Милош Ковачевић и савремени српски језик, Маша Симоновић

УВОД

 

Говорењем о судбини српског језика данас се баве више удружења за заштиту ћирилице, него институције у чијем називу стоји одредница српски језик. Ћирилицу бране љубитељи калиграфије, правописом се баве наставници ентузијасти, граматичку норму одређују аутори многобројних основношколских уџбеника, по броју неписмених српски језик жалосно се може похвалити двоцифреним бројем, а српски језик који се вољом моћника трансформише у хрватски, бошњачки, црногорски бране новинари. Старо је правило да су изузеци потврда тачности изнесене тезе, па тако и рад проф. Милоша Ковачевића, једног од водећих српских лингвиста представља потврду правила.

Милош Ковачевић рођен је у Пресједовцу код Калиновика, ФНРЈ, 31. март а1953. Доктор је лингвистичких наука и редовни професор за Савремени српски језик, Синтаксу, Стилистику и Општу лингвистику.

Радио је на Филолошком факултету у Београду, Филолошком факултету Рурског универзитета у Бохуму, филозофским факултетима у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Петрињи, Бањалуци и Српском Сарајеву. Сада је запослен као редовни професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу(ФИЛУМ).

Области његовог интересовања су синтакса, семантика, стилистика и историја српскога књижевног језика.

У више од 300 научних и стручних радова, 16 уџбеника  српскога језика за основну и средњу школу, 16 књига, много усмених предавања Милош Ковачевић износи своје ставове о данашњем статусу српског језика борећи се за истину о нашем језику и писму.

 

 

 

ПОГЛЕДИ МИЛОША КОВАЧЕВИЋА НА

САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК

 

Једну од студија Милош Ковачевић почиње спомињањем Вука:

„Тешко је данас било шта рећи о Вуку што није речено. О Вуковом животу и раду написане су двије исцрпне монографије (Стојановић 1924; Поповић 1987) десетине књига и на хиљаде радова. Готово је немогуће „ископати“ какву нову чињеницу која већ није откривена. Чињенице су, дакле, ту…“

Проф. Ковачевић уопште не оспорава Вукова решења и чини се да не припада групи савремених лингвиста који Вука сматрају инсајдером великохрватског подухвата отимања српског језика и ћирилице. У студији Значај Дубровника за стандардизацију српског књижевног језика Ковачевић разматра Вуков „сусрет“ са Дубровником на исход његове језичке реформе. Вук је запазио у језику становника Дубровника ијекавско јотовање и глас х. Управо су ове две језичке одлике „имале далекосежан значај за систем и структуру каснијег Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Те двије „разлике“ критеријална су основа у измјени Вукових теоријских погледа на српски језик и/или његову стандардизацију. За Вука је дотада, могло би се рећи, једини и основни критеријум био критеријум грађе.“ [1]

Посета Дубровнику јесте била повод да Вук гласу х да статус стандардне фонеме, а наведено је прегршт мотива[2] за ово од оног да је желео језичко јединство са Хрватима, које помиње Александар Белић, преко запажања да би тиме уврстио Дубровник и Црну Гору у српски књижевни језик до приближавања свог језика језику дубровачке књижености и сл. Ковачевић запажа да је Вук и раније избацивао несталне фонеме, а у Дубровнику се глас х доследно изговарао, био му је потребан у фонетском саставу, па га је зато и уметнуо.

„Увођење гласа х у књижевни језик, потврда је новог Вуковог схватања књижевног језика као селективној комбинацији особина разних дијалеката.“ [3] Вук се дотле залагао за неизмишљени већ реални књижевни језик, а тада је почео размишљати о „узимању“ најсавршенијих особина различитих дијалеката и уграђивање у један стандардизовани образац књижевног језика.

Вук је поред гласа х, сматрао да би било добро да основица српског књижевног језика буде ијекавски изговор, јер њиме говори највећи број говорника, покрива подручје Црне Горе, Херцеговине, Хрватске. „Главни разлог за јужно као књижевно наречје је било то што је његов изговор био искључиво српски, и што је то наречје  захватало географске просторе на којима је живио готово само српски народ (трију вјерозакона).“ [4]

У том контексту може се посматрати Вукова жења да ијекавица буде једина књижевна норма српског језика, баш као и у потребни за уједињењем словенских народа под Турцима. Значај језика у ослобађању је огроман, јер је језик један од основих постулата не само државе, већ и човека уопште.

Ово питање живље је данас него икада раније, јер је дошло до приметног раслојавања језика. Стално се намеће политички мотивисана идеја да су границе српског језика на границама до којих се простире српски језик на западу. Проф. Ковачевић каже да постоје сталне тежње да се српско језичко подручје смањи на простор до Дрине, дакле до граница Србије, а то једноставно није тако, јер се српским језиком говори на много ширем подручју. То како се неки језик назива служи за постизање дневнополитичких циљева, и нема везе са истином.

