Мотив и симболика моста у прози и есејистици Иве Андрића, Марија Милосављевић

У В О Д

 Исписујући прве речeнице есеја Мостови, Андрић започиње једну велику тему у свом приповедаштву, тему о мостовима. Она се наставља приповетком Мост на Жепи, а савршен стваралачки израз добија у роману На дрини ћуприја. У овим Андрићевим делима мост је везивни мотив, најмања тематска целина која обједињује опште и појединачно, историјско и митско, локално и многовековно.

Мостови више него и један други мотив одређују Андрићево приповедаштво чинећи га лако препознатљивим. Мотив моста има различите функције.  Мост писац помиње и онда када описује, и када покреће радњу или изазива одређено расположење.

Иво Андрић посматра мостове, описује их, покушава да их „расприча“, али они све време стоје стамено мирни и одолевају не само људима, већ и временима. Писац  их види како настају из потребе, а остају велики чувари, обележја, медаљони сваког града, села, насеља у ком изникну. Њима се не прелази само с једне на другу обалу, иако су сви „они су у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према своме схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.“ [1]

Мостови су симбол живота, јер се на њима одвија живот града чији заштитни знак временом постану. Самим постојањем они служе добру, спајајући обале повезују људе. Али, они својом добром наменом пркосе злу и нечовештву. Они су човеков одговор на препреку, на пролазност, на одвојеност, самоћу. Прича о мосту је начин за превазилажење страха и један пут ка излазу из немоћи:

„Оним што значи, и оним што посредује мост се намеће као изузетна животна вредност и заузима високо, ако не и највише место у хијарархији животних вредности у роману.“ [2]

Мост је сведок минулих и будућих времена, који својим опстајањем на балканској ветрометини пркоси лошем, нечовечном. Људи су преметнули преко главе бројне периоде владавине зла. И претекли су. Зато, Андрићеви мостови ћутањем поручују патницима: „И то ће проћи!“

„Мост види турску силину и страховладу, памти османлијске походе и погроме, гордост и дрску самосвест победника, пркосну покуњеност раје, види лагани али неминовни залазак турског господства, дочекује нове господаре, Аустријанце; опет непромењен, вечан, неуништив, претура преко својих облих леђа и драматику првих година нашег столећа, дочекује српску војску. Људи, које таласи векова носе поред моста, гледаће га увек новим очима, очима свог времена, своје вере и своје индивидуалности; мост ће примати многу нијансу новине под дејством другачијег гледања, а остаће вечно млад и вечно нов….Али, ипак изнад људи, јер његова основна константа није подложна до краја њиховом релативизму, он је, рекли смо, и један апсолут, једна основна окамењена истина, сама трајност над чијим је отсуством Андрић тако дуго ламентирао, и коју је, коначно цементирао у овој градњи ћудљивог и расипног живота.“ [3]

Првобитно значење симбола је докуменат, знак распознавања, легитимација… Симбол у књижевности представља „песничку слику која не означава оно што је њом непосредно дато, него сугерише много неочекиваних значења, идеја, мисли, осећања и расположења.“ [4]

Један слој симболике уткан је у далеко залеђе историјских збивања, јер мост преноси важне поруке колективног несвесног. Уверен да се све приче човечанства могу свести у неколико тема, Андрић у „душама дедова“ проналази потврду својих страхова, снагу својој нади. Постоји само једна кружна путања времена, све остало је варка:

„Глад, терор, убијање, болест, природне стихије, људи, долазиће са новим временима у новом декору, са измењеним мизансценом стилизованим према одговарајућој моди времена, али сам комад, сама драма живота, остајаће у свему битном иста…“ [5]

Тако је мост  материјализација човекове победе и над временом, његов јасан одговор на пролазност, на сопствену немоћ да се одупре времену. Мост је спајање и то не само просторно, већ и временско и духовно, јер спаја не само обале, већ и прошлост са садашњошћу и будућношћу, човека са човеком.

Мост повремено постаје субјективна слика свести сопствених корисника. Загледани у своје патње, притиснути животним мукама, људи упиру поглед ка мосту и проналазе неког ко разуме њихову патњу, саосећа и ћути.

