Мој деда, Марко Цветковић, 4. разред

У старој кући која се налазила у пољу међу њивама живео је мој деда. Двориште те куће је велико, можда највеће у селу, јер се од последњих сеоских кућа шири све до пенушавих таласа Мораве.

Сећам се деде како је увек седео загледан у ту даљину према Морави и нешто мрмљао себи у браду. Обично је говорио у летњим данима о суши и изгорелим кукурузима, о сељцима који не знају да поштују дарове моравске земље, а највише о грађанима које није брига ни за кишу, ни за сушу, јер једино знају да је скупо.

Плашио сам се тог седог старца испод чијих су густих белих обрва сјајиле небеско плаве очи. Нисам подносио ни мирис штале који ме је гушио док ме је радосно грлио као свог најстаријег унука, нити његове храпаве сељачке прсте пожутеле од ручно мотане цигаре која му је вечито димила између њих.

Како сам растао, тако ми је дедино цупање на колену било све драже, а кад сам и то прерастао, обожавао сам његове приче о породичној прошлости. Обично би деда закорачио у празну кућу, чији би под од дасака зашкрипао под њим. Пар тренутака касније осетио бих диван мирис свеже крушке или дуње и знао сам да дедина прича почиње.

Деде више нема. Али и данас кад уђем у дедину стару кућу, закрцка под, а његова капа обешена о наслон дрвене столице као да хоће да ме подсети на све његове приче. Дуње више не миришу, али шум моравских таласа ми доноси сетне приче мог деде, а очи виде најлепше дане мог детињства.

 

Advertisements

12 thoughts on “Мој деда, Марко Цветковић, 4. разред

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s