„Хрвати су, по добро испланираном програму иза кога је стајала, ако га није и направила Римокатоличка црква, за свој књижевни језик у 19. веку преузели Вуков новоштокавски српски језик, иако у то доба готово да и није било Хрвата штокаваца. У томе су им Срби, посебно српски филолози, добрано помогли. Друга је прича са муслиманима и Црногорцима. Они су сви били и остали штокавци, и употребљавали су искључиво српски књижевни језик. Од њих, као засебних нација, тај је језик неупоредиво старији.“ [5]

На многим својим предавањима проф. Ковачевић говори о новоформираним језицима (бошњачком, црногорском и македонском) који нису ништа друго до дијалекти српског језика:

„Изворни хрватски је, како је то лингвистика 19. века јасно доказала, чакавски језик, јер су чакавци били и остали искључиво Хрвати. Срба чакаваца никада није било, као што готово није било ни Хрвата штокаваца. Али Хрвати тај свој аутохтони чакавски нису превели у књижевни (стандардни) језик, него су они, због ширих националних интереса, првенствено због похрваћења Срба католика а самим тим и припајања Хрватској територија на којима су они живели, за свој књижевни језик узели Вуков српски новоштокавски књижевни језик Бечким књижевним договором.

Тако су они свој чакавски оставили на нивоу дијалекта, а српском су на све начине за век и по покушавали одрећи српскост, најпре угуравајући у назив и своје име, тако да је српски постао једини двоимени језик на свету, а потом су, у наредној фази, из сложеничког назива само одстранили српско име, претварајући именом српски у чисти хрватски. Хрвати, дакле, имају свој језик, али то није овај који они зову хрватски. Овај књижевни хрватски само је преименовани српски књижевни језик.“ [6]

Исти је случај и са бошњачким језиком:

„Бошњачки илити босански постоји таман онолико колико на пример новопазарски, шумадијски, војвођански, крајишки, херцеговачки, црногорски и сл. Дакле, као било који у колоквијалном општењу регионално именовани српски језик. Нема никаквог ни научног ни политичког упоришта за постојање бошњачког/босанског језика. Прича о босанском или бошњачком језику настала је на правно неутемељеној премиси да сваки народ може свој језик да именује како год жели. Такво право, поновимо то још једном, никада и нигде у документима најрелевантнијих светских организација које се баве људским правима – није прописано. То је измишљено право, баш као што је измишљен и некакав бошњачки језик, који, да апсурд буде већи, муслимани (што се сад национално изјашњавају као Бошњаци) неће чак ни бошњачким да зову него га именују босанским. Тако испада да се босанским говори у Новом Пазару, што ће силогистички рећи да је Нови Пазар у Босни.“ [7]

Колико је велики значај језика као суштинске одреднице не само човек, већ и државе потврђује и последња одлука о формирању још једног „балканског“ језика – црногорског, који није ништа друго већ зетско-јужносанџачки дијалекат проглашен језиком.

Многим својим радовима проф. Ковачевић покушава да исправи наметнуту грешку, које је време претворило у истину. Наиме, српскохрватски књижевни језик, никада није садржао елементе два језика – српског и хрватског. У српскохрватском никада није партиципирао хрватски језик, него је тај назив представљао само преименовани Вуков(ски) српски књижевни језик.

„Најприје у заносу југословенства, а потом на таласу братства и јединства, српски књижевни језик добио је, уз српски пристанак, сложеничко име српскохрватски, не због тога што је он (етно)лингвистички и хрватски, него због тога што су га као свој књижевни језик, како би то рекао отац илирског покрета Људевит Гај, „пригрлили“ и Хрвати. Прихватање тог сложеничког назива наметало је и укорјењивало привид о равноправном српском и хрватском учешћу у датоме језику. Истовремено тај је назив затамњивао истину да је у њему хрватски дио без садржаја, јер је српскохрватски једноставно био и остао само преименовани српски књижевни језик.“ [8]

У одређивању језика поштују се 3 критеријума: структурни, и генетски и комуникативни критеријум – а то су три једина лингвистички и социолингвистички релевантна критеријума у одређењу идентитета једнога језика. Ови критеријуми јасно и недвосмислено показују да се у случају ових именом различитих „језика“ не може говорити о посебним стандардним или књижевним језицима, него искључиво о варијантама лингвистички једног те истог језика – српског.