У мост се загледао и сам аутор наведених дела, јер је својим животом осетио сву самоћу затворске ћелије. Године 1915. Иво Андрић је као револуционар и припадник покрета „Млада Босна“ заточен од стране аустријске полиције и одведен као политички затвореник у тамницу, међу чијим тамним зидовима понижен и разочаран пише и то о својој спознаји могућности човекове победе. Мост тако није само побеђена препрека, нити само симбол трајања и опстајања, ни само симбол лепоте и склада. Мост је и нада, вера у живот, зато што се живот осипа, већ зато што се обнавља:

„Али невоље не трају вечно (и то им је заједничко са радостима), него пролазе или се бар смењују, и губе у забораву. А живот на капији се обнавља увек и упркос свему, и мост се не мења ни са годинама ни са столећима, ни са најболнијим променама људских односа. Све то прелази преко њега исто као што немирна вода протиче испод његових глатких и савршених сводова.“ [6]

Иво Андрић пише роман На Дрини ћуприја у страшном времену немачке окупације. У причи о мосту он проналази начин да адекватно одговори злу свог времена приповедајући о опстајању једног моста кроз векове, који стамено стоји над реком чија је вода покретна и вековима носи и зло, и добро. А шта и може писац у времену нељуди и зла, сам и немоћан, осим да се трајношћу и свевременошћу успротиви својим делом, оним што најбоље зна – приповедањем. Писац и сам каже: „Ја пишем из самог средишта ратног пакла, али описујем четири века прошлости, у којима су ратне године биле само многобројне и пролазне тачке на бескрајној траци догађаја…“ [7]

Андрић сматра да писац када говори о прошлом или будућем, мора увек имати на уму да „није ствар у речима, него у оном што оне стварно казују или што би хтеле да кажу; значи – у намерама које имамо употребљавајући их, у смислу који им дајемо кад их изговарамо или пишемо.“ [8]

Андрић је уверен да језик писаца, дакле, уметничка реч „треба бити такве отпорности и тежине да је никаква искушења, ни испитивања не могу померати с места ни обезвредити њено значење. „Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена – вели он у својој Белешци за писце – станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену „носивост“, јер од тих кртих и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће неприметно, а непогрешиво пренети читаоца преко понора без смисла и стихијске несвести у земљу живота и стварности…Имајте на уму да сте ви весник истине“ [9]

Андрић сматра да се једино уметност може једнако снажно одупрети злу, а међу свим уметностима, уметност приповедања је за Андрића неприкосновена:

„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича смо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми , у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.“ [10]

 Сматрајући сврху, изглед и трајање мостова идеалним за приповедачеву причу о прошлом и будућем, Андрић на мотиву моста уздиже своје приповедаштво, а његовом симболиком шаље многоструке поруке.

 

ЕСЕЈ МОСТОВИ

 Уметници теже да се својим делом супротставе злу. Једино тако могу да буду успешни у томе.  И Андрић жели да се супротстави злу свог времена. Као човек то може учинити по цену физичког опстанка, а смрт би била само још један нестанак без великог одјека у времену зла; као писац може много више и гласније – да створи дело трајније од сваке владавине зла и терора.

За Анрића је спасоносна само лепота од које сви имају користи, коју сви могу поделити и која је начињена за све. Он сматра да такву свевремену лепоту и корисност поседују само мостови, складна и лепа дела која премошћују даљине и зближавају људе. Тако његова прича о мостовима, јединим уметничким делима које човек ствара без предумишљаја, само са намером да олакшају живот и повежу растављене, постаје највећа негација зла и пролазности и најпоузданија потврда трајности и сталности човекове. Зато је зауздао језик и записао најјачу  и најтрајнију одредницу човечанства- мост:

„Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, јер општији, од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на ком се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем што је тајно или зло.“ [11]

Мостови су сведоци прошлих времена, они више говоре о својим градитељима него иједно друго човеково дело. Тајну њиховог постанка моћи ће да одгонетају генерације рођене деценијама после изградње моста, јер ће мост победити време и запловити у вечност. Зато су мостови победници времена, јединствен начин који је човек открио да се избори са временом и пролазношћу.

