Језик Хероја на магарцу Миодрага Булатовића, Јована Новковић

УВОД

 

,, Ако га не пустим да уђе у Удружење књижевника кроз врата,

тај ће кад-тад ући кроз димњак.“

Иво Андрић

 

Српска је књижевност препуна великих талената, људи посебне духовности, урођене елоквенције, осећајника који добро запажају живот и његове ситнице. Ипак, мало је храбрих. На нашим просторима у целом десетвековљу само пар њих – Свети Сава, Вук Караџић и  Миодраг Булатовић, сва тројица спремна да постављају темеље и руше стереотипе. Да би градили, морали су рушити, а да би срушили, морали су имати шта ново и право понудити.

У временима зла, уметник има потребу да проговори снажније од обичних људи, да се његов глас јаче и дуже чује. Бити уметник рушилац стереотипа, тешко је и у много либералнијим друштвима, а у народу који у генетски код уткива митску прошлост звуком десетерца, свако ко руши стереотипе и жигоше рат као катастрофу у којој нема „правих“, унапред је осуђен на жиг.

Миодраг Булатовић је рођен у Окладима, селу поред Бијелог Поља, 20. фебруара 1930, а умро у 61. години живота и Игалу. Преживео је стрељање оца, ратне страхоте, глад и оскудицу. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на  Беогадском универзитету је студирао психологију и књижевност. Нередовно школовање, судбина сирочета и тежак живот нису му сметали да постане један од најпознатијих писаца модерне српске књижевности, али и врстан познавалац главних европских језика – француског, италијанског, немачког, енглескоги. Брзо је учио и друге стране језике, најчешће уз преводиоце својих књига на све европске језике, јер су уз дела Ива Андрића, његови романији најчешће превођени са српског на друге европске језике.

Био је романописац и драматичар. Најпознатија дела су му: Ђаволи долазе (1955), Вук и звоно (1958), Црвени петао лети према небу (1959), Херој на магарцу (1967), Рат је био бољи (1969), а за роман Људи са четири прста (1975) добио је НИН-ову награду 1975. После тога настали су романи Пети прст (1977), Gullo Gullo (1983) и Тетовирање срца. 

Миодрага Булатовића, људи из књижевних кругова чешће су називали српским Бокачом, Раблеом или Сервантесом, него његовим надивком. Дакле, својим ванредним телантом и начином његовог испољавања сврстао се међу највеће браниоце људског разума у савременој књижевној историји. Сваким својим делом Булатовић потврђује ово виђење својих савременика увек се изнова сусревши у стварању са вечном муком савремених стваралаца – како не заћутати, како рећи, све рећи, а не настрадати од оних који имају моћ и одређују шта је истина, а од света праве место несреће? Јесу ли сви нараштаји и сва времена иста? Како сачувати ведрину у тминама света, како бити јавно активан, а остати слободан, независан дух?

Кад на овим нашим просторима дар и памет мачеве укрсте са охолошћу и незнањем, обично посустану ови први, животворнији, али безвласни. Миодраг Булатовић не припада ни овима што одустају, ни овима што владају. Обавеза према ванредном таленту и психолошки склоп писца који види неправду и урличе против ње, нису му дозволили да безвласност победи. Зато, Булатовић тамо где се мешају зуби и мозгови узвраћа несуздржаним смехом, гротеском, ругалицом. Он не негира сурову стварност, а жели је демаскирати. Зато исмева и деградира рушећи све стеротипе који продужавају време зла.

Туђ међу својима, оригиналан међу туђима, био је спреман и на ломаче и на париску славу. Говорио је својим гласом без страха од одмазде и свестан висина у које су га позвани уздигли. И једним, и другим образом заслужио је да његово дело стоји равноправно са најлепшим словенским приповедачима – Достојевским и Бором Станковићем.

 

Језик романа  Херој на Магарцу

 

 

О књижевном делу Миодрага Булатовића написане су хиљаде страница. Речено је да је његових седам томова: Ђаволи долазе, Вук и звоно, Црвени петао лети према небу, Херој на магарцу, Рат је био бољи, Људи с четири прста и Гулло гулло, пуно чуда којих само његова уста беху кадра да их изговоре. „Булатовић није гледао неизбежни и незагледани камен живота, већ људе (свакојаке) и њихове приче и судбине. Ако у овим причама нема љубави и нема самилости, у њима има много туге, много јада, много промашености. Свако ту хоће да постане своје усамљеничко острво, а у ствари су сви тужна, замагљена, изгубљена острва.“ [1]

После низа стваралаца епских оквира, јавио се у српској књижевности човек који је највеће зло натерао да пева. Стављен пред загонетку допирања до  ума оних чија су дела оличење зла, писац одлучује да их и саме саблазни не би ли их поколебао у нељудским намерама. Језик Булатовићевих дела, па и Хероја на магарцу препун је псовки и опсцених израза:

„Кажи да ћеш се сликати са мном“, рече Марика мазно.

Пуковник је ћутао, ослушкивао пулсирање својих муда.

