На Дрини ћуприја, Иво Андрић (тек да начнем)

„Београд, јули 1942 – децембар 1943.“[1]

Један народ цвили под немачким терором, стрељања, вешања, хапшења свакодневица, зверско истребљивање  негерманског становништва основни је циљ, народ обезглављен, јер су вође побегле, обичан човек уплашен за голи живот, уметници одбијају да глуме, играју и певају онима који им зверски муче народ…време зла на делу. А један човек пише!? Пише, а заглушен је буком немачких авиона који су бомбардовали невин уснули град,  рафалима који извршавају пресуде без кривице, злокобним лелујањем лешева под својим прозором…

Један човек пише, и то о мосту!?

Али, то није обичан човек. То је некадашњи гимназијалац, који је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета „Млада Босна“ и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије; то је некадашњи студент, који је после атентата на Фердинанда прекинуо школовање и зовом бившег револуционара вратио се у домовину, да би га одмах аустроугарске власти ухапсиле; то је дипломатски посленик Југославије у Грацу, Риму, Букурешту, Мадриду, Женеви, а затим и опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевине Југославије у Берлину 1939. године; то је писац, који на позив уваженог професора др Миховила Комбола да му уврсти песме у Антологију новије хрватске лирике писмом одговара: „…Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“[2]; то је добитник највиших државних одликовања Француске и Пољске, за чије научнике и писце одведене у логор после немачке окупације, интервенише код немачких власти и спасава многе од њих; то је, мимо своје воље, званични представник Југославије у Бечу на потписивању Тројног пакта; то је дипломата поражене земље, који дан после бомбардовања престонице одбија понуду немачких власти да оде у безбедну Швајцарску, већ бира повратак у окупирани Београд; то је интелектуалац поробљног народа, који одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору; то је писац који одбија да му Српска књижевна задруга објави приповетке за време „док народ пати и страда“; то је човек који у времену зла верује само одјецима вечних истина утканих у приче дедова и сопственој спознаји.  Писац осећа сву своју усамљеност, издвојеност, обележеност слободном мишљу и оригиналним промишљањем. Он схвата да сваки човек улаже напор да победи зло, али је истовремено и свестан узалудности тих појединачних напора лако поразивих временом. Зато Андрић сматра да напор треба усмерити ка стваралаштву, уметности, лепоти.

„Читајући историју, ви видите у свима временима једну исту или сличну, појаву.

Уметници који су створили уметничко дело, признати научници, војсковође, државници, људи који су се истакли личним подвигом и нечим задужили свет – сви они пре или после изађу из себе, проговоре, и кажу јавности нешто о свом делу, у облику изјава, полемика или мемоара. Неки то чине опширно, неки сажетије, неки скромније и паметније, неки луђе и неумесније. Ретки су они, умни и до краја издржљиви, који одоле искушењу или притиску и не проговоре никад, остављајући своме делу да оно говори за њих. То су они прави, достојни свога дела, који се у том делу појаве пред светом и у њему и нестану, остављајући доконој маси обичних људи и професионалним коментаторима сва могућа и немогућа тумачења, објашњења и нагађања.“ [3]

Андрић је један од тих правих, достојан свог дела о коме је заувек ћутао и препустио га да само говори о свом творцу, писцу митотворне снаге и мудром хроничару балканског караказана, који и сам експлицитно сугерише да пише у једном времену, али описује друго. „Или: ја пишем из самог средишта ратног пакла, али описујем четири века прошлости, у којима су ратне године биле само многобројне и пролазне тачке на бескрајној траци догађаја…“[4]

А шта и може писац у времену нељуди и зла, сам и немоћан, осим да се трајношћу и свевременошћу успротиви својим делом, оним што најбоље зна – приповедањем. Па, чак и када говори о прошлом или будућем, писац мора увек имати на уму да „није ствар у речима, него у оном што оне стварно казују или што би хтеле да кажу; значи – у намерама које имамо употребљавајући их, у смислу који им дајемо кад их изговарамо или пишемо.“ [5]

Андрић је уверен да језик писаца, дакле, уметничка реч „треба бити такве отпорности и тежине да је никква искушења, ни испитивања не многу померати с места ни обезвредити њено значење. „Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена – вели он у својој Белешци за писце – станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће неприметно, а непогрешиво пренети читаоца преко понора без смисла и стихијске несвести у земљу живота и стварности…Имајте на уму да сте ви весник истине“ [6]

Тако је уметност постала највећа негација зла и пролазности и најпоузданија потврда трајности и сталности човекове. А са уметношћу и сваки рад који се обавља с љубављу и с преданошћу послу не ради његове корисности него ради самог задовољства од стварања.