У недостатку лингвистичких критеријума, статус књижевног језика за „хрватски“, а потом за „босански“ и „црногорски језик“ уочава Ковачевић покушавао се издејствовати уз помоћ политичких критеријума, који су, будући научном ригорозношћу неусловљени, кудикамо бројнији од лингвистичких. Он примећује да је изнедрено чак осам политичких критеријума за одбрану језичке самосвојности тих назовијезика, а то су:

1) критеријум самопроцене говорника датога језика, односно вредновања језика од стране његових говорника,

2) критеријум права свакога народа да свој језик назове властитим именом,

3) критеријум имена језика,

4) критеријум договора нелингвистичких, односно политичких ауторитета,

5) критеријум уставног одређења језика,

6) критеријум поистовјећења идентитета језика са идентитетом нације,

7) критеријум културних разлика, и

8) критеријум постојања независне државе.

Ковачевић анализира ове критеријуме у студији из 2007. године[9] да су и смишљани као оправдања за преименовања српскога језика.

Поред приче о српском језику као хрватском, све се чешће чује и нова лаж – ћирилица је хрватска. Један од лингвиста који реагује и не ћути је свакако проф. Милош Ковачевић:

„Преко тезе о тзв. хрватској ћирилици жели се наметнути садашња свест о јучерашњим стањима, посебно садашња хрватска свест о културној баштини Дубровника. Хрватима је стало да прикажу да је Дубровник одувек био хрватски, а он то није био ни територијално, ни језички, ни културно, све до 1939. и стварања Бановине Хрватске, односно од времена од када су, како је то и Људевит Гај писао, Хрвати пригрлили српски језик. Сада желе да пригрле и све оно што је на српском језику створено западно од Дрине. И да српску језичку и културну прошлост поистовете са данашњим србијанским границама. Тиме се онда јасно показује ко има богатију и значајнију културну и језичку не само прошлост него и садашњост.“[10]

„Ћирилица је темељно српско писмо. Али су Срби, посебно Срби католици, створили значајну књижевност на латиници. Да не говоримо о садашњим Србима. И с те стране латиница јесте српско писмо. Уосталом, њеној реформи потпомогао је много и Вук Караџић. Срби и због прошлости и због садашњости треба да знају латиницу, али не смеју заборавити да је ћирилица њихово примарно писмо. Заједно са православном црквом и српским језиком ћирилица представља духовну вертикалу српскога народа. Зато и не могу да схватим било кога ко се противи рехабилитицији ћирилице, њеном враћању на заслужено место које јој је преотела латиница.“[11]

 

ЗАКЉУЧАК

 

Језик је, попут музике – фина, сублимисана творевина људског духа, с безграничним стваралачким способностима. Персонификујући га, о језику Ковачевић говори као о суштинској одредници сваког човека. Као и говорник, и језик његов је жив, променљив, расте, развија се и умире. Трпи ударце са стране, и напаја се неким својим унутрашњим соковима и снагама; има своје посебности и свој дух. Можемо да га издамо и одрекнемо га се, да га вређамо и рањавамо; да га оденемо у туђе перје и учинимо кловновски смешним и тужним; можемо да му одузмемо достојанство и да га се стидимо; да изменимо његов дух до непрепознавања, тако да не личи више ни на себе, нити на неки други језик…

У тренутку док планета врви од најразноврснијих вишкова одговорности, што за претучене животиње, што за ретке биљне врсте, што за гробља и заштићене грађевине, о језику се најмање размишља и са њим најмање саосећа. А језици су у савременом свету итекако угрожена врста. Угрожени су надирућим енглеским језиком, али сада, можда први пут у историји, сам енглески је најмање крив за то. Главна опасност за језик овај пут долази изнутра, јер га сами говорници тог језика не негују, не брину о њему, не поштују његове норме и стандарде, не следе његов дух. Језици нестају невероватном брзином (сваке две седмице један), а велики број свакодневно одумире тако што нестаје ћелија по ћелија тог бића. На месту замрле ћелије најчешће се појави туђе ткиво, израслина која вређа језик на који је пресађена, а најчешће ствара ружну слику и о језику из ког је преузета. Тако постепено одумиру многи матерњи језици под дивљим ткивом језика који су моћнији, у тренду су, у глобалној комуникацији пожељнији, у стручној терминологији препознатљивији. За разлику од здравствених епидемија, овој нема санације у виду хуманитарне помоћи. Лечи се изнутра, вољом и свешћу самих говорника.