„Ако не обећаш – нема од јеба ништа!“ рече девојка и цимну му мошње.“[2]

 Ипак, они нису у функцији секса и сексуалности, јер Булатовић се сваким овим изразом, сваким описом у ствари руга.  У његовим исказима нема јефтине поруге, краткотрајног позива на смех. Он се на сваком кораку труди да се ,,руга“ свету и то дубоко и разложно:

„Рећи ћу да су и синоћ код тебе били другови из оне твоје Свјетске револуције, то јест уз штаба Петсто прве црногорске армије…Они су по оду прострли пелерине од наших офарбаних шатора. Јебали су се говорећи ти да је борба против фашизма истовремено и борба за слободну љубав. Другарице су дахтале, плазиле језичине као кучке, док су другови торпедовали помињући имена наших дивизија и називе црногорских армија.“ [3]

Булатовићева проза препуна је опсцених речи, помињања женских и мушких полних органа, сцена сексуалног општења не само људи, већ и људи са животињама и сл. Оваква карактеризација није резервисана само за „добре“ ликове. Управо изједначавајући у реалном свету стереотипно супротстављене стране Булатовић покјазује да у временима рата и зла нема праве стране. нико није победник. онда када нема светлости, када су моралне и све друге границе цивилизованог друштва померене или не постоје, више нема човека са људским ликом. чак и они који црнило душе држе под контролом, у тим временима изобличавају се. нема невиних, а поготово не због тога што припадају једној или другој страни.

Актуелност провлачећи кроз поругу и гротеску, Булатовић чини да велике епске теме и јунаци a priori више не постоје. Пародија, унижавање високе реторике, демитологизација великих тема и постављање антијунака на место епских величина и јунака начин су на који овај врстан приповедач постиже своју намеру да пољуља недодирљиве. У његовом роману Херој на магарцу рат више није слика света, већ изокренута, а самим тим смешна слика сурове стварности. Булатовић успева оно што никоме није успело у српској књижевности – да се насмеје рату и свеопштем злу.

Неки критичари говорећи о Булатовићевом опусу, помињу термин карневлске књижевности. [4] Језик самог дела, преплављен скарадним речима, разузданошћу, именима ликова који упућују на фриволног (Беста), или веселог човека( Алегрето), затим на спасиоца, који се слави карневалом (Салавторе) указују на карневалску атмосферу. „Затим топоними као што су Посран-поток, Долина гонореје, играње именом Исмет–Исмета, недвосмислено указују на деградирајућу профанизацију тих појмова. Сходно томе, роман обилује реторичком ласцивношћу, чија је стилска функција, између осталог, и унижавање великог епског жанра – романа.

Сви су препуни експлозивног либида, первертидног воајерства, жеље за групним или аналним сексом, додиривања фекалија, егзибиционизма и скаредности. Нису поштеђени ни верски поглавари у ликовима католичког Падреа, попа Вукића који не носи гаће и опија се до бесвести, хоџе Мердана који полно општи с травеститом и у ког је лудо заљубљен. Оштрица Булатовићевог пера је сасекла све јунаке, па и оног о ком је писао са симпатијама у свом „роману у роману” – Грубану Малићу, ком даје имена попут „Дон Грубан”, „Витез тамног лика”, „чудо Другог светског рата”.

Грубан је, као што је већ напоменуто, маргиналац, чије је пребивалиште стециште највећег шљама и греха. Међутим, он доживљава преображај, трансформацију у виду идеолошког опредељења и постаје тако онај карневалски детронизовани краљ, ког сви извргавају руглу. Постаје несхваћена луда, Дон Кихот који јуриша на ветрењаче.“[5]

 

 

 

 

 

ЗАКЉУЧАК

 

 

Миодраг Булатовић је постигао књижевни успех у свету, из своје земље, а да за успех у својој земљи и није знао. Успео је у свету из земље у којој је сваки успех сумњив, а успех у свету – порок. Он се том пороку одавао непрестано, до краја, са страшћу и без икакве задршке. Без помисли на непредвидиве последице и да пут до успеха може бити и пут без повратка. Његови успеси су се засновали на његовом дару, на његовим великим породичним несрећама, и у сопственом голом животу у великим невољама. Требало је имати те несреће и живот у тим невољама, да би се његов дар, у правој мери, показао у снази муке и раскоши невоља.

Кад се појавио, језиком његових дела су  лажни моралисти били згрожени, политиканти су већ кресали ломачу, а заслужене величине најавиле долазак младог човека, најдаровитијег из своје генерације:

„Реч иде о младом човку, о писцу који се јавља пром књигом, ваља видети шта наговештава… А Булатовић је даровит на један недвосмилен начин: писац сигуран у себе, креативан, са богатством инвенције, обрта, идеја стилских и садржајних, вешт, иако почетник, оном типичном даровитих људи.“ [6]

 

 

ЛИТЕРАТУРА

 

 

 

 

  1. Михајловић, Борислав: Књижевни разговори, Српска књижевна задруга, Београд, 1971. године;
  2. 2.     Бошковић, Драгана: Поступак карневализације у роману Херој на магарцу Миодрага Булатовића (објављено у Свеске, год. 19, бр. 90, децембар 2008, Мали Немо, Панчево, 2008.године);
  3. Булатовић, Миодраг: Херој на магарцу, Просвета, Београд, 1986. године.


[1] Борислав Михајловић Михиз: Књижевни разговори, Српска књижевна задруга, Београд, 1971. године, стр. 204.

[2] Миодраг Булатовић: Херој на магарцу, Просвета, Београд, 1986. године, стр. 64.

[3] исто, стр, 126.

[4] Драгана Бошковић: Поступак карневализације у роману Херој на магарцу Миодрага Булатовића (објављено у Свеске, год. 19, бр. 90, децембар 2008, Мали Немо, Панчево, 2008, стр. 91–97).

[5] Драгана Бошковић: Поступак карневализације у роману Херој на магарцу Миодрага Булатовића (објављено у Свеске, год. 19, бр. 90, децембар 2008, Мали Немо, Панчево, 2008, стр. 91–97).

[6] Борислав Михајловић Михиз: Књижевни разговори, Српска књижевна задруга, Београд, 1971. године, стр. 202.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s