Матерњи језик и лингвистичка екологија

Недавно сам пратила одличан семинар „Матерњи језик и лингвистичка екологија“. У последњих пар година једини који ме је одушевио и садржајем, и свеобухватношћу понуђеног материјала, стручношћу предавача… Радо га препоручујем својим колегама, обавезан је, доноси 15 бодова, али и много нових сазнања, скреће пажњу на праве теме, које су нам из разноразних разлога замагљене. Налази се на овој вези: http://kursevi.skolskibibliotekari.edu.rs/, али и овде: http://maternjijezik.wordpress.com/ 🙂

Оно што ми се посебно допало била је могућност изношења мишљења аргументовано, наравно, али и могућност редефинисања неких својих ставова…

Пожелела сам да поделим са свима чланак, који сам написала као одговор на постављени задатак о истраживању спроведеном међу средњошколцима који мешају српски и енглески:

“nmg u 3“ Ово је врло често исказ (написах реченица, па обрисах), који ми ученици често шаљу као поруку мобилним телефоном. Схватам да поруке коштају, али је ово само један одмах видљив пример некултуре у коју смо потонули, друштво у целини. Некад се писање писама нечитким рукописом сматрало некултуром, а сада немате ни целе речи! Основна писменост је испод сваког нивоа, јер се мешају не само велика и мала слова, већ штампана и писана, ћирилица и латиница, а језичке недоумице типа извини-извине, станбени-стамбени и сл. многе основце стављају на паклене муке. Концепција завршног испита из српског језика ми се врло допада, али не и пут који нас води до завршног и који и даље подразумева традиционалну наставу, испитивања, тестове, осим код малог броја наставника који прати промене. Осим неколико минута “рибања“ после завршних испита, немам податак да је некоме смањена плата или да је кажњен по било ком основу за неуспех у раду, различитост резултата теста и закључених оцена…А спремање и приватни часови су општи тренд, чак је срамота немати бар једног приватног наставника!  

Енглески језик није мора само српског језика, али јасно је да се остали баве овом проблематиком и штите свој језик. У томе предњачи Француска. Шта рећи о нашој заштити од других језика, кад се ништа не ради ни на заштити језика од нас самих, тј. од неких нових правописних правила, језичких норми и тумачења, која се као највећа тајна чувају до семинара србиста (зимског или летњег) и о свим променама буду обавештени само они који су семинар платили! Шта је са Одбором за стандардизацију српског језика? Шта је са Институтом за српски језик? Како они обавештавају о свом раду, разматрањима, закључцима? Како доћи до Правописа Матице српске издатом 2010. и ко је наставницима у Србији системски, преко школских институција, јер су они запослени у Министарству просвете, рекао нешто о новој правописној норми…Проблема је пуно, али је суштина да нема системског обавештавања, о свему могу да сазнају заинтересовани наставници и други лингвисти преко стручних удружења, часописа и сл, наравно, све се плаћа! Да ли је очување, неговање и развијање љубави према језику обавеза неколико процената “србиста“ међу просветним радницима или је то питање од националног значаја? И колико часова су им доделили за овај подухват?

Најпопуларније претраге на мом блогу Српски лако, осим језичких недоумица, јесу есеји о књижевним делима, слободни састави или прикази књижевних дела. Није тачна тврдња да деца не воле да читају, одговорно тврдим као библиотекар! Деца само бирају нешто друго, а не оно што им нуди списак лектирних дела. Радо се читају Дечаци Павлове улице, Хајдук у Београду, Дневник Ане Франк, али не и Поп Ћира и поп Спира, Хајдук Станко, Доживљаји Николетине Бурсаћа. Сведоци смо да је Сајам књига најпопуларнија манифестација после Сајма аутомобила, мада има и оних који тврде да се књиге само “шетају“ а не и читају. Ипак, мислим да је битно да се књиге и читање популаришу, јер је и у овој области маркетинг битан! А важно је и удахнути живот наставним програмима, размрдати успаване наставнике, стручним усавршавањем доносити позитивну мотивишућу енергију, а не само чињенице и податке.

Остало је још нешто што морам да прокоментаришем, а то је употреба латинице. Млађи основци искључиво користе ћирилицу и то писану, тек старији разреди, највише средњошколци пишу латиницом. Мислим да је проблему ишчезавања ћирилице допринела равноправност два писма законом прописана у службеној употреби, а не рачунари и интернет. Па, побогу, довољно је “кликнути“ и добијате ћирилични фонт, али треба желети да “кликнеш“! Када ми неко наведе десет аргументованих разлога (по оном популарном 10 правила за успешну дијету) зашто је боље писати латиницом, а не ћирилицом, ја ћу се подсетити и тог писма. Да ли писати ћирилицом доноси епитет националисте, традиционалисте, родољуба или потомка поносног на десетовековну традицију?

А ево и како смо се дружили на завршном сусрету у Београду! 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s