Мостови стамено одолевају времену и сведоче постојање једне давне генерације која је наишла на препреку и није посустала:

„Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.“[12]

Основна сврха моста да спаја и успоставља везу, поставља људима животни мото да кад на препреку наиђу, своју жељу за победом споје с уверењем да је победа могућа и циљ ће се остварити. Мостови сами својом конструкцијом сведоче да јсу људи упућени једни на друге, баш као што се лукови спајају чинећи мост. Једина путања лука, који тежи целини, јесте у сусрет другом луку, и тек спојени лукови чине мост, баш као што се људи повезују речима, осмесима, погледима, уздасима, разумевањем:

„…а изломљене стране прекинутог лука болно теже једна другој, и последњим напором показују једину могућну линију лука који је нестао. То је верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.“ [13]

У есеју Мостови Андрић је истакао основна симболичка значења мостова од постојаности и трајности, преко премошћавања и повезивања, лепоте и склада до победе добра над злим. Истовремено, писац је започео богати албум описа мостова сликовито дочаравајући изглед железних мостова, који наликују затегнутој жици, или дрвених мостова чије дашчице звече под копитама сеоских коња као ксилофон, па мостова на Миљацки који су кичмени пршљенови Сарајева, па оних у другим земљама чије постојање и опстајање сведочи много о њиховим творцима и корисницима.

И где год да је кренуо, Андрић је примећивао мостове, зато што су они нераздвојиви од људи, зато што симболишу људскост човечијег лика оличену жељом људи да се повежу, измире и споје да више нема дељења, противности ни растанака.  

 

МОСТ НА ЖЕПИ

 

 

Приповетка Мост на Жепи почиње реченицом у којој су изнесене основне тематске назнаке: време када је везир посрнуо, драматика догађаја изазвана изненадношћу, судбински ехо везиревог пада трансформисан у црну пругу, која му пресеца душу. Кратко заточење је Јусуфу, дечаку са Жепе, у некад сјајан, миран и једноличан живот унело оно неизрециво, што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито добро, и што им се, само покаткад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи. Сећање на краткотрајни боравак у тамници толико се урезало у његову психу да му је дане привезало страхом и нелагодом којој имена није могао наћи:

„Али од оних зимских месеци, кад између живота и смрти и између славе и пропасти није било размака ни колико је оштрица ножа, остаде у победнику везиру нешто стишано и замишљено. Оно неизрециво, што искусни и напаћени људи чувају у себи као скровито добро, и што им се, само покаткад, несвесно одражава у погледу, кретњи и речи.“ [14]

Неспокој се увукао у душу и великог везира, коме је сећање на родни крај било милије него сво богатство и слава задобијена у туђем свету. Краткотрајни пад и хладноћа самоће у тамници натерала је славног везира да се врати сећањем у детињство и да се сети села из кога је одведен са девет година, села у коме се многи хвале његовим именом и успехом, а да ни не помишљају да сваком успеху претходе жртва и тешка животна борба. Пријало му је сећање на село крај Жепе, па је и сам пожелео да учини неко добро људима из свог родног села. Везир одлучује да сагради мост на реци Жепи. Та одлука учвршћује његову везу са завичајем, успоставља непосрединији однос са прошлошћу из које је изнедрио. Тако замишљен мост постаје симбол пронађеног смисла човековог постојања.

А онај који ће реализовати везирову жељу да градњом моста избрише неспокој душе јесте неимар. Он својој градитељској страсти да изгради велелепно дело подређује читав живот. Његов стваралачки поступак пун је одрицања и жртвовања баш као што се и сваки уметник одриче животних задовољстава:

„Асли и није он човек к’о што су други људи. Оно зимус док се није радило, па му ја не отиђи по десетак-петн’ест дана. А кад дођем, а оно све нераспремљено к’о што сам и оставио. У студеној брвнари он сједи са капом од међедине на глави, умотан до под пазуха, само му руке вире, помодриле од студени, а он једнако струже оно камење, па пише нешто; па струже, па пише. Све тако.“ [15]

