ото па се добро пропра, врну се и умота се у пешкир.
–Бако, хајде са нама. Дођи да се купамо – окају ме деца.
–Не могу, деца, ладно ми – велим им, а мислим се «Нећу ти ја више улегнем у туј заразу».

***

Никола ме уз вечеру убеђује и вреви ми како несъм у праву, како се сви купу и никоме ништа не фали. Велим му да мен не тера, а он ако оће, нека иде па нека се купе. А други какво работе, тој ме не брига, кој си има браду – има си и чешаљ. Секирам се само за дечицу, да њим ништа не буде. Али, и они си имају родитељи, а они знају боље од мен.
У воду више несъм улазила.
Беомо још недељу дана. Дън пре него да се вртамо деца добише ватру. Оба у исто време, како по команду. Изгореше сиромачићи. Сву ноћ смо им сас Нену мењале облоге. Водише ји и код доктура. Он има надава некакви лекови пуну кесу, али ништа не помага. Пред јутро почеше да повраћају.
Помисле си:
«Е, мој Николо, упропастимо си дечицу. Ја и да причам, ти не слушаш. Велиш, вајда од море. Видиш ли колка је вајда? Двапут више штета. Какво ће им съг работимо?»
Не реко.

***

Појдомо си дън раније него што су деца планирала. Дечица се разболеше, не мож се купу. А и боље што се несу више купали.
Успут стањувамо неколко мести. Мука им. Докле стигомо јадничићи пропадоше од муку, а ми од бригу. Сврнумо право у Дом здравља, сасве онеј ствари у кола. Боље да ји одма одведемо код лекара. После отомо код њи у стан. Нена окол њи, а ја пораспреми ствари и пролуфтира по собе. Не отварано две недеље, устојал се ваздук.
Осташе си они да си гледају децу, а ја ујутру сас први воз дома. Никола запел да ме вози:
–Немој, синко, ћу си отидем ја сама. Ти гледај децу. Недобро им. Немам гоџа ствари, лъсно ћу. Не секирај се за мен.

***
Стиго дома туј окол пладне.
Несъм никад кућу на оволко остаљала. Какво ли ћу затекнем? Капија откључена. У авлију све на своје место. Кокошке се шетају доле по долљу авлију. Цвеће у градинче си цъвти. Мора га старац пољевал редовно. Добро је.
Ајд, на врата.
Оћеш, закључена.
Суну се под грне за кључ. Нема га. Слего до подрум. И он закључен. У шталу надзрну, говеда си преживају. Плевња запета.
Куде ли је старац?
И зашто кључ не остаји кад га увек туј остаљамо?
Мора да ми се не надал данъс, па је ошъл на неку послу и понел си кључ сас њег?
Куде ћу?
Навали на дирек у шупу торбу сас пртљаг, а моју ташницу закачи на руку, па ото код Винку. Мож је она видела старца куде је ошъл. Куће ни преко реку, гледају једна на другу, Тамън докле попијемо каву и повалим јо се за море, старац ће се врне. Ако не, ћу си идем дома, па у градину да видим какво там има.
Винке ништа лоше не каза за море. Оприча јо надугачко и нашироко, како и она мене, како сам се млого убаво провела у Грчку. Не помиња јо моје муке и невоље. Нећу да се сити и да ми се смеје. Ништа ју не залага, само прећута понешто. Исприча јо само оној добро. А имало је које добро да се каже. За лоше нећу никоме ни да казујем. Старцу ако рекнем, има каже: «Ете, ел сам ти казал, а ти си запела да идеш, ел ће цркнеш!».
На Винку ако рекнем, ће рекне: «Дадо, ја сам се млого боље провела» и ће ми иљадити пут оприча исту причу од туј Будву.
Затој ништа лоше нећу причам. Мълко ћу се повалим пред њу и толко, а она нек си мисли што си мисли.
Поседе код њу добри два сата. Вели ми да не видела Вукослова од јутрос, нити је синоћ кад га срела на мос` вревил куде ће иде данъс. Не знам да ли је косил негде по Дубраву? Да ли има сено? Ћу си га чекам дом, ако не дојде докле се ја врнем из градину.
Нетеја се мајем проз ливаде, него си од њу појдо по пут за у градину. Куде воденицу срето Верку. Она ме погледа, па ће ми вели:
–Ај, Видинке, ел си ти пошла на вашар, ел у градину?
–У градину. Што ме питујеш куде сам пошла?
–Па, једва те позна, мори. Турила си ондулацију, обула си ципеле, понела си ташну, пременила си се… Мислим се, како на вашар, ел на свадбу да ћеш.
–Немој ме једеш, мори! Дојдо од море. Ишла сам сас мојега Николу и његови у Грчку, па дојдо дома, али га Вукослов нема, па велим да не дангубим, него докле он дојде да видим у градину какво је.
–Ни он не дангуби.
–Ошъл је по неку послу.
–Оће да је.
Отиде си по њојну послу, а мен остаји да се мислим какво је тела да ми рекне и да ли је тела нешто да ми рекне, ел се само мен такој учини. Она има поган језик, уочљива и оће си рекне и што треба и што не треба. Затој ме и натера да се замислим.
У градину све како да сам била дома. Поприка још неки дън па мож се бере. Петлиџањи има зрели бели свет. Да се пресвучем, па да дојдем сас крошњу да оберем и да самељем да турим у влаше. Старац је закасал, али све пестувал како жена. Алал му вера.

