Кликтање у Мојсињским горама, Вук Грмуша

Има једна раскрсница у Сталаћу када се са видика изгуби Пријездина кула, а отвори мала шумска црква којом почиње Мојсињска Света Гора.

Има таква раскрсница којом се завршава вијугав сеоски пут, а почиње врлетна планинска путања. Има на крају те врлетне стазе прелепа бела црквица. од белог камена. Кажу, 11. век. Кажу, преправљена 18.век. Кажу, на темељима тог века опет преправљена, 20. век.

Има таква црквица. А сваки век у њеној белој каменој љуштури све тајновитији и дубљи. Овај последњи, миуленијумски, дочекала у новој одори. Изнутра, у унутрашњој страни спиралног ветра.

Исликали су је. Кажу њих двоје. Кажу, глувонеми. Кажу, брат и сестра. Тако су се понашали кажу. Сељаци им давали све: конак, храну, за боје и чет5кице. А породица која је хтела да у цркви буде исликан њен светац, или се испише њено име, давала је додатне дарове: одећу, теглу меда, котарицу воћа. Глувонеми пар се само смешио, није ни требало другачије комуницирати.

На Свете Архангеле, 26. јула засветлеше завршене фреске. Сјати се народ, дође владика да освешта фреске, али фрескописаца – нигде!

Фрескописаца нигде, али има један путник. Дође он на ону раскрсницу, људи га лепо упућиваху на сваку од четири стране света, а он на њој као закован. Као глув и као нем. Док се не запути на ону срану света одакле су сјајиле фреске, јер он једини који види где се налазе фрексописци.

Има такав путник.

Кад му фрескописци ставише прст на уста да не исприча шта је видео, он схвати да реч, која беше у пошчетку, беше у Светом Виду. А видео је задњи тренутак фрескописања, када је младић завршавао Светог Седмог Трубача. Са дугом, огромном фрулом, која се протезала преко врата у припрати, од једног краја до другог. Кад фрула би готова, виде их како је он стао тамо где је писак, а она уђе у левак где звук излази.

Има такав путник.

Кад младић дуну, она је те звуке отпевала. Онда је он говорио, а она се гргољиво смејала. Онда је он говорио, а она се гргољиво смејала. Тад она отрча и обуче тежану белу хаљину коју је добила од неке богоугодне сељанке. Он отрча у поток и сави венчани венац од беле зове.

И путник, сав нем и даље, проговори: „Господе, њих двоје говоре. И нису брат и сестра“. А они му опет ставише прст на уста да ћути, јер ако открије тајну опет ће бити глувонеми. И несташе у Мојсињским горама кликћући по шуми.

Сељаци око Сталаћа одавно верују да то кликће нека двогласна тица од које клоне очи, јер ће престати њен пој. А ја, тај путник, раб Божји, кад све прекрших својим очима, јер све видех, усудих се да оставим и овај запис.

А тебе молим, мили мој Архангеле, ако већ треба да ме казниш, признај бар и сва она моја глувонема кликтања пред прозорима која доживљавах у животу који си ми даровао. Ако већ треба да ме казниш.

Само да их не дираш.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s