 А када заврши свој мост, неимар одлази без освртања, јер његово дело почиње неки други живот, онај у коме нема места за творца, већ само за кориснике. И као што се на истинске уметнике пажња усмерава тек када погледе привуче светлост њихових дела, тако се и за творца моста на Жепи сељаци интересују тек када их забљесне белина жепљанског моста:

„Изгледало је као да су обе обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде, и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један тренутак, лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, а дубоко под њим је гргољила запењена и укроћена Жепа.“ [16]

Белина новог моста није унела мир у везирову душу. Иако је прошло скоро две године од боравка у тамници, везир није могао да из своје душе избаци страшно преживљавање боравка у тој хладноћи и самоћи. Сећања су му тровала снове, снови дане, а дани живот:

„Све поче да прима са прикривеним али дубоким неповерењем. Однекуд се устали у њему ова мисао: свако људско дело и свака реч могу да донесу зло. И та могућност поче да веје из сваке ствари коју чује, види, рекне или помисли. Победник везир осети страх од живота. Тако је и не слутећи улазио у оно стање које је прва фаза умирања, кад човек почне да с више интереса посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме.“ [17]

После приказивања везирове психолошке драме, његове интимне борбе са животом, Андрић у размишљања великог везира уплиће своју животну филозофију. Он сматра да свака реч може да донесе зло, па уместо урликања у времену зла бира ћутање.

Андрић под ћутањем подразумева унутрашње говорење, поезију. Стога, није свако ћутање симболичко, већ само оно које носи разговор, оно у које је стваралац уградио свој бунт, своје уверење да је паметније ћутати, а у вечност говорити, не би ли и други патници схватили поруку далеких времена да ће и то проћи!

 Везир је оставио мост без имена и знака, у пуној анонимности која треба да краси све што је истинска корист и лепота.Тако је мост постао симбол уметности давних времена, симбол старих градитеља који су се само посредством свога дела обраћали људском роду.

Симболику Андрић додељује само мосту, који је леп, велелепан и  од камена изрезан. Камен је оно што овим пршљеновима људских насеља даје трајност и пркос. Ћутање се не може сакрити у трајност дрвета, јер се оно временом троши; нити у снагу гвожђа, које труне и круни се временом. Андрић је у камену пронашао идеалан материјал за оваплоћење реченог у ћутњи. И камен је укроћена снага, као што је мост заробљен говор.

Зато, мостови и треба да буду од камена не само да би премостили реку, већ да би својом постојаношћу, вечношћу, трајношћу премостили разне поноре бесмисла и зла, и били материјализација човекове уметничке мисли.Као таквим симболима, мостовима не треба објашњење, па и овај везиров мост самим својим постојањем шаље поруку:

„Везир обори поглед на муалимов натпис у стиховима, полако подиже руку и прецрта двапут цео натпис. Застаде само мало, па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над њом, а онда подиже поново руку и једним снажним потезом избриса и њу.“ [18]

Тако је остао мост без имена и натписа. Ипак, ни данас то никоме не смета да сасвим јасно разуме шапат белог и смело извијеног лука, који је „је изгледао увек издвојен и сам, и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.“ Можда га је баш због те необичности, путник разумео и јасно чуо гласну поруку славног везира, која се претварала у шапат деветогодишњег дечака из сиромашног босанског села Жепе.

 

 НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

На месту где се Дрина шири напуштајући црне и стрме планине „стоји велики, складно срезани мост од камена, са једанаест лукова широког распона. Од тог моста, као од основице, шири се лепезасто цела валовита долина, са вишеградском касабом и њеном околином, са засеоцима полеглим у превоје брежуљака, прекривена њивама, испашама и шљивицима, изукрштана међама и плотовима и пошкропљена шумарцима и ретким скуповима црногорице. Тако, посматрано са дна видика, изгледа као да из широких лукова белог моста тече и разлива се не само зелена Дрина, него и цео тај жупни и питоми простор, са свим што је на њему и јужним небом над њим.“ [19]

Некада на том мосту није било моста, па су и најупорније мајке остајале на обали да неутешно наричу за својим дечацима, које су Турци сурово отргли из њихових загрљаја да их у свом свету, под новим именом,  васпитавају по својим законима и обичајима:

 „Нарочито су упорне и незадржљиве биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником, друге су распамећене јаукале, урлале као да им се у порођајним боловима цепа материца, обневиделе од плача налетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: »Куд га водите? Куд ми га водите?«“ [20]

Река је била последња препрека код које су и најупорније морале посустати, а у глави једног отргнутог дечака та несавладива вода била је већи непријатељ од самих јаничара:

„Запамтио је камениту обалу, обраслу ретким, голим и убого сивим ракитама, наказног скелеџију и трошну воденицу, пуну паучине и промаје, у којој су морали да преноће пре него што су успели да се сви пребаце преко мутне Дрине над којом су грактале вране. Као физичку нелагодност негде у себи – црну пругу која с времена на време, за секунду-две пресече груди надвоје и заболи силно – дечак је понео сећање на то место, где се прелама друм, где се безнађе и чамотиња беде згушњавају и таложе на каменитим обалама реке преко које је прелаз тежак, скуп, и несигуран. То је било рањаво и болно место те и иначе брдовите и оскудне крајине, на коме невоља постаје јавна и очита, где човек бива заустављен од надмоћне стихије и, постиђен због своје немоћи, мора да увиди и јасније сагледа и своју и туђу беду и заосталост.

Све је то легло у ону физичку нелагодност која је остала у дечаку тога новембарског дана и која га никад доцније није потпуно напустила, иако је он променио живот и веру, име и завичај.“ [21]

Признати и познати у туђем свету, ти нови људи настали у туђем свету,  давно су заборавили родни крај, као што се десило и са сећањима некадашњег десетогодишњака из села Соколовића, који је „с временом постао млад и храбар силахдар на султановом двору, па капудан-паша, па царски зет, војсковођа и државник светскога гласа, Мехмедпаша Соколи, који је на три континента водио већином победоносне ратове, проширио границе Турске Царевине, осигурао је споља, и добром управом учврстио изнутра. Мехмедпаша је за тих шездесет и неколико година служио три султана, доживео и у добру и у злу што само ретки и одабрани доживљавају, и уздигао се на нама непознате висине моћи и власти, где само мало њих долази и остаје.“ [22]

Везир се није радо сећао свог завичаја. Напротив, увек га је нека црна пруга пресецала кад би се сетио тог сиромашног краја, убогих сељака, беде која се само таложила. И то осећање нелагодности никад није нестало:

„Напротив, са годинама и са старошћу јављало се све чешће: увек иста црна пруга која мине грудима и пресече их нарочитим, добро познатим болом из детињства, који се јасно разликују од свих мука и болова што их је доцније живот доносио.“ [23]

У једном од таквих тренутака, одлучио је славни Мехмедпаша Соколовић да направи мост на Дрини и, можда, напокон премости јаз који је Дрина створила предвојивши му живот на пре и после сепета, на обалу рођења и обалу живљења, на свет беде и сиромаштва и свет славе и богатства. Андрић је уместо лика Мехмедпаше снажно развио слику моста, слику везирове задужбине, јер је мост као симбол постојанији и од самог везира.

Живот тече око моста и на мосту, чију је градњу иницирао славни везир. Људи су стално ту, од рођења. Преко њега се иде на крштења, свадбе и сахране, све што је живот, везује се за мост. Али, мост је не само континуитет живота у непрекидном осипању трошних људских судбина, него је он то и у садржинском смислу. Мост је спона која све конце романа повезује у целину, главни лик и романа, и касабе око кога се све врти и везује.

Мост и капија постају средиште свих збивања у роману: Радисава уздижу високо над хуковима Дрине баш на том месту, млади Арапин ту страда, а затим и многи други почев од блескастог старца из Рогатице. Храст ниче у каменој капији, над њом се надвија дрвени чардак као мера предострожности у време устаничког пламена у Србији; одатле лепа Фата скаче у таласе Дрине да би избегла нежељени брак, Гласинчанин на том месту губи иметак, а Ћоркан игра сулуди плес… И све друго, све судбине и сви догађаји везани су за мост и његову капију или камени хан који је изникао уз њега.

