Јелена, жена које нема – Марија Дејановић, студент

У В О Д

„Тако она долази увек, са љупком шалом,

 са музиком или мирисом“.

И. Андрић

Говорити о Андрићу обично значи при самом почетку поменути Нобелову награду и таленат, који је у једном тренутку успео да материјализује мишљење и осећања свог „домаћина“ и свет упозна не само са његовим стваралаштвом, већ и са читавом једном књижевношћу. Андрић сваким исписаним својим редом, показује да је његова књижевност оваплоћење његовог размишљања, ризница лица, слика предела…

Рођен у Сарајеву, детињством везан за Вишеград, а зрелошћу за многе европске градове, Андрић је дозволио да се сваки град, свака стаза, лице, предео прелију из живота у стваралаштво показујући сав сензибилитет и раскош његовог књижевног талента.

„Потомак симболистичке књижевне епохе која се називала „епохом исповедања“, Андрић је био прави писац свога доба. Припадао је песницима који су целовитост и израз сопствене душе тражили у себи, у унутрашњем свету и заплетеном лавиринту свога бића. Слутили су да их протвиречност у којој су се нашли води у још дубљу интиму, у самоћу и резигнацију.“ [1]

Суочена са сиромаштвом, мајка Катарина свога јединца дала је на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшику у Вишеграду, где је Андрић завршио основну школу, а потом се вратио мајци у Сарајево. Тамо 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу и за гимназијских дана почиње да пише поезију да би 1911. године у Босанској вили објаво своју прву песму У свитање.

„Самотничка меланхолична нота, исповедан тон и горка резигнација, што су се јасно примећивали већ у првој Андрићевој песми „У сумрак“, били су део општег духовног и стилског усмерења епохе. Био је то знак сетног мисаоног лиризма коме је песник остао веран не само у првим песмама, него и у осталим песмама, и лирским записима које је писао до краја живота, а који су махом пронађени у оставштини“. [2]

Упознао је самоћу одвајањем од мајке, а потврдио и продубио ту језу у сарајевској тамници. Самоћа ће одредити његов живот остављајући му довољно простора за размишљање и стварање оригиналне филозофије, која се преточила у романе На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Проклета авлија. За писца окренутог себи и својим размишљањима сваки трен проживљеног је битан, а сваки гест, покрет, поглед инспирација.

А Н А Л И З А   П Р И П О В Е Т К Е

„Ја то зовем привиђење

због вас којима ово причам,

за мене лично било би и смешно и увредљиво

да своју највећу стварност називам тим именом,

које у ствари не значи ништа.“

И. Андрић

 

Јелена, жена које нема је прозно-поетски триптих (Од самог почетка, На путовању, До дана данашњег) у којем лирски приповедач излаже историју једног емотивног и церебралног привиђења. Јелена је астрално, сасвим измаштано биће, чист женски принцип који даје смисао приповедачевом животу. Она га прати упорно, годинама, јављајући се у очекиваним, али и сасвим неочекиваним приликама.

Да напише ову троделну приповетку Андрића је инспирисала реална жена, али тај почетни импулс је само пробудио сан о савршеној жени и животу обасјаном светлошћу. Његов је живот испуњен тишином, редом и предвидљивошћу. Свако искакање из те уобичајене рутине, уноси немир у њега или је извор сна, оваплоћење једне чежње. И сваки звук, покрет, зрак сунца или дашак ветра доносе промене које су њему битне и у којима препознаје то дивно нестварно биће.

Као што и приличи бићу које обасјава живот оног ко је њиме очаран, тако и Андрићева Јелена долази само у оном делу године кад је светло и сунчано. Дешава се да је препозна у зраку сунца који само протрчи кроз кућу, у лупкању прозора, у лелујању завесе.  Она долази увек кад је сунце младо и високо, током лета, али ипак задржава право на непредвидљивост:

„Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из којег устаје и јавља ми се нередовито и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Ћутљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења које је и жена и авет.“ [3]

Нема података да је Андрић био женомрзац. Познато је да је целог живота волео једну жену и да је стрпљиво чекао да му она тек у 66. години постане супруга. Отуда и не зачуђује опседнутост писца женом које нема стално у његовом животу, женом која је његова, али у мислима и сновима. У временима површности и отуђености, оваква чулност и свесна опседнутост изазивају дивљење, а не чуђење.

Наратор је толико заокупљен својом чежњом, жељан за блискошћу и љубави, сав предан потреби да буде потребан неком, да га неко чека, испраћа, брине о њему, да једна светлосна пруга може да постане влас косе, а жеља се претвори у мисао:

„Никад нисам волео претерану осећајност ни та полујасна, сумњива стања духа у којима нас уобразиља тако лако одводи на своје погрешне и јалове путеве. Зато ме је цела ова игра срдила и мучила. Да бих јој се осветио, хтео сам да је казним презиром, да се не бавим њоме и да је не проверавам више.“ [4]

Ипак, не може да не мисли на њу. Она испуњава ту неподношљиву самоћу која звечи његовим животом. Окупиран мислима о жени коју већ наредног трена може срести и променити његов живот, он жели да тај тренутак ишчекивања никад не прође. Јер после њега, следи или њено појављивање, или самоћа. А шта ако се не појави?