***
Жега опече док дојдо дома.
Торба сас ствари си стоји у шупу.
Ајд на врата – отворише се.
Чујем неки гласови у собу.
Ајд там, а оно Мица удовица стоји на сред собу и разговара се сас Вукослова.
–Добар дан.
–Добар дан, бабо. Добро дошла дома – вели ми мој Вукослов.
–Здраво живо, Видинке. Како се проведе? – питује ме Мица.
–Добро. Млого добро.
–Ете, дошла сам да ми дадеш уквасу, да уватим кисело млеко.
–Не знам да ли има. Несъм била дома више од две недеље. Дедо, да неси киселил млеко?
–Несъм. Знаш да сам манул краве, стелне. Овчо не муземо.
–Седни, Мицо, да попијемо каву.
–Немам када. И нећу ви мајем, дошла си од пут, треба да се распакујеш, имаш си послу.
–Како оћеш.
–Идем си. Ћу да видим код Винку има ли она уквасу.
–Виђ. Не знам да ли има.
Отиде си Мица.
–Куде си бил, дедо, одјутрос?
–Туј сам бил. Што питујеш?
–Онак.
Ау. Он не зна да сам ја додила дома. Куде ли је бил? Да ли је стварно бил туј? Кључ га немаше на место. Врата беоше закључена. Погледа по собу, све си на своје место. Када ли је овај женетина дошла? И зашто је дошла кад цело село знаје да несъм дома и да нема укваса кад ју домаћица нема у кућу? Да ли је стварно тражила уквасу, ел нешто друго? Боље да не чъчкам мечку.
Затој се кућа не мањује.
Изела сам што не требало, па сам манула кућу и ошла у бел свет да се лудирам и мучим. Съг има да ћутим, никој ми не крив. Да ћутим и четворе очи да отворим.
–Како се проведе?
–Млого убаво. Куде ћемо на послу данъс?
–Неће ли се одмараш?
–Од какво да се одмарам? Па, одмарала сам се на море, ајде да идемо на работу, посла чека.

***
Никола ништа не рекал на старца за моје муке на море што сам премучила.
Фала му за тој. Поштеди ме да ме не глође старац како несъм за на море.
Оно, стварно и несъм. Неје тој за мен. Зајац се окоти у трње, они га однесу у свилу, а он бежи па у трње. Тој му је његова кућа. Такој и ја.
Никола ме тера па дидем сас њи на море.
Море? Морееее…
А, неће мене више никој да превари.
Само му нажмикну и велим да не могу кућу да си мањујем. Имам си послу, а и дечица мълко попорасла, можеју си и сами искоче сас њи на крај. Нека си млади људи иду да си уживају там куде мисле да им је за уживање, а ја ћу си седим дома и да си чувам кућу и мојега старца. И да си киселим кисело млеко. Да имам ако дојде Мица за уквасу.

Advertisements

8 thoughts on “МỜРЕ? МОРЕEE…Виолета Јовић

  1. О, какав диван текст!!! Заиста,одавно нисам овако нешто добро прочитала!Колико животно! Многа су ми се осећања пробудила, као да познајем ову дивну жену која иде на море. Све сам кроз њу препознала, и мајку, и патријархалну жену и домаћицу, и нежну и брижну баку (то сам, за сада наслутила), и жену коју убија нерад и монотонија на селу… и свашта нешто. Текст је прелеп, расплакала ме је нека сета и, ако могу рећи, сажаљење, али су ми сузе и од смеха ишле. Одушевљена сам, баш, баш!!Свака част, алал Вам перо!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s