Ћирилица – српска или србска?

Већ данима се одвија расправа о ћирилици на најпознатијој друштвеној мрежи Фејсбуку, и то у групи Просветни радници. И то није први пут!  Сваког месеца осване нека објава о ћирилици и српству, о томе како су сви који користе латиницу изроди српског народа и све у том стилу. Ево, управо у поменутој расправи, која тече к`о шпанска серија осим првих неколико реплика, више нико и не говори о теми, већ велики интелектуалци, људи који уче младост да мисли, на делу показују какви ће ти млади људи расуђивати – љуто, неваспитано, нетактично, а највише од свега биће обавештени о свему помало, а тачније ни о чему довољно!

Писати ћирилицом не значи бити више Србин, јер се српским језиком служе и људи других националности. Проблем је новијег датума, друге половине 20. века када је уведено двоструко писмо – ћирилица и латиница, а да се опет о томе нису изјашњавали научници, већ политичари. Данас углавном ћуте и научници, и политичари – ови први јер су немоћни, а други заинтересовани за питање националног писма много мање од економских и неких других тема. 

Ако сам не поштујеш културу и традицију свог народа, што би је поштовали други. Свима је позната, али и педесетогодишњом праксом скрајнута чињеница да су Срби и сви који су се служили српским језиком од Немањића, па до данашњих дана, користили као писмо ћирилицу. Нисмо ми измислили ћирилицу, нити је српска ћирилица једина у свету. Користе ћирилично писмо и други народи, јер су нам језици гране истог дрвета, па тако постоји руска, бугарска, македонска, украјинска ћирилица. И нико није имао потребу да поред ћириличног писма уводи друго, чак ни за потребе савремене комуникације, јер никад лакше није било писати националним писмом него данас: клик – ћирилица, клик –  енглески алфабет, клик – кинеско писмо, клик – хебрејско писмо, клик- латиница… И даље не могу да схватим ту комплексот покрета прстићем, па многи пишу српске речи често тзв. “шишаном латиницом“?! Зар вам то не смета?! Мени чак није ни естетски лепо!

Сад већ могу да очекујем од неких који читају овај чланак да почну пљување с темом – како ћемо у Европу кад нас ћирилица враћа у мрачну Византију, тескобно православље и рушилачки национализам?! Средњевековна универзалност, енциклопедијски дух и етикеција је оно чему данас стреми читава Европа рекламирајући јединство и стандарде, а Грци су одавно показали да национално писмо није никаква препрека, већ можда највећи доказ да оригиналност мора да има истинско покриће да би била екстравагантност. 🙂

Кад год сам читала неки чланак с овом темом, није ми се десило да не наиђем на коменатар о назадности ћирилице, о опанцима и јелеку, шајкачи и кајмаку, србству и српству. Покушајте и сами, “гуглујте“ ако сте “фенси“ или претражите интернет ако сте “ретро“ 🙂 Видећете да редовно дођемо до помињања мајки, отаџбине, крви и припадности као да нам блиска и даља прошлост није довољна, па `ајде да мало зла да унесемо и речима кад је већ чињеница да се језиком горе посече него мачем.

Не верујем у теорије завере и велики план неких народа да преко других добију језик, писмо, књижевност… И поред толико лингвистичких предмета, година рада и прочитаног не могу да оспорим значај Вука за српску културу, али ни да умањим Саву Мркаља, а ако прецртам Јернеја, хоћу ли погазити и Српски рјечник из 1818. године?

И скоро заборавих да прокоментаришем оно што ми заиста смета, а навела сам га још у наслову – српски или србски? Српски правопис заснован је на фонетици, оном чувеном Вуковом, а у ствари Аделунговом правилу – пиши као што говориш! Значи, ми пишемо онако како чујемо (осим изузетака од гласовних промена, а тиме сам “смарала“ већ) . Наш правопис је фонетски за разлику од нпр. руског који чува корен речи, односно он је етимолошки (зато се српски може писати после 10 дана учења, а руски после бар 3 месеца вежбања 🙂 .

У последње време се појављујe србски уместо српски уз инсистирање да се само у овом придеву направи изузетак од једначења по звучности. Заиста не видим чему то, осим дати још доказа за оптужбе о великосрпском синдрому.

Свакако, треба учити стално, па тако препоручујем да кликнете овде http://maternjijezik.wordpress.com/ и учите! 🙂 јер ја не волим да убеђујем, али волим да имам став. 🙂 (који је, а то је – што би рек`о Шојић 🙂 )

Пишем ћирилицом, користим и латиницу у оној мери која ми је потребна да читам књижевност писану латиничним писмом, а на језику држава из окружења, који ми је сасвим разумљив. Исто тако, могу да читам Достојевског и Шекспира у оригиналу, а снашла бих се и са Балзаком.

Ипак, мислим да очување ћирилице и њена сраслост са српским језиком много више зависи од националне политике, него од појединаца, мада само чињеницама можемо допринети промени искривљених ставова о свом националном писму. Не треба анатемисати људе који користе латиницу уместо ћирилице, већ едуковати. Када сви буду упознати са ИСО стандардом који смо прихватили, а не поштујемо га, за разлику од остатка света, уз подршку државе, неће бити потребе да бранимо нешто што се подразумева…