Приче о Нику, Хемингвеј

Марија Дејановић, семинарски рад

У В О Д

 

„- Је ли тешко умрети, тата?

– Не, ја мислим да је прилично лако, ник.

То све зависи…“[1]

 

 

Хемингвеј се родио 21. јула 1989. године у предграђу Чикага. Његов отац Кларенс био је психијатар који је волео живот спортисте и ловца, док су његову мајку Грејс привлачиле музика и религија. Ернест је покупио особине оба родитеља. Био је ловац, спортиста, али и уметник савршено предан свом позиву.

 Рођен је као друго од шесторо деце, а имао је једног брата и четири сестре. Тврдио је да не воли своје име јер га подсећа на наивног и приглупог јунака драме Оскара Вајлда Важно је звати се Ернест. Док је ишао школу, није седео у првим клупама, али то што није био међу најбољим ђацима, није му сметало да постане уредник школског листа јер је умео чисто и лепо да пише. Од 1913. до 1917. године похађао је средњу школу Oak Park и River Forest где је развио љубав према спорту. Бавио се боксом, атлетиком, полом и фудбалом.

С обзиром на то да је занемарио класично универзитетско образовање, потражио је запослење у листу Сигар, једном од познатијих часописа тог времена који је излазио у Канзас Ситију. Потом се запослио и као репортер у листу Канзас Цитy Стар. Тамо је новим начином писања поставио темеље својој будућој каријери писца. Почео је да користи кратке реченице, уводе и снажан изворни енглески језик.

 Авантуристички дух и активизам нису му давали мира, па га је урођена радозналост гонила у истраживање не само свакодневних појава, већ и оних којима се човек нада да неће постати део његовог искиства. Када је почео Први светски рат, пријавио се Црвеном крсту да би већ 1918. године, као шофер амбулантних кола, био упућен је у америчку санитетску јединицу у Италији. Са непуних деветнаест година, те 1918. године, био је рањен. Ово искуство никада није заборавио, па су насиље и рат постале битне теме његовог књижевног опуса.

Хемингвеј је волео живот чији су синоними путовања, лов, корида, пиће, жене. Зато је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента.

Ту ће ући у круг Гетруде Стајн и Езре Паунда, који ће подржати Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавиће Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скрећу пажњу на ново књижевно име, а оно ће одједном блеснути 1926. године када излази један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“— израз Гетруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарење због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности.

 У то време огроман ударац нанела му је очева смрт, тачније његово самоубиство које је извршио 1928. године. После тог немилог догађаја који му је променио поглед на свет, напустио је Европу и прешао у Ки Вест на Флориди, где је са незнатним прекидима боравио све до 1938. године.

Ни шпански грађански рат није ,,могао да заобиђе“, па је током 1936. године, боравио је у Шпанији као дописник Савеза новинара Америке, живо се интересујући за успех напредних снага у борби против фашизма.

За време Другог светског рата Хемингвеј је од 1942. године боравио као ратни извештач у Европи, придружио се енглеској ратној авијацији, учествовао у савезничком искрцавању у Нормандији, борио се за ослобођење Париза, и са америчком војском ушао у Немачку. Био је ратни дописник али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. За заслуге у рату одликован је бронзаном медаљом.

Хемингвеј живи, путује и пише: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара(1935), Имати и немати (1937). Искуство из шпанског грађанског рата преточиће у роман За ким звона звоне.Године 1952. године објављује роман Старац и море и њиме задобије неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду.

Другог јула 1961. године, у време када је његова књижевна слава  била призната у целом свету, нађен је мртав у свом стану – живот је завршио самоубиством завршишвши као и његов отац.

Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник – о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“.

 

П Р И Ч Е   О   Н И К У

 

Ник Адамс је измишљени лик, главни јунак двадесетак кратких прича које је Хемингвеј написао током деценије између двадесетих и тридесетих година 20. века. Као и сам писац, и његов главни јунак пролази сличне животне ситуације и то од дечачких до адолесцентских година. Ове приче сликају Ников, тј. Хемингвејев животни пут током кога он од малих ногу упознаје све стране живота и одлучно ступа у борбу са свим што живот носи.

Збрика кратких прича Приче о Нику је избор из прве Хемингвејеве збирке У наше време. Главни јунак свих прича је Ник Адамс, лик који од свих Хемингвејевих ликова има највише аутобиографског у себи. Ник је у свих 12 прича веома ретко непосредан покретач или учесник у догађајима, пре би се рекло да се само нађе ту, па је или посматрач или је стицајем околности увучен у њих.

Читајући ове приче уз свесност о детаљима из биографије великог писца, не остаје се без реакције ни на једну од прича у избору, а камо ли на причу Индијански логор, која је прва у овом избору. У њој се Ник сусреће и са рађањем, и са смрћу – двема крајностима које су обележиле и његов живот, који је протекао у сталном изазивању живота или смрти да би се доказао живот.

Радња ове приповетке догађа се у индијанском селу, далеко од цивилизације,  где се млада Индијанка порађа два дана. На лежају изнад ње лежи њен муж, који се пре три дана посекао тешко секиром по носзи. Мирис луле коју он пуши испуњава задахом целу собу.

Овај детаљ са индијанкиним мужем и лулом дувана прилком првог читања може сасвим да остане незапажен, али при друогм читању урезује се у сећање. дакјле, мушкарац је присутан све време порођајне драме, која траје већ два дана. Дим који испуњава собу само дочарава нервозу која испуњава душу мушкарца, који је и сам беспомоћан и својој жени не може никако помоћи.