Ако се не појави, дани ће се привезати за ноћи, а живот ће постати смрт без мира, циљ без извесности. Дани ће постати тамнице без наде, а ноћи гробна места – живот неподношљив:

„Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и нестварно. Свака пребољена патња нестаје ту као понорница, или сагори без трага и спомена.“ [5]

У приповеци Јелена, жена које нема, која је химна светлости и нематеријализоване љубави, Андрић слика човека. Окружен људима, он их не примећује, јер трага за спасоносном лепотом. Јелена је оно што му треба. Али, као што је лепота недостижна и вечита чежња човечанства, тако је и Јелена неухватива и непредвидива. Кад год мисли да је довољно да пружи руку и додирне је, она нестане, а само му се светлост разлије међу прстима:

„Само у једном тренутку нисам могао одолети жељи. Заборавио сам се и прекинуо за секунд ћутање, тек толико колико је требало да јој са пола речи кажем како сам неизмерно срећнији од свих људи на земљи, који свој дан и своју ноћ, свој хлеб и свој лог деле са аветима, а не као ја са истинском женом савршеног бића и лика.

То је било довољно да жена, која је за мене оличавала у себи снагу и лепоту света, нестане као привиђење.“ [6]

Данашње човечанство је изгубљено у култу проналажења две растављене половине. Упућени на чуло вида као најмеродавнијег сведока тог спајања, може се десити да нецеловитост завлада, јер је површност заменила чулност. Шта ако сретнемо своје друго ја, а не препознамо га? Хоћемо ли осетити ту енергију, други део себе?

Прозни субјект препознаје своју Јелену, своје друго ја. Зна он да је то релна жена и убеђен да га осећај не вара, да је то она права, али као и у светлости, тако му се губи и у реалности:

„У том тренутку угледао сам Јелену….Био сам потпуно занесен гледајући како се свак као чаролијом мења чим погледа Јелени у лице. Тек кад су се врата за њом затворила, сетио сам се да похитам и да јој приђем…“ [7]

И после тог једног стварносг тренутка, Јелена се све ређе јавља. Очекује њено писмо свестан да га етерична рука не може ни написато, а камо ли послати. Ипак се пита:

„Никад неће писати? Не постоји? А шта је то што ме је пробудило, дигло и довело до овог прозора? И шта ми, најпосле, знамо шта све постоји а шта не? Добро, неће и не може писати. Никад. Али кад би сутра освануло њено писмо, са порукама…“ [8]

И више се не пита је ли она стварна или није. Она је његова воља за животом, нада, начин да победи суровост живота и окрутност несанице. Зато, једина молитва је:

„Само да не престанем да је ишчекујем!“ [9]

З А К Љ У Ч А К

Ништа не бива пре него што треба да буде.“

Народна пословица

Првом и за сада једином добитнику Нобелове награде за књижевност са простора бивше Југославије коју традиционално уручује шведска Академија наука, Иви Андрићу, ово престижно признање додељено је пре мало више од пола века, 1961. године. Својим преданим писањем учинио је да будуће генерације формирају свој поглед на свет на основу скица из његових дела, али и схвате време у којем су живели њихови преци. А његово дело је, поред свих протицања и осипања које време са собом носи, стамени  темељ српске књижевности. Тих, повучен, скроман и обавијен фасадом озбиљног човека који се ретко смејао, што је сматрао својом највећом животном маном, скривао је романтичарско срце скоро дечачког емотивца који је био у стању да чак тридесет година стрпљиво чека тренутак да се ожени с једином женом коју је волео.

И као грчки богови, као и други наши велики писци, од Доментијана и Теодосија, преко Његоша и Лазе Костића, до Црњанског и Дединца, Андрић у стваралаштву своју Јелену једначи са сунцем. Она је сва од светлости. Тако је овом песнику светлости светлост највиши израз духовног искуства, врхунац у којем човек као да се ослобађа закона земаљских и сам постаје светлосно биће. Јелена је жена које нема, али и светлост која даје смисао животу писца, смисао потрази за смислом, за химером коју не може да досегне, али за којом вечно чезне, у сну и на јави.

Л И Т Е Р А Т У Р А

1. Андрић, Иво: Јеленажена које нема  (Сабрана дела Иве Андрића), Удружени издавачи, Београд, 1986. године;

2. Деретић,  Јован: Историја српске књижевности, Нолит, Београд, 1983. године;

3. Палавестра, Предраг: Историја модерне српске књижевности, Српска књижевна задруга, Београд, 1995. година.


[1] Предраг Палавестра: Историја модерне српске књижевности, Српска књижевна задруга, Београд, 1995, стр. 517.

[2] Предраг Палавестра: Историја модерне српске књижевности, Српска књижевна задруга, Београд, 1995, стр, 256.

[3] Иво Андрић: Јеленажена које нема  (Сабрана дела Иве Андрића), Удружени издавачи, Београд, 1986. године, стр. 310.

[4] Иво Андрић: Јеленажена које нема  (Сабрана дела Иве Андрића), Удружени издавачи, Београд, 1986. године, стр. 312.

[5] исто, стр. 314.

[6] Иво Андрић: Јеленажена које нема  (Сабрана дела Иве Андрића), Удружени издавачи, Београд, 1986. године, стр. 318.

[7] исто, стр. 319.

[8] исто, стр. 327.

[9] исто, стр. 329.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s