 Као особен вид хуманитарне помоћи можемо донекле сматрати међународне стратешке документе који гарантују неговање језичке посебности и прописане празнике који декоративно подстичу ту бригу и негу. То право, међутим, мало народа користи. У том смислу потребно је схватити и речи пок. Душка Трифуновића:

„Језик је једино што имамо. Све друго могу донети у виду хуманитарне помоћи нови господари света.“

ЛИТЕРАТУРА

  1. Милош Ковачевић: Граматичка питања српског језика, Јасен, Београд, 2011. године;

 

 

  1. Милош Ковачевић: Судбина српског језика, http://govori.tripod.com/bosanski.htm;

 

 

  1. Милош Ковачевић, Српски језик и његове варијанте, ФИЛУМ, Крагујевац / Филозофски факултет, Источно Сарајево http://www.svevlad.org.rs/srbistika/kovacevic_srpskivarijante.html;

 

  1. Милош Ковачевић: Ћирилица је наша духовна вертикала, Вечерње новости (онлајн), http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:420108-Dr-Kovacevic-Cirilica-je-nasa-duhovna-vertikala.


[1] Милош Ковачевић: Граматичка питања српског језика, Јасен, Београд, 2011. године, стр. 11.

[2] исто, стр. 17.

[3] исто

[4] исто, стр. 19.

[5] Милош Ковачевић: Судбина српског језика, http://govori.tripod.com/bosanski.htm

[6] исто

[7] исто

[8] Др Милош Ковачевић, ФИЛУМ, Крагујевац / Филозофски факултет, Источно Сарајево

[9]Милош Ковачевић, Српски језик и његове варијанте, ФИЛУМ, Крагујевац / Филозофски факултет, Источно Сарајево http://www.svevlad.org.rs/srbistika/kovacevic_srpskivarijante.html

[10] Милош Ковачевић: Ћирилица је наша духовна вертикала, Вечерње новости (онлајн), http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:420108-Dr-Kovacevic-Cirilica-je-nasa-duhovna-vertikala

[11] исто

Advertisements

3 thoughts on “Милош Ковачевић и савремени српски језик, Маша Симоновић

  1. Желео сам, после дужег времена, да видим шта се догађа на креативном сајту Маје Радоман и гле чуда, ни мање ни више него главна онтолошка тема српског језика. Међутим, није баш све као што изгледа. Пре свега, нетачно је да је Вук крив за макар шта у похрваћењу српског језичког и националног простора. То несумњиво тако мисли и професор Ковачевић, штавише он Вука Ст. Караџића сматра најзначајнијим Србином. Даље, Ковачевићеви ставови из историјске лингвистике посејани су на многим местима, али најконзистентније су изложени у његовим књигама „У одбрану језика српског – и даље“ и „Српски језик и српски језици“. Постоје и друге његове књиге које се претежно баве овим темама, но све главне тезе су у наведеним. У тексту колегинице, који је повод овом писању, та два наслова не постоје. Још више на том пољу дао је проф. Петар Милосављевић, разуме се, на истој основи као и проф. Ковачевић. Ево само неких наслова: „Српски филолошки програм“, „Систем српске књижевности“, „Срби и њихов језик“, „Увод у србистику“, „Српска писма“, „Обнова логоцентризма“ идр. Ипак је све почео сасвим трећи, а то је проф Радмило Маројевић, пре њега нико није смео да „зине“ о правој историји и бићу српског језика. Он је почетком деведесетих година прошлог века прво издао књигу „Ћирилица на раскршћу векова“, потом, почетком овог века, „Нови рат за српски језик и ћирилицу“. Нарочито су бриљантни његови научни радови излагани на научним скуповима Филозофског факултета у Источном Сарајеву који говоре о лексемама Бошњак, Босанац, босански, бошњачки, као и о српској политици и етнолингвистици.
    Они су урадили што је требало да се уради, али шта раде професори по школама, њихови студенти?! Готово ништа, јер то није записано у оријентационим плановима наставе. А требало би заиста од Министарства да затраже да се у гимназијама обавезно учи старословенски језик, јер то је основа нашег духовног постојанства а не латински. Пре латинског би свакако дошао и старогрчки. На размеђу XIX и XX века од Обреновића је тражено да смене министра и руководећи кадар у просвети, чак и многе просветне раднике, промене програме, учине их више западноевропским а мање словенским (руским), и од тада почиње наша пропаст. Ништа није Вук скривио. И сада, поред старословенског, од петог, ако не и од трећег разреда основне школе обавезно треба да се учи и руски језик. Ако се наша бесловесна политика годинама качила за западне језике из, наводно, економских разлога, сада је обесмишљен и такав изговор – руски језик припада супериорној светској економији. Јесу ли србисти у школама свесни себе, имају ли карактер, знају ли да формулишу то што мисле? Иако нисам у прилици у овом тренутку да чујем одмах одговор, као да га знам – па шта онда чекамо?!

    • Већ сам се питала што вас нема, али вредело је чекати! 🙂 Хвала за овај коментар, ја сам за све што сте предложили, само још да решимо како да освестимо колеге, и не само србисте, него и остале?!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s