Мој Крит

Ћевапчић, јок, ајде, јастук, јорган, уф…можда би овај низ тачака требало да се дуплира, јер ко зна како би звучао српски кад бисмо избацили све речи које су нам Турци оставили. Ипак је шест векова утицаја неизбрисив траг једне културе.

А, оно што овој сили није успело оружјем, сасвим сигурно успева серијама, а када бисмо били нација која заиста чита онолико колико говори о читању, сасвим сам сигурна да би нас турска књижевност очарала. Недавно сам на препоруку једног драге девојке, која сада студира Турски језик и књижевност, прочитала роман Мој Крит, који ме је очарао! И сада су ми неке сцене из романа живе у сећању, као и размишљање о сличности судбина и, патњи, срећи…Како се опростити од родног града, јер више не припада твом народу, од пријатеља из детињства само зато што припадају другој нацији, од гробова својих предака, јер мораш ићи у завичај, који је теби непозната земља?

Не, ово нису питања из наше националне прошлости или садашњости. Али…Зар нису?

Нека овај Дијанин есеј о роману и вама отвори врата у чудесни свет турске књижевности:

Судбина критских муслимана

 у светлу романа

Мој Крит Сабе Алтинсај, 

(Дијана Стојковић, студент Филолошког факултета)

Људи са наших простора вечито су у доказивању шта је чији завичај и који је народ старији уверени да је њихова мука највећа. Бол за напуштеним завичајем за муслимана са Крита Ибрахима, на Криту Јармакамакиса, а у Турској Алтинсаја, толико је била велика и заувек присутна у мислима и телу, јер му је душа на Криту остала, да је његова унука удахнувши са врела дедине туге излила бол свих критских муслимана на белину папира. Њена прича не умањује жал коју су потомцима пренели стари, али сигурно доноси нове видике сваком ко са свог парченцета завичаја посматра остатак „балканског бурета барута“, нове видике и запитаност – Шта човека чини човеком? Име? Порекло? Језик? Вода у којој је крштен и земља која га храни? Завичај? Националност? Слобода мисли, духа и тела?…Или све то заједно?

После приповедачког првенца Сабе Алтинсај, романа Мој Крит, емоције заглушују разлике и остаје спознаја праве људске среће: „Постоје само две земље, које су моје, рекао ми је један човек…Једна је земља на којој је човек рођен, а друга гроб. Када је то двоје исто место, знај да је тај човек срећан човек.“[1]

Роман почиње и завршава цитатом Чеховљеве реченице: „Чини се да ћемо убрзо сазнати зашто смо живели, зашто смо подносили ове патње. Ах, кад бисмо само знали…кад бисмо само знали…“. Ова реченица на почетку делује чудно, али до краја, постаје јасно да је на правом месту, као оквир за причу о критским муслиманима који су приморани да напусте оно што су сматрали својим, јер је неко други одлучио где је њихов завичај. У тај се оквир сместила сва прошлост,садашњост и будућност, сећања и снови, девојачки жеље и младићке чежње, дечји смех и старачки мук, пријатељске шале и комшиске зађевице, радост рођења и жалост губитка критских муслимана, којима је само због тога што вером и именом припадају турској држави, отето право на живот у завичају.

Сећања критских муслимана израњављена су побунама њихових суседа Грка, који се деценијама боре за независнот. Легитимност идеје им не оспоравају комшије муслимани, али све време они само бране своје право на суживот тамо где су им дедови живели, где у им се очеви рађали, где су момковали и задевојчивали се, женили синове и кћери добијали и подизали их с надом ишчекујући будућност: „То је била чаршија свих хришћанских и муслиманских еснафа…знало се шшта ко ради у чаршији…Хришћани и муслимани се у напетим временима свађају, ретко потуку, премда једни друге смирују међусобно се осуђујући…“[2]