Мост је најснажнији и најсложенији симбол романа На Дрини ћуприја  богат многим значењима и асоцијацијама. Ипак, најважнији смисао моста је у његовој постојаности и трајности. Пролазе векови, смењују се нараштаји, историјска у животна дешавања, и све се мења, само мост остаје чврст и постојан. Одупире се свим невољама, свим рушилачким силама човека и природе од поплава преко старења до ратова и разарања. Из свих животних изазова мост излази као победник, баш као и човек чији живот пролази неумитно, генерације се смењују неприметно, а мост остаје као неми сведок свих тих промена. Својом чврстином, стаменошћу, постојаношћу, мост симболише трајност и непроменљивост човекових дела и то оних створених с племенитом намером да спајају и користе добру:

„А између тако поплављених обала, над водом која се шумно ваљала, још увек мутна и бујна, стајао је мост, бео и непромењен, на сунцу. Вода је допирала до половине стубова и мост је изгледао као да је загазио у неку другу и дубљу реку него што је она која обично испод њега тече. На површини, уз ограду се задржале наслаге муља, које су се сада сушиле, испуцале на сунцу, а на капији зауставила и наслагала читава гомила ситног грања и речног талога, али све то није ниуколико мењало изглед моста који је једини претурио поплаву без квара и изронио из ње непромењен.“ [24]

Мисао о лепоти моста прожима читав роман. Скоро сваки предиван опис моста прати пишчево размишљање о његовој судбини, сврси и постојаности. Уживање у лепоти лукова, стубова, складних линија упућује на уживање обичног човека у лепоти уметничког дела. Оно плени лепотом, охрабрује постојаношћу, задивљује непролазношћу:

„Многи су одлазили далеко низ реку, пола сата хода, до Калате или Мезалина, и отуд посматрали мост, који се истицао, бео и лак, са својих једанаест лукова неједнаке величине, као чудна арабеска на зеленој води, међу тамним брдима.“[25]

Мост је и симбол премошћавања свих јазова у људској природи. Мостови не спајају само обале, већ и људе, државе. Духовни мостови прерастају у пријатељства, подршку, љубав. Они премошћују време и простор, па постају и симбол вечности и недељивости, склада и јединства. Мост је симбол колективне свести и колективног постојања. Прича о мосту јесте прича о колективној судбини народа, о припадности јединке колективу и неумитној истини да човек увек дели судбину колектива коме припада, баш као што и мост преживљава све патње народа коме он „служи“.

 Кроз трајност једне градње, која испољава услов ћутања, Андрић предочава идеју непромењености живота. Њој је најближа симболика моста, који тако постаје посредник између људи и њихове спознаје вечне истине, општег смисла. Тај смисао обичан човек може дешифровати само ако ослушне и откључа исконску причу народну, легенду, мит:

„Историја и мит су као и мост да човек није узалуд постојао и живео; на њиховом тлу заснива своју наду. Андрић се поистовећује са прошлошћу у великој тежњи да свом миту подари јасан облик праве стварности, и у име те стварности он напушта замршену индивидуалну тајну својих ранијих личности, напушта средишта егзистенцијалне болести и зла, иде од јединке ка људству, од личног тренутка ка трајању, од искривљеног појединачног доживљаја света ка смиреним облицима објективног… Историју људи и земље прича мост.“ [26]

И све што се дешава око моста, на њему, и у њему, голица Андрићеву пажњу. Мост од почетка градње уноси другачији живот у касабу. Нарогушени на мост негодују и муслимани, и хришћани, али нема користи. Године пролазе, радови се шире и расту, али им се не види краја ни смисла. Сви кулуче:

„По целој Босни путник казује путнику да не иде на Дрину, јер ко год наиђе хватају га, не питајући ко је ни шта је ни куда путује, и нагоне да одради бар неколико дана.“ [27]

 Из „приче дедова“ [28] хуји глас о жртви, о потреби да се угради живо у неживо да би неживо постало живо. Отуда легенда о зазиданим близанцима, а и праве жртве – Радисав, црни Арапин и многи други, чија ће страдања средњем стубу моста доделити значај древног обредног жртвеника.“ [29]Ове легенде само потврђују давну спознају људи да све истинске вредности, а у првом реду задивљујућа лепота, могу да се остваре само уз велике жртве.