Достојевски је говорио да ће лепота спасти свет, али лепота жене може и да га уништи. По Андрићу је спасоносна само лепота од које сви имају користи, коју сви могу поделити и која је начињена за све. Он сматра да такву свевремену лепоту и корисност поседују само мостови, складна и лепа дела која премошћују даљине и зближавају људе. Зато је зауздао језик и записао најјачу  и најтрајнију одредницу човечанства- мост:

„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, јер општији, од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“ [7]

 Човек је нашао начин да се избори са својом немоћи пред злом, са пролазношћу. Изградио је оно што одолева времену и пролазности. Мост траје и опстаје непромењен, а зло пролази. Прича о мосту је начин за превазилажење страха и један пут ка излазу из немоћи:

„Оним што значи, и оним што посредује мост се намеће као изузетна животна вредност и заузима високо, ако не и највише место у хијарархији животних вредности у роману.“ [8]

 „Лирским записом Мостови започета је једна крупна тема у Андрићевом стваралаштву: тема о мостовима. Ставови из тог есеја које ћемо навести постају идејна и емотивна потка гледишта приповедача-хроничара из романа На Дрини ћуприја…“ [9]

Мост је слојевит симбол, па га је писац дограђивао, улепшавао, усложњавао читавим својим делом бавећи се њиме. Мостови су најпре јавно проглашене победе човекове, манифестације човековог тријумфа, објава побеђене препрека:

„ Сви они су у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према своме схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.“ [10]

Мост је сведок минулих и будућих времена, који својим опстајањем на балканској ветрометини пркоси злу. Људи су преметнули преко главе бројне периоде владавине зла. И претекли су. Зато, Андрићево мостови ћутањем поручују патницима: „И то ће проћи!“

„Мост види турску силину и страховладу, памти османлијске походе и погроме, гордост и дрску самосвест победника, пркосну покуњеност раје, види лагани али неминовни залазак турског господства, дочекује нове господаре, Аустријанце; опет непромењен, вечан, неуништив, претура преко својих облих леђа и драматику првих година нашег столећа, дочекује српску војску. Људи, које таласи векова носе поред моста, гледаће га увек новим очима, очима свог времена, своје вере и своје индивидуалности; мост ће примати многу нијансу новине под дејством другачијег гледања, а остаће вечно млад и вечно нов….Али, ипак изнад људи, јер његова основна константа није подложна до краја њиховом релативизму, он је, рекли смо, и један апсолут, једна основна окамењена истина, сама трајност над чијим је отсуством Андрић тако дуго ламентирао, и коју је, коначно цементирао у овој градњи ћудљивог и расипног живота.“ [11]

Један слој симболике уткан је у далеко залеђе историјских збивљања, јер мост преноси важне поруке колективног несвесног. Уверен да се све приче човечанства могу свести у неколико тема, Андрић у „душама дедова“ проналази потврду својих страхова, снагу својој нади. Постоји само једна кружна путања времена, све остало је варка:

„Глад, терор, убијање, болест, природне стихије, људи, долазиће са новим временима у новом декору, са измењеним мизансценом стилизованим премаодговарајућој моди времена, али сам комад, сама драма живота, остајаће у свему битном иста…58“ [12]

Тако је мост  материјализација човекове победе и над временом, његов јасан одговор на пролазност, на сопствену немоћ да се одупре времену. Мост је спајање и то не само просторно, већ и временско и духовно, јер спаја не само обале, већ и прошлост са садашњошћу и будућношћу, човека са човеком.

Мост је и рефлекс психичких доживљаја, транспоновање психичких преживљавања јунака романа. Градитељи се диве свом делу, чувари бдију и страхују над њон, живот се роји око њега ишчекујући добро или зло преко његове камене виткости. Мост је и нада, вера у живот, зато што се живот осипа, већ зато што се обнавља:

„Али невоље не трају вечно (и то им је заједничко са радостима), него пролазе или се бар смењују, и губе у забораву. А живот на капији се обнавља увек и упркос свему, и мост се не мења ни са годинама ни са столећима, ни са најболнијим променама људских односа. Све то прелази преко њега исто као што немирна вода протиче испод његових глатких и савр-шених сводова.“ [13]


[1] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 302.

[2] http://www.ivoandric.org.rs/html/biografija.html – сајт Андрићеве задужбине

[3] Иво Андрић: Знакови поред пута, БИГЗ, Београд, 1992. год, стр. 249.

[4] Иво Андрић: На Дрини ћуприја (предговор Петра Џаџића), Просвета, Београд, 1987. год, стр. 19.

[5] Иво Андрић: Знакови поред пута, БИГЗ, Београд, 1992. год, стр. 249.

[6] Драгиша Живковић: Европски оквири српске књижевности, књига 5,Просвета, Београд, 1994. год, стр. 310.

[7] Иво Андрић: Стазе, лица, предели, Просвета, Београд, 1965. год, Мостови, стр. 199.

[8] Петар Џаџић: Митско у делу Иве Андрића (Храсова греда у каменој капији), Научна књига, Београд, 1992. год, стр. 210.

[9] Снежана С. Башчаревић, Легенде и симболи у Андрићевим романима, Филип Вишњић, Београд, 2008. год, стр. 116.

[10] Иво Андрић: Стазе, лица, предели, Просвета, Београд, 1965. год, Мостови, стр. 200

[11] Петар Џаџић: Иво Андрић (есеј), Нолит, Београд, 1957. год, стр. 194.

[12] Петар Џаџић: Иво Андрић (есеј), Нолит, Београд, 1957. год, стр. 58.

[13] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 99.

Advertisements

4 thoughts on “На Дрини ћуприја, Иво Андрић (тек да начнем)

  1. -Тако је уметност постала највећа негација зла и пролазности и најпоузданија потврда трајности и сталности човекове. А са уметношћу и сваки рад који се обавља с љубављу и с преданошћу послу не ради његове корисности него ради самог задовољства од стварања.-све говори! 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s