Сада им будућност не изгледа нимало ружичаста, чак неизвесна, јер сваки нови проглас унесе немире у житеље критских села и градова. Почињу сеобе и то онамо у земљу за коју им сада тврде да је њихова, а чије људе, обичаје и језик не познају и који су као пупчаном врпцом везани за земљу на којој су рођени, а сада им је отета декретом. Нови начин живота увлачи им се у свакодневицу, па се страх од неизвесне будућности меша са вестима о одласцима комшија и рођака упркос одвраћањима: „Шта ћеш тамо јести и пити, ни језик чак не знаш. Овде је јасно ко си, а ко си тамо?…“[3] Једни одлазе, а други остају да чекају и стрепе, јер „сеоба не вуче за собом само онога који иде, већ и онога који остаје.“ [4]

Брига није поштеђен нико. Плачу и стрепе и муслиманске, и хришћанске мајке. Тако Ибрахимова мајка, Азизе-ханума не може да схвати шта им се то дешава: „Шта то нису могли да поделе? Осим тога, сви су се Крићани сматрали истим.. Послови, обичаји су им били слични. Зар нису једни другима у благословеном месецу слали чиније ашуре, а за Васкрс корпе јаја?…“ [5] Мајке се питају загледане у себе саме и у паници да и себи признају највећи страх: „Боже, ти си наш Створитељ, зар ниси? Нећеш га без потребе изложити метку. Приличи ли ти то, Боже?…“[6]

Ипак, појединачне драме сливају се у јединствену стрпњу – шта ће бити после коначног добијања самосталности: „Кад једном једна скупина стекне независност, на тој територији не жели никог другог. Слобода и независност су као самоћа, мајсторе, не могу се делити с другима.“ [7]

А кад је гршка застава осванула над вратима критске скупштине, муслимани су тешком муком почели да схватају да промене нису сутра, него сада: „Наша ситуација је постала лоша, веома лоша. Остали смо напуштени. Без икога. Нема ни чиновника, ни војника. Заступници су нам везаних руку. Изгубили смо наду у све. Нема никога ко нас чује.“ [8]

Заједничка мука сада је толико реална и тешка да критски муслимани први пут бирају слогу као одговор на притисак комшија Грка. Сртварајући Исламску заједницу, они схватају да су се одважили да ураде много више од празног јадања једни другима, више од кукања и љутине:

„На пример, продаваћемо имовину, али најпре продајмо је једни другима. Нека има своју вредност. Ако ћемо да купујемо, купујмо једни од других…“ [9]

Ипак, сеобе се полако увукоше у њихове животе:

„Свакога дана се на хиљаде људи у поворкама спремало да иде у Анадолију. трудили су се да продају имовину, али ни богатство онихкоји остају није било безгранично. Понестајало им је снаге, а имовина одлазећих, упркос свим упињањима, није много вредела…“ [10]

Док хришћани славе повлачење Османлија са Балкана и пуне цркве поклонима, муслимани не смеју да славе рођење своје деце и да их крштавају како име вера налаже да не би испровоцирали сукоб. Као да им се чини да ће и само њихов дах изазвати оркан страсти и нове сукобе, они живе „ходајући на прстима“. Ипак, младе усијане главе, које још увек не цене живот и човека, звекећу ножевима и спроводе свој „судњи дан“:

„Крв је била мека и безгласна.

Нису се још једном освртали за телом из кога се чуо дечији плач, псовке, крици, повици, већ су збуњено гледали беживотна тела, која су лежала на земљи док су се дизали изнад њихових глава…“ [11]

Још неопорављени од масакра пред сопственим кучама, критски муслимани свакодневно преживљавају исти страх, јер свака победа њихових сународника у Турској над грчком војском, разјарује њихове хришћанске суседе на Криту. Зато свесно пристају на живот као у гету, само да би остали на родној груди:

„Најзад, било је теже трпети смутњу која им се згадила, тај метеж, живети гушајући се него бити поданик друге земље. Само што им је садашња права будућност указивала, као да открива тајну, да није било могуће бити човек и издржати…Живели су кријући се. Устезали су се да упишу своје мртве и новорођене у матичне књиге…“ [12]