Много је битно оно што је уткано у легенду, у причу о мосту, јер је писац у феномену причања, пронашао неку чудну утеху у рату с пролазношћу, коју у животу није спознао:

„Народ памти и препричава оно што може да схвати и што успе да претвори у легенду. Све остало пролази мимо њега без дубљег трага, са немом равнодушношћу безимених природних појава, не дира његову машту и не остаје у његовом сећању.“[30]

Бежи од стварности у историју, у прошлост, јер зна да су људи све налик злу свог времена, већ једном преживели. Сматра да ако је једна генерација већ преживела слично зло, онда и трпећа има наду да ће преживети:

„Тако се на капији, између неба, реке и брда нараштај за нараштајем учио да не жали преко мере оно што мутна вода однесе. Ту је у њих улазила несвесна филозофија касабе: да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто »као на Дрини ћуприја«.“ [31]

 

 З А К Љ У Ч А К

 Мост, оним што значи и оним што посредује заузима највише место у хијарархији животних вредности Андрићевог дела.  „И као што се у љубави понављају исте речи да изразе трајност осећања, тако се и у нараторовом приказу моста понављају атрибути који треба да изразе следеће вредности: трајност, постојаност, вечност, лепоту, снагу у супротстављању свему пролазном…“ [32]

И како у нашем духу и поднебљу коегзистирају супротности, тако оне живе заједно и у Андрићевој причи о најпознатијем балканском мосту. Преплићу се легенде о Краљевићу Марку и Алији Ђерзелезу, преко њега иду хришћанска деца на крштење и муслиманска деца  у риболов, играју се у његовој близини, одрастају, заљубљују… Мост је сусрет две културе, две вере, два погледа на свет, две супротности.

 „Лепоту је Андрић дао и једнима и другима, понудио је на средокраћи њихових супротности, даривао је супарницима заједничко добро потирући добро и зло, спајајући Исток са Западом и препуштајући мост само људима.“[33]

Своје дело је уздигао на ниво једне универзалне људске драме. Он сматра да је појединачан живот ништаван, једно узалудно трагање за срећом. За њега је прави човек – човечанство, јер оно живи и наставља, траје појединачним људским судбинама. Нико га не може зауставити и победити, јер се борба стално наставља. Сматра да људи надрастају немоћ и колебљивост својим моралним вредностима и творевинама својих руку.

Са свега двадесет година искусивши самоћу тамнице, Андрић је целог свог живота остао свестан немоћи јединке да се супротстави свету, судбини, времену. Зато је својим једнако трајним делом, као и главним симболом његовим, изнедрио човеков поклик на сваку немоћ – мост, јер се мењају освајачи, видови и снага зла, а мост остаје стамен и пркосан као једино трајно, а корисно што је човек створио.

Порука моста је пишчев наук да је несрећа било одувек и увек су изгледале „највеће“, али живот је то стално демантовао својом неуништивошћу. Од турских времена кад су српске главе сурово набијане на колац, ствари се у суштини нису мењале. Стално су се враћале исте муке – поплаве и глад, смрти и трпљења, колере и терори, буне и фаталне љубави. „Ако силе живота ипак мрве напор појединаца потврђујући много чиме и даље ту немоћ, она је бар добила своју систематику. У тим силама Андрић је делимично отелотворио и ону људску тежњу за добрим и постојаним, ону добру природу човека коју у човеку самом дуго времена није налазио.“ [34]

Мост је вишевековни сведок добра и зла. Одупирући се свим невољама, он постаје највећи симбол добра, симбол људске постојаности и трајности. Чак и када је разорен, када је „грозно, душмански пресечен по половини“, он, ипак, побеђује, јер његове „изломљене стране прекинутих лукова болно теже једна ка другој.“ [35]

Л И Т Е Р А Т У Р  А

1. Андрић, Иво: Стазе, лица, предели, Сабрана дела-књига десета, Просвета, Београд, 1965. године;

2. Андрић, Иво: На Дрини ћуприја, Просвета-Београд, Београд, 1963. године;

3. Андрић, Иво: Знакови поред пута, БИГЗ, Београд, 1992. године;

4. Андрић, Иво: Приповетке, Просвета-Београд, Београд, 1965. године.

