Мотив пролазности у песми „Септембар“ Стевана Раичковића

Прочитати шест стихова песме Стевана Раичковића не тако оригиналног назива „Септембар“ значи одвојити само пар тренутака живота, можда чак и секунди. Ипак, заиста прочитати и разумети ову невелику песму, значи замислити се над њом и покушати откупити улазницу за песнички свет, коју песник овим стиховима нуди.

Само онај ко је макар једном покушао написати нешто, зна шта значи седети пред белином папира. Ко год је пробао проникнути у дубину сопствених немира, сусрео се са игром тражења праве речи. А кад до свести ствараоца дође сазнање да речи на папиру нису само израз сопствених болова и радости намењен њему самом, већ споменик за будућност, који, уз то, може прочитати свако, почиње игра без граница.

Питање на које песник и не очекује одговор, није обична констатација да се живело, већ песниково неверовање у то како се живело. Најлепше сате свог живота песник је подарио песми. Никада задовољан изреченим, уверен да тајанствена одаја његове душе није пронашла праве речи, којима би поплочао пут откровења, песник се изнова враћа песми. Своје дело прерађује, даје му нове облике, нада се савршенијем изразу. Све је то тегоба и напор, јер су права, истинска дела књижевности комадићи откинути од живота и душе творца. И нису само пуко препричавање стварности, већ огледало ствараочеве душе.

Истовремено, свака је песма споменик културе, нешто што вечно траје изложено очима сваког. Зато песник и не дозвољава да његово дело буде доступно сваком. Своја осећања закључава у одаје песничког израза и само онима, који се дубоко замисле над његовим делом, откриће се чаробни свет уметничке илузије.

Довољно је тешко просто изразити своја осећања, а још то и шифровати песничким знацима, значи уложити целог себе. То значи да песма украде целог песника, читаво његово биће. Због тога он, иако бит живота куца његовим стиховима, гледа како му сопствени живот исклизава с врхова прстију. Можда га је стварање попут дроге мамило и можда је зарад песме жртвовао све важне, за обичног човека драгоцене тренутке. За разлику од обичног човека, који је у таквим тренуцима уживао и делио с најближима, стваралац их је примао и песми даривао.

И сада када своде рачуне и песник и његова песма, на површину испливава рачуница да је пролазност живота незаустављива и непобедива. Сада, у септембру сопственог живота, песник схвата да је песми даривао најлепше своје дане. Та лака пена, која му је прекривала најлепше дане живота, ипак не испуњава га трагиком, већ сетом. Последњи стихови песме не доносе песнику жељу за одрицањем свог животног сапутника. Свој живот уградио је у песму, а она је најсавршенији изум човека против сурове пролазности његове. Све пролази, све се мења, али песма остаје. Закључан у њу, остаће песников дух да пркоси времену и сопственој пролазности.

Advertisements

5 thoughts on “Мотив пролазности у песми „Септембар“ Стевана Раичковића

  1. Прочитати шест стихова песме Стевана Раичковића не тако оригиналног назива „Септембар“ значи одвојити само пар тренутака живота, можда чак и секунди. Ипак, заиста прочитати и разумети ову невелику песму, значи замислити се над њом и покушати откупити улазницу за песнички свет, коју песник овим стиховима нуди.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s