Мучка смрт Чакалија, слабоумног музиканта сирочета, кога су сви волели и помагали стишала је страсти и хришћана, и муслимана. Раскомадано тело недужног младића натерало их је да се запитају:

„Зар нису од исте, људске врсте били онај што је кроз прозор пружао Чакалију кришке двопека умочене у маслиново уље, онај што је пунио текију чистим рубљем и кошуљама да би их он носио, онај који га је на свадбама тапшао по леђима, онај што му је правио место да легне код Абдале и онај што му је забио метак у потиљак? Каква је то сорта била да је онај ко јој припада могао до смрти да воли и до смрти да мрзи? Из руке је Чакалију давао хлеб а онда га убио само зато што је Чакали?…“ [13]

„Биће размењени!“ је вест која потире сва страдања и гази све мртве – зашто су се жртвовали? Зашто је страдао најбољи друг, зашто ми је убијен комшија, пријатељ друге вере, побратим, зашто су ова деца сирочад, она инвалиди, чему жртве, кад рачуна нема:

„Сваки разговор почињали су помињући „оне који долазе“ и завршавали га помињући „размену“…Зебња је пратила мисао. Њој се додавала неизвесност, сиромаштво, немаштина, моћ, страхови попут неповерења и беспомоћности и све заједно се претварало у само једно стање и само једно осећање: ужас!“ [14]

А гора од кукњаве, нереда, пометње и хаоса, била је тишина и само једно неизговорено питање, које су сви као молитву понављали: „Куда ћемо ми ићи?“ Та неизвесност будућности, хоризонт који је доносио тајну „будућег“ завичаја претвориле су се у чипћење Крита и преиспитивање душе. Требало је опростити се од пријатеља и комшија, од годинама стицаног иметка и дивних успомена, од гробова:

„Не љути се што не долазим, хоћеш ли? Издата је наредба. Нема никог ко може да остане. Бићеш усамљена, зар ја то не знам? Кунем ти се, много је тешко отићи. Тако се плашим да ми кости дрхте. кад бих могао…али не могу. Преклињем те, не жали што ме нема. Молим те да се поздравимо, не могу чекати до смрти.“ [15]

Критски ветар донео је папир с прогласом на почетку и хук вапај одлазећих Крићана на крају приче о животу  критског кујунџије Ибрахима, чија лична драма осликава животне приче многих критских муслимана.

Сваки дашах друштвених збивања, у његов је живот уносио буре. Спречавајући свог побратима Пичирика да у једном тренутку баци крвожедну искру сукоба са хришћанима, задужио да је добрим, који му овај враћа носећи га рањеног после гнусног напада на њих двојицу док су били у лову. Пичирико се добро сналазио у планини, јер је после погибије најближих, чија је тела нашао спаљена и сам сахранио мајку, оца и стрица, са хладним очима отишао у планину д се освети:

„Месецима га нису видели,  а једне ноћи је неочекивано закуцао на врата код Ибрахимових. Смејао се. Имао је као зифт црну браду што му је прекривала груди и дуго, кошчато, мршаво тело. Упркос застрашујућем изгледу, дивљи поглед који је имао оног дана кад је отишао, смекшао је…“ [16]

Оставивши свој дух тамо где је рођен, он одлази са породицом у непознату даљину у којој ће умрети запитан: „Да ли је Крит наша туђина, или је то Турска?“ [17]

Тешко преживевши рањавање, Ибрахим одлучује да се ожени својом изабраницом и другом половином свог бића Џемилом:

„На неки начин Џемиле је била његова крв, она која је слово по слово кад би неко од хришћана и муслимана био убијен, код сваке вести о нападу, у сваком огњу, свакој +алости на зидним прекривачима везла стих: „Мистике му! Ерота, ах Ерота!“(„Тајно срца мога! Љубави, ох љубави!“), који је и он мислећи понаособ на Крит и Џемиле, своје две љубави, слово по слово урезивао на челик ножа; Џемиле што је свој пркос сједињавала с његовим.“ [18]