5. Башчаревић, С. Снежана: Легенде и симболи у Андрићевим романима, Филип Вишњић, Београд, 2008. године;

6. Величковић, Станиша: Школски речник књижевних и сродних термина, Ниш, 1998. године;

7. Живковић, Драгиша: Европски оквири српске књижевности, књига 5, Просвета, Београд, 1994. године;

8. Јеремић, Љубиша: Глас из времена (огледи из критике), БИГЗ, Београд, 1993. године;

9. Јеремић, М. Драган: Прсти неверног Томе (есеји о савременим југословенским писцима), Нолит, Београд, 1965. године;

10. Милатовић, Вук: Књижевно дело Иве Андрића у настави, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. Године;

11. Џаџић, Петар: Иво Андрић (есеј), Нолит, Београд, 1957. године;

12. Џаџић, Петар: Митско у делу Иве Андрића (Храстова греда у каменој капији), Научна књига, Београд, 1992. године;


[1] Иво Андрић: Стазе, лица, предели, Просвета, Београд, 1965. год, Мостови, стр. 200
[2] Петар Џаџић: Митско у делу Иве Андрића (Храстова греда у каменој капији), Научна књига, Београд, 1992. год, стр. 210.
[3] Петар Џаџић: Иво Андрић (есеј), Нолит, Београд, 1957. год, стр. 194.
[4] Станиша Величковић: Школски речник књижевних и сродних термина, Ниш, 1998. год, стр 210.
[5] Петар Џаџић: Иво Андрић (есеј), Нолит, Београд, 1957. год, стр. 58.
[6] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 99.
[7] Иво Андрић: На Дрини ћуприја (предговор Петра Џаџића), Просвета, Београд, 1987. год, стр. 19.
[8] Иво Андрић: Знакови поред пута, БИГЗ, Београд, 1992. год, стр. 249.
[9] Драгиша Живковић: Европски оквири српске књижевности, књига 5,Просвета, Београд, 1994. год, стр. 310.
[10] Иво Андрић: О причи и причању, сајт Андићеве задужбине, http: //www. ivoandric. org. rs/ html/ pricanjeandriceva_riznica_ii. html
[11] Иво Андрић: Стазе, лица, предели, Просвета, Београд, 1965. год, Мостови, стр. 199.
[12] исто, стр. 200.
[13] Иво Андрић: Стазе, лица, предели, Просвета, Београд, 1965. год, Мостови, стр. 202. 
[14] Иво Андрић, Приповетке, Просвета-Београд, Београд, 1965. год, стр. 1.
[15] Иво Андрић, Приповетке, Просвета-Београд, Београд, 1965. год, стр. 5
[16] исто, стр. 4.
[17] исто, стр. 7.
[18] Иво Андрић, Приповетке, Просвета-Београд, Београд, 1965. год, стр. 8.
[19] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр, 3
[20] исто, стр. 16.
[21] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 17.
[22] исто, стр. 17.
[23] исто, стр. 17.
[24] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 76.
[25] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 63.
[26] исто, стр. 188.
[27] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 23.
[28] Петар Џаџић: Митско у делу Иве Андрића (Храсова греда у каменој капији), Научна књига, Београд, 1992. год, стр. 123.
[29] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр. 111.
[30] исто, стр. 26.
[31] исто, стр. 77.
[32] Петар Џаџић, предговор у књизи Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета, Београд, 1987. год, стр. 14.
[33] Драган М. Јеремић: Прсти неверног Томе (есеји о савременим југословенским писцима, Нолит, Београд, 1965. год, стр. 40-42
[34] Драган М. Јеремић: Прсти неверног Томе (есеји о савременим југословенским писцима, Нолит, Београд, 1965. год, стр, стр, 63.
[35] Иво Андрић: На Дрини ћуприја, Просвета – Београд, 1963. год, стр, 300.
Advertisements

4 thoughts on “Мотив и симболика моста у прози и есејистици Иве Андрића, Марија Милосављевић

  1. Повратни пинг: Za one koji nisu čuli Andrića… | milenapilipovic

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s