Разговор оца и ника показује смиреност докторову и присебност у сваком тренутку, иако се ради о искуству које ни одрасле људе не оставља равнодушним. Ипак, из сваке речнеице може се закључити понешто о њиховом односу.

Лик оца је дат у назнакама, али јасно оцртава карактер и однос оца и сина. Дечак га очигледно обожава. Дечак много воли оца и да проводи време с њим, кад је већ кренуо по мраку с њим у болничку посету. Верује свом оцу безрезервно. На оно што отац ради скоро да нема никакву емоцијалну реакцију, јер је отац његов узор и он не жели да се обрука слабошћу пред њим.

Отац је смирен, па је и дечакова реакција на дешавања таква. Све се дешава мимо дечака, па нема ни његове реакције на дешавања. Све потискује у себе, јер није природна ситуација да на таква дешавања не реагује. И овде се показује фраза коју је писац често користио као посвету l faut (d’abord) durer.“Французи овај израз тумаче као „први морају да издрже.“ Ник зато мора све да издржи. Мора да прихвати да се жене у боловима порађају, мора да издржи њено јаукање, „царски рез извршен перорезом и зашивен са девет стопа конца направљеног од усуканих црева“ [2] и то без анестезије, мора да издржи смрт оног који није издржао.

Дечак постаје сведок не само чуда живота, већ и смрти, али у наличју, самоубиства. Индијанац није могао да издржи јауке и вриску коју је слушао два дана сам беспомоћан, није могао да издржи царски рез на живо, иако га живот у дивљини није навикао на погодности живота у цивилизацији. Нешто се дешавало онако како раније није., био је повређен и тиме осуђен на дружбеништво са женом све време порођајних мука. Од детињства подучаван да породици обезбеди храну и заштиту, овај млади индијанац није могао да издржи оно на шта није био припреман, Обучаван за убијање, није могао да поднесе бол рађања.

Дечак је видео пререзан гркљан, главу скоро одвеојену од тела што показује силину којом је самоубиство извршено. Драматично је видети ту локву крви, али дечак се опет обраћа оцу за објашњење, јер он је једини у дечаковој свести ко му може дати објашњење овог догађаја:

„- Зашто се он убио, тата? –

– Ја не знам, Ник. Мислим да није могао да издржи све ово.“ [3]

Суочен са рађањем у тренутку када је незрео да доживи радост живота кроз бол и страдање, тако дечак не разуме ни коначност смрти, па се зариче како никад неће умрети. или, пак, сасвим добро разуме, па порицањем одбија да верује у крај и коначност смрти.

Ернест Хемингвеј је писац који је истински претрпео. Стално побеђујући смрт изазивањем да се живот потврди, писац је издражавао. Остаје запитаност после читања ове приповетке, као и после сазанња чињеница из хемингвејеве биографије – да ли је издржавао, па попустио под теретом живота или победио изненадивши смрт и одредивши јој кад, где и како?

З А К Љ У Ч А К

 

Зборка прича Приче о Нику представља својеврстан дневник ауторовог одрастања уз стално присутну свет о смрти као потпуној коначности. Дечак је препознаје и негира да ће се њему десити јасно показујући страх од смрти.

И у другим причама се сусреће са претњом од смрти и ни тада је не прихвата. чак му није јасно како неко може да чека да буде убијен:

„- Не могу да поднесем да мислим о њему како чека у соби и зан да ће настрадати. То је сувише ђаволски грозно.“ [4]

И онда се човек који је изазивао смрт на бојном пољу, у кориди, коцкању, опијању, лову…који је био весео дух, који плени, очарава својом гласноћом и енергијом…убио…и оставио загонетку која се решава већ пет деценија и слику уметника чија су дела несмањено актуелна и очаравајућа свакој генерацији.

„Хемингвеј, човек и уметник, разочаран животном стварношћу, како у миру тако и у рату, суочен са разним врстама насиља у капиталистичком друштву, упозорио је на сва зла тога друштва мајсторски и са пуно љубави према људима. То се без сумње може сматрати његовом великом заслугом. Али, ни својим делом, ни насилним завршетком сопственог живота он није указао ни на какву светлију перспективу човечанства, а још мање на неки пут који води решавању главних животних проблема. Међутим, без обзира на то, сви савремени критичари се слажу у једном да је Хемингвеј у области прозе био најутицајнија књижевна личност Америке у првој половини нашег столећа.“ [5]

 

[1] Ернест Хемингвеј: Приче о Нику, Нолит-Провета-Завод за уџбенике, Београд, 1980. год, стр. 11.

[2] Ернест Хемингвеј: Приче о Нику, Нолит-Провета-Завод за уџбенике, Београд, 1980. год, стр. 8.

[3] исто, стр. 10.

[4] Ернест Хемингвеј: Приче о Нику, Нолит-Провета-Завод за уџбенике, Београд, 1980. год, стр. 79.

[5] др Ранка Куић: поговор у Приче о Нику, Нолит-Провета-Завод за уџбенике, Београд, 1980. год, стр. 143.

А, ево и прилога моје другарице Силви о овом делу и још нечему! 🙂

Advertisements

One thought on “Приче о Нику, Хемингвеј

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s