И свадба им је делом осенчена варницама туче са пријатељем хришћанином, Грком Мелетијосом, који је ожењен Хрисулом, женом која воли све своје комшије, па и хришћане и једнако свима носи фарбана јаја и друге своје ђконије. Она је Џемилина најбоља другарица, али друштвена трвења успевају да се увуку у однос ова два пара. раздвојени вером и припадношћу, они су ипак до самог краја повезани љубављу, уаједничким одрастањем и успоменама. Кад Мелетијоса убију, Хрисула се сасвим повлачи у своју кућу, баш као што се Ибрахим после Џемилине смрти затвара у себе. њих двоје једно друго су подсећали на изгубљене делове себе, па се наредних двадесет година нису ни сретали, али судбина је Ибрахима довела на њена врата:

„Идем Хрисула. Нико…Чак и да нам Бог да здравља, више се нећмо видети…нисам могао знати…Коме да оставим у аманет? Оца, мајку, Пичирика, потпуно су сами…посено Џемиле. Неће хтети никог другог…шта знам…ако не будеш ишла…што бих се љутио…заправо оно тамо ће опрати…па шта да раде…боље да не знамо…ако је суђено сутра…ако кажеш не…није важно…не, заборави…Хрисула…Бог те чувао…

…Нећу да их оставим…Посебно не Џемиле…не бој се…Одлазићу…“ [19]

У сенци свакодневног страдања Крићана, и муслимана, и хришћана су сва дешавања у Ибрахимовом животу – рођење прве кћери Азизе, губитак Џемиле на њеном рођењу, губитак оца, мајке, побратима, самоћа, нови брак, рађање деце, свакодневни живот…И док остали гласно јаучу и запомажу, Ибрахим урличе у себи, а његов неми говор разумеју само они који га воле:

„Њен муж је био човек који малоговори, који се топло и нежно насмеје, који чак и кад се смеје у очима крије тугу…Можда му је душа била сасвим празна. Празна. Лишена љутње, бриге, мржње, знатижеље, штавише безосећајна.

Не, то није било право. Шта је био онај његов детињасти невини смешак уз лако повлашење углова усана на обе стране, шта је онда био Ибрахим коме је лице блистало?Ко је био Ибрахим који је чувао ћерку као очи у глави, које се вртео око своје жене? Ако је тако, ко је био Ибрахзим који се смејао као да се смеје некој шали док јој је грлио тело, док је улазио у њу?…Не, повлачила је реч, доврага није био безосећајан. Ништа, ништа није показивао. Али, показивао је ономе ко разуме.“ [20]

Душа издржи много патњи и многе болове од губитка родитеља, преко смрти највољеније драге и оданог побратима до растанака од драгих познаника, али душа критских муслимана није поднела само коначни растанак од Крита:

„Крит, тужан и сам, зароњен у пламену боју предвечерњег сунца, као да си по њему просуо златни прах, планине нагнуте напред: плаве, неке беле, олеандри на обали јоиш увек ружичасти, смањивао се као фини бол што се искрао и губио се.“ [21]


[1] Саба Алтинсај, Мој Крит, Глобосино д. о. о. Александрија, Београд, 2009. године, стр. 31.

[2] исто, стр. 21.

[3] исто, стр. 32.

[4] исто, стр. 31.

[5] исто, стр. 42.

[6] исто, стр. 46.

[7] исто, стр, 98.

[8] исто, стр. 164.

[9] исто, стр. 165.

[10] исто, стр. 170.

[11] исто, стр. 226.

[12] исто, стр. 237-237.

[13] исто, стр. 257.

[14] исто, стр. 262.

[15] исто, стр. 286.

[16] исто, стр. 47.

[17] исто, стр. 303.

[18] исто, стр. 51.

[19] исто, стр. 291-292.

[20] исто, стр. 206.

[21] исто, стр. 302.

Advertisements

2 thoughts on “Мој Крит

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s