Имена код Срба

Narodna tradicija u školi

Српска лична имена су углавном словенског порекла (Бранимир, Владислава, Весна, Вук…), а међу хришћанима су одомаћене варијанте грчких (Ђорђе, Дамјан) и јеврејских (Јован, Лазар) имена.

Српска имена словенског корена су углавном давана по именима животиња и биљака, природним појавама или добрим и пожељним особинама. Некад су имена носила и одређена магијска значења и веровало се да одређују човекову судбину.

Прихватањем хришћанства, Срби су почели да узимају календарска имена – по имену свеца на чији дан је дете рођено. Долазило је и до мешања словенског и хришћанског основа па су настала имена попут Петрослав, Томислав, Ђурислав.

У 20. веку имена код Срба често су добијала следећи префикс или суфикс: мил, рад, драг, љуб, жив, вук, бор, мир…

Имена су добар показатељ како је народ доживљавао свет око себе, чему се надао и како је одговарао на неприлике у којима се нашао. Многи верују у стару латинску пословицу:  Nomen est omen (име је…

View original post 683 more words

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s