Данијелине паметнице

 Моја дивна колегиница и другарица Данијела (Нела) написала је дирљив текст својим четвртацима, који, верујем, носи сваки прави учитељ  (то ми је лепши назив за све просветне раднике –  сви учимо децу,зар не?! Наравно, они искомплексирани морају да кажу професор разр. наставе или тог и тог предмета! Замислите да сваки пут кажем дипломирани филолог за српски језик и књижевност, а не наставница, ух, бре, и сама се најежих!!! 🙂    Али, да не давим темом која квари почетак, појурите на сајт Данијелиних паметница, а овај текст нека буде оригинална позивница! 🙂

http://danijelinepametnice.weebly.com/1052104010511048-1041105110541043.html

НА ПОЧЕТКУ КРАЈА И ПОЧЕТКУ ПОЧЕТКА

По наговору мог драгог колеге Николе (који тврди да је фан овог насег сајта, могуће и једини  🙂 ), решила сам да се чешће обраћам цењеном аудиторијуму, који воли да чита виртуелне дневнике (неко време се размишљах да ли је виртуЕлни или виртуАлни, драга Мајо :), па кажу да је исправно и једно, и друго).

           Елем, ближи се крај школске године, па убрзано припремамо приредбу коју ћете,  надам се, имати прилике да видите овде, као видео запис. Сви смо поприлично узбуђени, мало срећни, мало тужни, мада је ово  само крај једног четворогодишњег школског дружења, а никако крај дружења мојих ђака са мном и њиховог међусобног, наравно. 
                    Свака од генерација остави неки траг на нама. Вежемо се сви за своју школску децу (барем ми, који радимо овај посао из љубави), па нам је итекако тешко да их пустимо да оду од нас и да их наставници којих има милион, „покваре“. Наставници, пак, тврде да их они тек доводе у ред од петог разреда, али то је већ вишевековна расправа у коју не желим да залазим, јер сам, као и сви учитељи, врло пристрасна ( а имам  и маму наставницу, па да не изазивам ћђавола:) – Мајина примедба). 
                Желим ево и на овај начин да кажем својим ђацима да ћу памтити све њихове шале, дружења, догодовштине везане за школу, домаће задатке, лепа и мање лепа изненађења, јер све  је то саставни део нашег четворогодишњег дружења. Уосталом, како уопште могу да заборавим  питање уз  обавезну  претерану гестикулацију рукама и ђачки поглед кроз оквир малих наочара кад гласно размишљајући прозбори: „А како је настала Земља?“, наравно усред мог излагања о Немањићима, или интересовање другог о нестанку Карађорђа са  српске политичке сцене, да не помињем одељењског генијалца који не само да свако Ћ претвара у Ч усмено, већ то уредно ради и писмено, ратоборне девојчурке који су се тако најлакше уклопили у ово итекако мушко одељење, мамине и татине мазе, осетљиве дечаке и још осетљивије девојчице, неке који су упорно тражили пажњу својих другара и мислили да је добијају упоредо са понеком ћушком за коју верују да је нисам приметила…ихх  има тога још пуноооо!!!!….Свега се сећам и све памтим – са осмехом, наравно :).
                       Драга моја мала-велика децо, тек вас чекају борбе, искушења, одлуке, успеси и неуспеси. Сетите се понекад мојих речи да упорност побеђује, да верујете у себе више него у било кога другог, да напредујете полако али сигурно доказујући колико вредите, да немате идоле, већ јасне циљеве које ћет,е верујем, сви испунити…
                     Ма тек смо почели да идемо овом ни мало лаком стазом која се зове школа, а коју ћете сви без изузетка носити у својим срцима заувек!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s